A . A . A u internet magazinu „Plezir“

Na poziv Katarine Đošan, mlade istoričarke umetnosti, dala sam intervju za internet magazin Plezir. U pitanju je novembraski broj za 2018. godinu. Intervju možete čitati na njihovom sajtu, a ja ga ovde prenosim u celini.

Razgovarale smo o umetnosti i putovanjima u jednom unutrašnjem dvorištu zgrade u ulici Zmaja od Noćaja. Uvek sam volela estetiku zabačenih prostora između zgrada pa sam Plezir timu dala predlog za razgovor baš na takvom mestu.

Zahvaljujem se na pozivu za razgovor, druženje i fotografisanje novinarki Katarini Đošan, fotografu Aleksi Mitriniću i Teodori Kovrlji, urednici ovog lifestyle internet magazina koji pratim doslovno od prvog broja.

*

Ana Arp je mlada umjetnica koja sebe na prvom mjestu doživljava kao pisca i putnika. Javnosti je ipak najpoznatija kao autor i urednik internet časopisa A . A . A posvećenog umjetnosti u raznim njenim vidovima, ali s tendencijom da se takvo nasilno raščinjavanje umjetnosti zaobiđe, odnosno da se ti razni vidovi približe. Slika i tekst, muzika i riječ, film i filozofija: nerazdvojni su. Teorija je shvaćena ne samo kao mjesto tumačenja umjetnosti, nego i kao polazište za stvaranje. Subjektivni doživljaj je metodološki uobličen, on ima svoju težinu i vrijednost, a naučno u jednom rigidnom i tradicionalnom smislu ovdje ne igra nikakvu ulogu. Čini se da Ana tako pristupa svemu čega se dotakne: studiranju, posmatranju, putovanju, čitanju, druženju, svakodnevnom životu. Autorka je knjige Tri mita o putovanju iza Sunca, a trenutno piše dvije knjige koje planira da objavi u skorije vrijeme. U slobodno vrijeme putuje; podjednako se divi sjevernjačkom sivilu koliko i mediteranskom suncu, buvljacima koliko i muzejima, zabačenim i napuštenim dvorištima zgrada koliko i vrhunskoj arhitekturi…Pa ipak, svako putovanje počinje i završava u sebi.

Ovog mjeseca slaviš 7 godina postojanja bloga A. A. A. Kako se osjećaš zbog toga?

Lepo. I brzo mi je prošlo. Da si me pitala 2011. da li će on postojati za 7 godina, rekla bih da hoće, ali bih iznutra imala neku strepnju hoću li biti dosledna, hoću li izdržati, jer ne volim da stvarima pristupam površno. Koliko god to zvučalo tašto, ja na blog gledam kao na svoje zaveštanje i svoj doprinos naciji, kulturi i pre svega mladim ljudima. Sa druge strane, to je moj lični izraz, i ako bi to bilo kratko i samim tim hirovito, onda bih ja imala veću sumnju u sebe. Kakav je moj odnos prema umetnosti? Nikad to nisam posmatrala kao nešto od danas do sutra; ja i dalje gorim, i dalje imam dvesta objava u nacrtima, puno planova, i naravno strašnu sumnju u to što radim.

Blog si otpočela jednim citatom Šlegela. Da li je to nešto što i dalje važi za tvoj rad i shvatanje umjetnosti? Ima li i danas važnost za tebe?

Svakako, on je ne samo jedan od autora romantizma koji mene zanima i kojim se bavim, već je uopšte u nekim stvarima neprevaziđen. On kaže: „Tvoji su ciljevi umetnost i nauka, tvoj život ljubav i obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka religiji.“ U fragmentu je obuhvaćeno sve ono pojedinačno što meni znači: i ljubav, i obrazovanje, nauka i umetnost i naravno religija. Taj nemački romantičarski odnos prema umetnosti je meni neverovatno blizak.

Kada pišeš za blog, tvoj pristup je komparativan, gotovo sinestezijski. To je nešto što je ne tako rijetko u svijetu stvaranja umjetnosti, ali se takav pristup mnogo rjeđe sreće u tumačenju i teoriji umjetnosti. Negdje si napisala da je to možda naivno. Da li je?

