Ružica Medaković o knjizi „Tri mita“ Ane Arp

Pišući o Anatomiji melanholije Roberta Bartona, Bela Hamvaš primećuje da je ovaj pisac načinio jedan grandiozan silazak u podzemni svet, kakav je preduzeo Dante, ili Odisej ili Vergilije. Taj silazak se, prema Hamvašu, dešava u presudnim i odlučnim krizama ljudskog života, nenamerno, vrlo često nesvesno. To iskliznuće u podzemni svet ima snagu autentične spoznaje, što je presudno za stvaraoca. Prema Hamvašu, ne postoji ni velika umetnost, ni filozofija, ni velika sudbina, bez jakih „podzemnih odnosa“, bez katabazije. U tom smislu Tri mita o putovanju iza sunca Ane Arp su zaumna poezija koja počinje silaskom, a odvodi nas do graničnog horizonta i iskonskih predela, i to za one čitaoce koji su spremni da putuju iza Sunca.

Putovanje počinje u praskozorje u jednom grimiznom i sedefnom pejzažu, ophrvanom injem, koji nam je predočen u epistolarnoj formi. Pisma Persefoni su datirana 6. decembra, naslovljena su kao elegije o zimskim pejzažima i sećanju i mogu se čitati kao svojevrsna poema, jer svako pismo predstavlja po jednu pesmu koja se smisaono nadovezuje na drugu. Forma epistole otvara mogućnost lirskom Ja da se poistoveti sa božanstvom kome su pisma namenjena i tako elegični ton Pisama reinterpretira mit, stvarajući božanstvo u kome će se prožimati glas lirskog ja i Persefone. Ta ambivalencija lirskog glasa biće predočena i grafički u knjizi. Takođe, unutrašnji pejzaž koji se raskriljuje pred čitaocem istovremeno je i hladni i sumorni Prozerpinin vrt.

Putovati kroz svoja sećanja, koja su često nepouzdana, međutim, intenzivna i nezaboravna, i u kojima je prepoznato nešto kao izvestan poziv na putovanje, znači imaginativno nadomestiti ono čega se ne sećamo. To je put umetnikove vizije, a pijuk ptice postaje prepoznavanje pesničke vokacije. Persefona, kako sama pesnikinja piše u Pogovoru, vezuje se za kruženje, bujnost i jalovost prirode. U izvesnom smislu Persefona je izgnanik, jer ju je Had oteo, dok je privučena lepotom narcisa, posegnula za cvetom, i onda, kako bi je vezao za svoje mračno carstvo, na prevaru joj je dao da pojede zrno nara. Nar postaje tako simbol greha i osuda na večno vraćanje maglovitim tminama:

I padale svuda
Po predelu su tvom
Stare i smežurane kore nara
Koje preobraziti se neće
U himne povratku

Anina Persefona je već u prenatalnom dobu, u utrobi majke, osetila da će njena glad biti večna i da će se uvek vraćati u utrobu carstva mrtvih. To posvećenje kružnom kretanju je simbolično predstavljeno motivom panja na koji Persefona polaže glavu kao na giljotinu:

U neka kasna jutra
Kad oko sebe mir bi osetila
Glavu na panj ti bi polagala

Godovi sa kojih Persefona čita stihove razmaknutih izdisaja su godine večnog vraćanja, jalovog života, zimske nesanice i izgnanstva. Imperativ koji sebi postavlja na kraju ciklusa Panj da sopstvenim telom iscrta krug godova jesu gorko prihvatanje sopstvene sudbine.

Zanimljivo je da su Persefonini vapaji, koji se tri puta ponavljaju u ciklusu Horizont, u stvari, doslovno preneti početni stihovi Helderlinove ode Hiron:

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
Uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti

Ovo apostrofiranje svetlosti se javlja i u drugoj pesmi ciklusa Horizont. Nameće se pitanje zašto pesnikinja doslovno prenosi ove stihove i kakav im smisao daje dovodeći ih u vezu sa Persefonom. Ako se značenje teksta obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima, onda je neophodno odgonetnuti smisao ovih intertekstualnih veza, tj. proniknuti u smisao Helderlinove ode Hiron, kao i njegovih motiva svetlosti i noći.

U paratekstu (tačnije u pogovoru koji je estetski izvanredno osmišljen i smisaono izuzetno važan za razumevanje trilogije, pa ga možemo posmatrati i kao integralni deo ove pesničke knjige) pesnikinja nam otkriva šta je uticalo na oblikovanje njenog pesničkog habitusa, pa između ostalog, govori i o tome da je oda Hiron poslužila kao polazište za Tri mita o putovanju iza Sunca. Helderlinovoj odi Hiron prišla je dvostruko – pesnički i esejistički.

