Moj omiljeni trenutak u ovom filmu je kada Tipi Hedren u bundi i na štiklama prevozi ptice veslajući preko zaliva; i drugi, kada u blizini škole puši, dok se vrane zloslutno okupljaju na penjalice iza nje. – Kamil Palja

Kostim Tipi Hedren, njeni nokti, način na koji pali cigaretu, pogled, dikcija i frizura, čitava njena aura, fizički izgled i gestikulacija važan su vizuelni jezik ovog Hičkokovog filma. Njega slobodno možemo dovesti u vezu sa odsustvom muzike. Sama heroina je u funkciji iste i da je bilo drugih zvukova, osim onih iz prirode, čitav film bi, možda, zadobio drugačiju konotaciju, neki višak koji bi činio da ga doživljavamo konkretnijim. Ovako, ostaje ta neophodna nedorečenost potrebna svakom mitu.

Ptice se mogu posmatrati iz više aspekata, od filmskog (fotografija, montaža, zvuk, boja, kadar, kamera) do psihoanalitičkog, modnog, rodnog, antropološkog i ekološkog. Meni se ne razmišlja, vizuelno sam anestezirana, a ako bih morala da biram, najbliži pristup ovoj fascinantnoj hipnotičkoj iluziji mi je antropološki i društveni pristup koji se ogleda u odnosu prema strancu – serija nemilih događaja biva pokrenuta onda kada stranac, kada drugi dođe u jedno izolovano mesto.

Melani Danijels, devojka sa kavezom za ptice, u braon bundi i zelenom kostimu, uputila se kolima ka zalivu Bodega. Tamo će ponovo videti Miča, muškarca koga je prethodno srela u savršeno uređenoj i estetizovanoj prodavnici ptica. Ukoliko uporedimo ptice s početka i ptice s kraja filma jasno vidimo raspon koji obuhvata prikaz prirode i njenih pojava. Ovaj film možemo dovesti u vezu sa Antihristom Larsa fon Trira. Jasno se uočava razlika između tankog leda civilizacije ispod koga je bezgraničan okean potpuno okrutne prirode u čijem okrilju za čoveka jedva da ima mesta.

Tipi Hedren je ultimativna Hičkokova heroina. Ona je ovaplotila junakinju istovremeno zavodljivu, naivnu, vedru, opasnu. Lepotica koja ugrožava druge, i koja se dovodi u vezu sa silama prirode, romantičarski je impuls koji struji kroz Hičkokovo delo. Ženska fatalnost odražava se na različite načine u literaturi i na filmu. Kamil Palja je Melani Danijels uporedila sa romantičarskim heroinama.

U svom tehnički najzahtevnijem filmu „Ptice“ (1963), Hičkok se direktno poziva na temu destruktivne, grabljive prirode koja je oduvek bila prisutna u njegovom stvaralaštvu kroz interesovanje za zločin. Smeštam ga u glavnu struju engleskog romantizma koji proizilazi iz sirove slike prirode i Kolridžovih fatalnih žena. Preplavljena utiscima, film sam videla kao perverznu odu ženskom seksualnom glamuru koji je Hičkok prikazivao u svim njegovim zavodljivim fazama, od krhke izveštačenosti do razoružavajuće ranjivosti.

Naravno, ovo je samo jedan od mogućih načina čitanja ovog filma. Drugi je na potpuno suprotnoj strani. Vidimo brutalno nasilje prirode nad devojkom. Ništa nije u njenoj moći i pitamo se kako ta fatalnost može biti superiorna kada je, zapravo, ona ta koja na kraju tako okrutno strada, i psihički i fizički.

U nastavku slede Hičkokovi crteži kombinovani sa fotografijama iz filma, tabele koje vizuelno predočavaju radnju služile su mnogim rediteljima kao način organizacije. Reditelj je svaki kadar, vidimo to kada uporedimo crtež i fotografiju, prvobitno detaljno isplanirao.

Preporuka: John Abrams; Izvor slika (dole): Culturedarm