Moj pristup je takav jer se trudim da zadržim metod, stil i ozbiljnost koji zahteva naučni rad. Međutim, ja sam više umetnik nego naučnik, isuviše stvari posmatram impresionistički, a umetnosti prilazim kao umetnik ili kao neko dete. Naučni pristup kakvom nas uče na fakultetima je odraz osamnaestovekovnog shvatanja nauke i katalogiziranja, a to je pristup koji kod mene ne prolazi. Više sam za analogije, i za ono lično. Za mene, umetnost poništava vreme i prostor, i ja tako pišem, ali se ipak trudim da o tom doživljaju pišem metodično. To nekome može delovati ili amaterski ili da mu se ne svidi, ali to sam ja, mada to možda ne prođe test vremena. Jako je teško o Prustu pisati kao o hemijskom procesu, ali izgleda da nekome i to uspeva. Ja najviše volim kada se o umetnosti piše i stvara esejistički.

Meni se čini da je tvoj blog više kao nekakav kunstkammer, kabinet kurioziteta.

Jeste, tako sam ga i ja nazvala, čak napisala na jednom mestu na blogu. On ima te police gde su stvari svrstane, ali su kao i u kunstkammeru predmeti drugačije raspoređeni, ima egzotičnih predmeta, itd. Ta soba kurioziteta je za mene Prosperov oltar. Ja uvek kad vidim kunstkammer, pomislim – evo ga Prospero – zapadni čovek koji ima potrebu da odvaja od prirode, da kolektuje, ali je to što skuplja vrlo neobično, i svakako ima veze sa putovanjima. Tako se i ja trudim da tu bude svega. Najlakše je objaviti pet pesama Laze Kostića ili nešto drugo što svi znamo, ali hajde da izvučemo neku drugu manje poznatu osobu, ili da izvedemo neke neočekivane analogije.

Kad si se već dotakla prirode, zanima me kakav je tvoj stav o mogućnosti da se estetsko spozna u prirodi? Da li je estetsko uvijek umjetničko?

Pa i u kabinetu kurioziteta ima i predmeta iz prirode, ali oni tokom izdvajanja dobijaju novi smisao i značenje. Po meni su prirodno lepo i umetničko lepo dve odvojene umetničke sfere. Uostalom, šta podrazumevamo pod prirodom? Ono što mi zovemo prirodom je uglavnom slika prirode, što je nešto sasvim drugo. Ta slika može biti vrlo estetična – reka koja potiče sa vrha planine podseća me na moje vene. Forme u prirodi se ponavljaju, ali treba znati da u prirodi nekada vlada i haos. Priroda po mom mišljenju ipak, za razliku od umetnosti, nema moralnu komponentu, nema duhovnu komponentu, iako ima svoj red i sistem. Nije prožeta umom, ali u tome pak ima prednosti.

Zapažam da je blog okrenut staroj umjetnosti, gotovo je izuzetak naći nešto nastalo nakon pedesetih. Jednom smo prilikom raspravljale o Dišanu i ti si kritikovala tu struju modernih tendencija u umjetnosti. Šta misliš o umjetnosti danas? Pratiš li je?

Pratim je, mnogo je više pratim nego što o njoj pišem. Mislim da umetnost danas na bilo kojoj tački Zemljine kugle jeste takva da u njoj nema Boga. Ona je lišena duhovnosti. I još nešto. Za stvaraoca postoje dva ozbiljna oblika cenzure. Prvi je autocenzura, a drugi je sloboda. Danas ste u umetnosti potpuno slobodni, a to je jako velika cenzura. Nema trenja, otpora, a smatram da samo u takvim uslovima nastaje zaista velika umetnost. Nema Šekspira bez Elizabete I, ali ni Elizabete I bez Šekspira. Sloboda je za umetnika bitna samo dok stvara, to je ona unutrašnja sloboda, ali ako ima potpunu slobodu spolja on onda mora iz sebe da stvori svoju neslobodu. To je loše, a to je odlika umetnosti danas. Takođe, isto se može reći za pervertirano shvaćenu kategoriju novog, kao i za težnju da se posmatrač zbuni, što nikada ranije nije bio slučaj. Zašto su vrata umetničko delo? Šta si ti stvorio? Po meni umetnost nikada ne može biti samo ideja. Otuda kritika Dišana. Mislim da je profesor Miško Šuvaković jednom za Hegela ili Hajdegera rekao da je on njegov lični neprijatelj. Ja volim kad ljudi ozbiljno shvataju stvari do kojih im je stalo. Marsel Dišan je moj lični neprijatelj! (smijeh) Mislim da je mnogo gore od glupog i ružnog – banalno. Kategorija banalnog vlada savremenom umetnošću.