Simbol noći kod Helderlina je simbol za položaj zapadnog čoveka, jer „živi se u noći istorije, mračnoj sudbini Zapada, daleko od bogovima ispunjenog sveta antike, u bezbožnom svetu“. Međutim, simbol noći je i simbol postojanog sećanja na dan i očekivanje njegovog povratka. Hesperijanska noć je noć prebiranja i poštede, a suton između bivšeg i dolazećeg dana predstavlja taj istorijski položaj pesnikov, koji je za njega istovremeno i okov i obilje. Nije li onda Hironov vapaj: „Gde si svetlosti?“, kako pesnikinja primećuje u svom eseju, ujedno i Helderlinovo pitanje koje on postavlja stoleću koje zjapi kao večno prazno bure Danaida? Pesnikinja u svom eseju još piše: „Žudnja za lepšim krajevima stvorila je veličanstvene poetske slike. Helderlin voli u grčkom svetu to što tu svako ‘sa smislom i dušom pripada svetu’, što ‘božija slika živi među ljudima’, dok kod modernih naroda vlada ‘bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu, jedna ograničenost koja ih sve – a pre svih Nemce – iznutra parališe’.“

I Hiron i Persefona su u položaju svojevrsne ambivalencije, izgnanstva i očekivanja silaska u Had. U Fragmenatima kentaurovog dnevnika pesnikinja opisuje trenutak u kome Hiron, ranjen otrovnom strelom, čeka da uđe u Had, kao što i Persefona svake godine silazi u mračno carstvo senki. Biti besmrtan, pa potom okusiti bol „koji menja utvrđene koordinate vremena“ znači okusiti smrt, ali i preobraziti se i steći izvesnu vidovitost.

Poslednji stihovi Pisama Persefoni otkrivaju autopoetičnost Pisama i daju mogućnost da se svetlost ipak može nazirati tamo gde je nema. Naime, entuzijazam praznine je neobičan oksimoronski spoj koji predstavlja izvesnu samospoznaju. Nedostatnost, nedostatak i praznina, paradoksalno, otkrivaju smisao stvaranja:

Kad jednom se usudiš
Otvorenih očiju da roniš
Iza Sunca stići ćeš

Preobražaji počinju onoga trenutka kada se umetnička imaginacija otvori za iskustvo sa druge strane, jer je pesnik u dosluhu sa onostranim. Tek tada je moguće da:

Plavište u voćnjak sraste.
Da kestenje u vodu palo
Oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
Pod jedan bagrem čučnu

Da jabuke pod drvetom gnjile
Zamirišu zimskim vrtom

Nije li nam putnik i lekar Hiron u Fragmenatima kentaurovog dnevnika upravo u svojim vizijama između života i smrti preneo jedno takvo iskustvo vrtoglavice, omamljenosti, vertigo poetskim jezikom:

Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna,kao oklop
puža zagledana u spor put kojim je hodala,predelom
po kori ljušture joj iscrtanim.

Borhes je svetsku književnost video kao jednu nedeljivu celinu u kojoj svi pisci pišu jednu knjigu. Takođe, smatrao je da u umetnosti vredi samo ono što je arhetipsko. Pošto su u mitovima sadržane sublimacije ontoloških zagonetki, oni predstavljaju neiscrpnu riznicu za literarnu građu.

Ana mitovima pristupa slično kao pesnici neosimbolističkog usmerenja koji su vodili neprestan lirski dijalog sa tradicijom i kulturom od antičkog mita do moderne evropske poezije. Za njenu umetničku imaginaciju posebno su važni mitovi o boginji Persefoni, kentauru Hironu i Dedalu i Ikaru. Već smo pisali o tome da su Persefona i Hiron u Aninoj trilogiji u izvesnom položaju koji se može dovesti u vezu sa graničnim situacijama koje filozofi egzistencijalizma ističu kao fundamentalne situacije postojanja. Patnja, bol, blizina smrti dovode do samospoznaje, buđenja, preobražaja, do skoka iz imanencije u transcendenciju.

Iako Dedal nije lirski junak trećeg dela trilogije, on u ovom putopisu prerasta u svojevrsni simbol. Kao što je i Persefona odvedena u mračno Hadovo carstvo, tako je i Dedal bio zatočenik kralja Minosa na Kritu. U jednom svom eseju Ana piše o Dedalu kao o izumitelju, konstruktoru, inženjeru, vizionaru, kakav je Leonardo da Vinči. Dedal, homo faber, tvorac je lavirinta. Zanimljivo je da je Dedal u Aninoj knjizi, uz pomoć jednog obrta, igre rečima, doveden u vezu sa Geteovim Mefistom, figurom đavola. Mefisto se Faustu predstavio rečima: „Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro. Dedal u Aninoj interpretaciji večito stremio je dobru, a večito tvorio je zlo.

