Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Mislim u slikama. Pesme mi pomažu u tome. One su poput bova u moru. Plivam do njih, od jedne do druge. Bez njih sam izgubljen. One su rukohvati koji me održavaju na beskrajnom prostranstvu. – Anselm Kifer

Umetnost Anselma Kiefera boravi u neobičnoj prostranosti, ona je daleko od užasne koliko i od dekorativne. – Peter Sloterdijk

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije i tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu (1885-1922).

Anselm Kifer polazi od pretpostavke Velimira Hlebnjikova da se određeni istorijski događaji ponavljaju svakih trista sedamnaest godina. Tačno tim tempom i baš tim brojem godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, da je istorija ciklična, ali da se ritam ponavljanja ne može predvideti. Pitamo se šta je Hlebnjikov mislio da se dogoilo te 1600. godine? Možda nešto što se odnosi na raskol crkve? Tajna se, verovatno, krije u njegovoj poeziji, ili beleškama, koje nam Kifer ne otkriva.

On je u vezu sa ruskim pesnikom doveo podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, prikazuje kako leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Oronule podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li stare, odbačene podmornice na njivi, zašravo, slika Istorije? Je li njiva umesto mora znak ekološke katastrofe koju ćemo izazvatri upotrebom nuklearnog oružja?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika, kao i savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. Kiferovo delo komunicira sa mnogo pesnika, filozofa, vajara i slikara, ali čini se da je najčešće u dijalogu sa pesnicima i filozofima.

Najzad, podelila bih svoju zapitanost koja je u vezi sa slikarevom ruskom inspiracijom: zašto Hlebnjikov a ne, recimo, Mandeljštam?

U eri „dematerijalizacije“, u eri „digitalnog“, u eri „koncepta“, Anselm Kifer je pravi primer romantičarskog umetnika. On ne odustaje od slike, od reči, od mita, od preispitivanja istorije, od sećanja, od bivanja sentimentalnim, on ne odustaje od materije i metafizike. Njegove slike teške su nekoliko stotina kilograma. Na njima je puno boje, puno slame, stolica, metalnih predmeta. Kifer stvara sliku, nešto vrlo konkretno, čulno i upadljivo materijalno, istovremeno bivajući brutalan prema toj materijalnosti.

Na putovanjima sam se dva puta našla pred njegovim slikama. Prvi put u Veneciji, u muzeju Pegi Gugenhajm gde sam videla platno na kojoj je arhetipska slika, veoma važna za moju ličnu mitologiju, život, pisanje, a to je opustošena njiva. Nad njom se nadvijala kosa plave Margarete, predočena posredstvom slame, i stihovi ispisani rukom samog slikara, veoma distinktivnim, dečijim rukopisom, koji su iz pesme Fuga smrti Paula Celana.

Tvoja kosa od zlata Margreto
Tvoja kosa od pepela Sulamko

Drugi put sam se našla pred Kiferovim slikama u Briselu kada sam u Muzeju lepih umetnosti kupila tri knjige, među kojima je jedna bila posvećena radu Anselma Kifera. Razmišljala sam kako je njegovo delo blisko književnosti, i ne samo po upotrebi jezičkih elemenata, već u celini, po čitavoj atmosferi, izvesnoj liričnosti. Ono nije narativno ali poziva čitaoca da pejzaž odnosno prikaz dopuni prošlim i budućim. Delo je uvek tu, u sadašnjem, u zamrznutom, u trenutku, koji je istovremeno i večnost.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.