Često pišeš tekstove o italijanskoj umjetnosti, nedavno si (ponovo) putovala tamo. Zašto baš Italija?

Ima nešto između romanske rase i estetike, mada to naravno ne može da se dokaže. Dopada mi se estetski, dopadaju mi se ljudi. Oni shvataju umetnost drugačije, tamo su crkve uz stambenu zgradu, umetnost je deo života. Drugo, manuelna je to nacija, a ja mislim da prava umetnost ipak ne može bez zanata. Ne možeš da budeš dobar modni dizajner ako ne znaš da šiješ. Jednostavno ne možeš. Ljudi su u Italiji ponosni, ali nisu arogantni, recimo za razliku od Francuza. Oni to svakako delom duguju svojoj zemlji, odličnom geografskom položaju.

Kako bi predstavila svoju knjigu, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, koja je izašla 2016. godine?

Oni koji redovno prate moj blog primetiće da ja ne pričam često o tome, jer mi je samopromocija koju po prirodi stvari korisnici mreža koriste nekako nepristojna. Mislim da, što se knjige tiče, do koga treba da stigne – stići će. Počela sam da je oformljujem oko 2009. godine, i mogu reći da je ona rezultat fascinacije za određene prirodne pojave, kao što je recimo njiva, ili voćnjak – ali voćnjak u novembru, decembru ili februaru, i voćnjak u kome jabuke nisu obrane već su popadale… Tim slikama sam dugo bila okružena i za mene su značajne. Tu su naravno i slike i zvukovi iz detinjstva, pejzaž siv kao praskozorje, atmosfera kao na slikama Kaspara Davida Fridriha. Ne mogu da pišem o kafama i cigarama kao neke moje kolege savremeni pisci, nije mi to prirodno.

Tvoje djetinjstvo ti je dakle bilo inspirativno. Kako bi ga opisala?

Trenutno sam u fazi pisanja druge dve knjige, od kojih će jedna, koju ću verovatno nazvati „Jabuke“ i biće zbirka priča, biti dosta vezana za moje detinjstvo. Mislim da je drugi uslov za umetničko stvaranje, sem onoga da se bude u sukobu sa spoljašnjim, taj da se ima dosadno detinjstvo. I nesrećno detinjstvo, da, ali ne nužno. Dosada kao nedostatak smisla, egzistencijalna dosada, rano se kod mene javila, imala sam možda šest do sedam godina. Tada sam zavolela i klasičnu muziku, iz dosade, ništa se drugo nije davalo. Bilo je to svakako detinjstvo puno grešaka, sada to vidim, kao što sada vidim i da smo bili izuzetno čudna porodica. Nismo bili građanska porodica, nikada nismo skupljali slike, a umetnost, književnost, nije smetala, ali se ignorisala: „Šta ti radiš po ceo dan? Pišeš? Što se glupiraš?!“ Tako da je moje interesovanje za umetnost zaista došlo iz života, mada ja to dugo nisam osvestila.

Kada po tebi počinje estetsko obrazovanje? Kada je počelo kod tebe?

Od početka, ali ga kao što rekoh, nisam dugo osvestila. Da sam to radila odozgo i veštački, to bi bilo odvratno, ali toga ima ovde koliko hoćeš i to je moj veliki problem sa Beogradom. To ljudi rade. Umetnički senzibilitet mora doći iz bića, iz života, a ne na silu. Sećam se koleginice sa fakulteta koja se zgrozila jer nisam znala šta su mange. Eto to je ta priča…

Šta čitaš ovih dana?