Ako se prisetimo mita o Dedalu i Ikaru, jasno je da sve što je Dedal izumeo i napravio, okrenulo se protiv njega i donelo mu je patnju i bol. Da bi se delovalo (možda i stvaralo) stvari treba da budu obavijene velom iluzija, kaže Niče. Anin Dedal je prožet entuzijazmom i nije mogao čuti bogove kako se smeju. Stvorio je lavirint „izukrštani niz soba punih predmeta, nabacanih bez reda – ne zato što se nije vodilo računa o simetriji, već zato što je u pitanju kraj civilizacije“. I zaista, ako zavirimo u Dedalove sobe, tamo ćemo pronaći najrazličitije predmete koji predstavljaju civilizacijske tekovine i vrednosti poput kompasa, sidra, gonga, vage, novčića, putopisa, enciklopedije, atlasa itd. Ako lavirint predstavlja svojevrsnu riznicu, zaostavštinu, kako duhovnu, tako i materijalnu, jedne civilizacije koja je na zalasku, nameće se pitanje smisla putovanja kroz takav lavirint, kao i njegovog semantičkog potencijala.

Dedalove sobe imaju prstenastu kompoziciju i otvaraju ih onirički zapisi koji su naslovljeni kao četiri osnovna elementa. U prvom zapisu Voda lirska junakinja započinje putovanje u bezdanu koji maslinastim talasima zapljuskivao nam je leđa. Voda u kosmogonijskim mitovima prethodi stvaranju, a ovde, kao u slovenskoj mitologiji, voda se može dovesti u vezu sa granicom, jer između nas i obale – voda, nepregledna voda. U slovenskoj mitologiji to je granica između zemaljskog i zagrobnog sveta, sredina u kojoj borave nečastive sile. Voda u kojoj pliva lirsko ja, takođe, dobija htonska obeležja, jer je nešto krenulo ka njenim nogama. Elijade je pisao o ovom arhetipskom obrascu koji ima inicijacijsko značenje. Iako u sredini lavirinta nema mitskog Minotaura, ipak će lirsku junakinju pratiti nekakvo htonsko biće koje je neimenovano, a čije se prisustvo stalno oseća: „Trčim da me ne bi videlo“.

Zanimljivo je da se akvatička simbolika dovodi u vezu sa pisanjem u autopoetičkim zapisima u kojima su sobe naslovljene kao godišnja doba: „Pisati knjigu, to je kao prelaziti sa daske na dasku u beskrajnom moru, stalno pazeći da ti se ne okvase nogavice“.

U Dobima se koncept lavirinta povezuje sa samim činom pisanja tj. sa bremenitom tišinom koja prethodi pisanju i koja je zasićena razmišljanjem i dinamikom slika. Anina knjiga Tri mita o putovanju iza Sunca može se posmatrati kao otvoreno delo u ekoovskom smislu, što njenu poetiku približava piscima kao što su Milorad Pavić ili Sava Damjanov. Naime, svaki deo trilogije je posebno grafički uobličen i pažljivo osmišljen. Kada Persefona silazi u Hadovo carstvo, onda je to u Elegijama grafički dočarano stihovima koji su ispod margine. Kentaurovo isprekidano disanje, dok čeka silazak u Had, predstavljeno je belinama i fragmentarnošću dnevnika. Ne postoji kontinuitet misli dok leži u bolu, sećajući se svojih putovanja pored jezera i maslinjaka. Istovremeno u literarno tkivo prodire tišina koja zahteva od čitaoca poseban imaginativni angažman. Putovati lavirintom znači i proći kroz sopstveni lavirint uma, pa tako na kraju drugog dela Dedalovih soba čitalac/putnik nailazi na mapu uma. Aleksandar Jerkov je pisao o novoj tekstualnosti koja zahteva od čitaoca da stalno pred sobom ima spoljašnju stranu književnog teksta – kako tekst izgleda, kakve su veze između njegovih delova, kakav je oblik knjige, vrsta štampe.

Čitanje je putovanje lavirintom koji može biti metafora večne tajne sveta kao kod Borhesa. Može biti i metafora književnosti. Interpretativne mogućnosti se ne iscrpljuju kada se zaklope korice ove neobične knjige, na šta nas upućuje i prstenasta kompozicija Dedalovih soba vraćajući nas na sam početak. Takođe, u budističkom maniru Borhes bi rekao i da se smisao čovekove egzistencije prepoznaje u samom putovanju, u savladavanju prepreka, a ne u dosegnutom cilju. Ili, kao u pesmi Ivana V. Lalića Argonauti – nije važan svršetak, već plovidba.

RUŽICA MEDAKOVIĆ

Rođena je u Beogradu. Radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji. Povremeno piše književnu kritiku.

POVEZANI TEKSTOVI

Мarija Jeftimijević Mihajlović o knjizi Tri mita

Velimir Knežević o knjizi Tri mita

Fotografije Bratislave Terzić rađene prema knjizi Tri mita

Crteži Marije Đurić rađeni prema knjizi Tri mita

PORUDŽBINE KNJIGE

anaarpart@gmail.com

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.