Čitam, uh… To je veliki problem sa ljudima koji vole knjige, a sa druge strane žive u doba interneta pa ne mogu da se posvete jednoj knjizi, pravolinijski, nego čitaju više knjiga odjednom, i čitaju ih dijagonalno. Tako da sada čitam Šekspira, zatim dve monografije: o Pjeru dela Frančeski i Mantenji. Čitam novi roman moje profesorke Jelene Pilipović, „Divotnice“; čitam Mikelanđelova pisma, jedan esej o El Greku, Tomasa Mana. Uvek se vraćam Prustu, posebno delu „Kombre“; čitam
Margerit Jursenar, i da, sigurno još nešto čitam… (smijeh)

A šta slušaš?

Slušam Nina Rotu, italijanskog kompozitora, njegovu muziku za film „Kum“. Sinoć sam na Trećem programu radio Beograda slušala jednu baroknu kompozitorku, a kada se to završilo jednu pesmu Pop Mašine, mislim da se zove „Kiselina“. Dosta slušam klasičnu muziku, a od pop muzike sam u poslednje vreme slušala Karen Elson, prvi album, mislim da se zove „The Ghost Who Walks“. Slušam XX, Parov Stelar… U poslednje vreme sam više počela da slušam muziku za katoličke mise, Agnus Dei, Pergolezija, Vivaldija… To uopšte nije mračno i konzervativno, to je baš dobra muzika, vrlo živa. Takođe pratim Jutjub kanal „Deutsche Grammophon“, oni vrlo dobro rade svoj posao, jer i dalje održavaju živom muziku iz tradicije, ali su je prilagodili pop formatu i uopšte savremenom trenutku. Sada zvučim kao najveći elitista, muzika za mise… (smijeh). Ali to je zaista zanimljiva muzika!

Jesi li bila na Sajmu? Šta si kupila?

Ne volim Sajam i rekla sam da neću otići, ali sam se vratila ranije sa puta i pošto planiram da pišem o putnicima romantizma, ali savremenim, iz literature, kupila sam grafičke novele o Korto Malteze-u. Te novele se ne iznose iz biblioteke, a skuplje su kada se kupuju van Sajma, tako da sam od novca koji mi je ostao od nedavnog puta u Italiju kupila novo izdanje. Sajam je inače sada bazar, vašar, buvljak, i meni se to ne dopada, mada shvatam da je dobro za izdavače. Morali bi da se okupljaju veliki pisci, da se izlažu stara izdanja, jer Beograd je zaista centar na ovim prostorima, koliko god da se ja protivim centralizaciji. Takođe, mislim da je malo sedam dana, to treba da je sajam kulture, jedna ozbiljna manifestacija. Tako odem da bih srela nekog, da bih pričala sa nekim, ali to se retko dešava…

U šta vjeruješ danas?

Verujem, mada možda zvuči glupo, u mlade ljude. Verujem jer njima nemam šta da zamerim. Volim mladost ali ne zbog godina već zbog energije i potencijala. Mladi mogu nešto da urade. Ne mislim ja da su oni a priori dobri, vaspitani, itd. ali verujem u potencijal za promenu u njima. Verujem u samosvesnog pojedinca, u pojedinca koji misli svojom glavom, i koji zna da kaže Ne. Verujem u reč Ne. Verujem u čoveka koji radi svoju stvar. Verujem da ima dobrih ljudi. Verujem u umetnost. Neće umetnost nikada promeniti svet. Neće spasti svet. Ali hoće promeniti i spasti pojedinačan svet, pojedinca hoće. Verujem u putovanje. Balzak je rekao: „Nije mi dovoljno da imam šta da jedem, treba mi prostor za laktove.“ E to je putovanje, širina. Ne verujem u apokalipsu niti u kraj civilizacije, sve će to na kraju biti baš kako treba.

Razgovor vodila: Katarina Đošan

Fotografije: Aleksa Mitranić

Izvor: Plezir