Oda Neptunu: Maske, ogledala, lavirinti i parfemi

Moramo jasno razlikovati mitološke elemente koje određeno grčko božanstvo podrazumeva od astroloških i simboličkih konotacija planete sa istim imenom. Verovatno bi se na osnovu svake planete moglo tumačiti odnosno prepoznavati ono što je od njenog simboličkog sadržaja prisutno u nekom umetničkom delu no mi ćemo se za ovu priliku zadržati na planeti Neptun kombinujuću odlomke iz umetničkih dela koje sam ja po različitim osnovama – perceptivnoj, atmosferskoj, duševnoj – prepoznala kao neptunijanske (možda pogrešno) sa redovima koji stoje u Rečniku simbola Gerbrana i Ševalijea, knjizi višestuko citiranoj na ovom mestu.

Prustovi redovi uvode nas u vizuelnu opčinjenost, bajkovitu i zavodljivu. Iz okenske snage utisaka pripovedač uspeva da ispliva posredstvom analize istih, odbijajući da se pasivno prepusti struji impresija:

Krovovi od ćeramide zrcali su se na jezeru ružičastim mermernim šarama na koje još dotle ne bejah obratio pažnju. Ugledav na vodi i ispred zida bledi osmeh što odgovaraše osmehu neba, kliknuh u ushićenju, uzvitlav svojim kišobranom: Uh! Uh! Uh! No u isti mah, osetih da bi moja dužnost bila ne ograničiti se na te nemušte reči i zagledati se jasnije u ovu opčinjenost.

Gerbran i Ševalije pišu da Neptun otelotvoruje princip pasivne prijemčivosti koja se ispoljava koliko u nadahnuću, intuiciji, posredništvu i natprirodnim sposobnostima, toliko i u utopiji, ludilu, teskobama. Neptun je u svim svojim ispoljavanjima arhetip univerzalne integracije. Obuhvata sve od pomračenog stanja kome ili šizofrenije, kada vlada potpuna zbrka, neograničeno prianjanje, nerazumljiva noć u kojoj se mešaju ego i nonego, pa do izuzetnog stanja ekstaze sveca. Izmaglica, vrtoglavica koja savlada i zgrabi dušu (pasivnost subjekta), različiti mirisi, od kužnih isparenja do starih parfema koji otključavaju uspomene, od tamjana do „mirisnoga Lazara“, sve su to neptunijanski elementi, pod čijim su uticajem još i droge, otrovni gasovi i sve što je u vezi sa zračenjem (uključujuči tu i televiziju).

U trenutku kada je Le Verije otkrio ovu planetu, 23. jula 1846, ona se nalazila u znaku Vodolije koja upravlja Rusijom, pa je ta zemlja posebno obeležena Neptunovim delovanjem. Njeno odricanje od trenutnih zadovoljstava za sreću u budućnosti, njene duboke suprotnosti, njena propaganda, politika, smela naučna i društvena istraživanja, njen misticizam, verski i ateistički, sve je to znažno prožeto neptunijanskim uticajem. Romani Gajta Gazdanova, ruskog pisca u emigraciji, imaju u sebi nečeg neptunijanskog. Bezobalni, snažni, ali nefokusirani, sa vrlo neobičnim junakinjama. Gazdanov u romanu Povratak Bude piše:

Bilo je već kasno, a mi smo i dalje sedeli i pričali o najrazličitijim stvarima: o budizmu, o Direrovom slikarstvu, o Rusiji, o književnosti, o muzici, o lovu, o tome kako zvecka sneg po jakom mrazu, kako podrhtava odsjaj mesečine na površini mora, o tome kako prosjaci umiru na ulicama, o tome kako žive bogalji, o američkoj gradskoj civilizaciji, o neprijatnom mirisu Versaja, o tome kako svetom ponekad vladaju neuki tirani i zločinci, i kako je opšta apokaliptička podlost na zemlji, svojstvena svakoj epohi ljudske istorije, po svoj prilici jednako neizbežna kao što je i odvratna.

Dve kratke pesme koje sam prevela nisu nužno o samoubistvu i o smrti davljenjem u vodi. One mogu biti simbolički oblikovano iskustvo pasivnosti, samozaborava i prepuštanja koje vera, saosećanje i entuzijazam podrazumevaju. Potonuće može biti slika prepuštanja intenzivnim snovima, jakoj imaginaciji, onome što nećemo zapamtiti, ravnanju prema veri i beskonačnosti.

Mirno
Hladno lice reke
Pitalo me je za poljubac.

Lengston Hjuz – „Oproštajna poruka“

Poslednji put kada smo otišli da plivamo
more je ustalo i zagrlilo t
kao da si ti bio zaslužan
za to što je ono ostalo plavo

Bjanka Stjuart – „Potonuo“

Neptun je drugo ime za simulakrum. Ogledala, maske, lavirinti i parfemi su tipični neptunijanski simboli.

OGLEDALA

Priča o mojoj ljubavi nalik je beskrajnom putovanju po površini čistoj i uglačanoj poput ogledala, vrtoglavo monotonog, koje bi sva moja osećanja i gestove odrazilo sa ironičnom preciznošću moje sopstvene savesti, tako da nisam mogao sebi da dopustim neki nerazuman gest ili osećaj, a da ne primetim nemi prigovor moje nerazdvojne utvare. Ljubav mi se predstavljala kao nadzornica. Lišavala me je svih koristi u kojima sam mogao uživati usled svog ličnog ludila… Koliko sam se samo puta uzdržao da je ne uhvatim za grlo i podviknem: „Bednice, budi nesavršena! Da bih mogao da te volim bez muke i besa!“ Tokom nekoliko godina posmatrao sam je srca ispunjenog mržnjom. Na kraju krajeva, nisam ja umro od toga! Jedne večeri, u šumi… na obali jedne močvare… nakon melanholične šetnje gde su njene oči odražavale lepotu neba, u kojima je moje srce bilo zgrčeno kao pakao. – Šarl Bodler

Zatim, ta ogledala, dva ili tri u svakoj sobi, raznih veličina, najčešće četvorouglasta. Sva u raskošnim zlatnim ramovima, s finim girlandama ili idiličnim scenama, koje privlače na sebe veću pažnju nego njihova zrcalna površina, pošto je stanje amalgama bilo neizostavno loše. Ramovi su, u izvesnom smislu, bili logičniji od onoga što su uokviravali, kao da su to zadržavali da se ne raspre po zidovima. Odviknuvši se, tokom vekova, da odražavaju nešto drugo sem suprotnoga zida, ogledala su – da li zbog škrtosti ili zbog nemoći – odbijala da vrate tvoje lice, a kad bi to i pokušala, crte lica nisu se vraćale u potpunosti. Počeo sam, izgleda, da shvatam Renijea. Dok smo išli duž anfilade, ja sam u tim okvirima, od sobe do sobe, video sve manje i manje sebe, a sve više mraka. Postepeno oduzimanje, pomislio sam. Čime će se to završiti? A završilo se u desetoj ili jedanaestoj sobi. Stajao sam na vratima koja su vodila u sledeću prostoriju i u povelikom pravougaoniku, metar sa metar, video sam, umesto sebe – kao ugalj crno Ništa. Duboko i kao da zove, činilo se da smešta u sebe sopstvenu perspektivu – drugu anfiladu možda. – Josif Brodski

Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu.

Rajner Marija Rilke

MASKE

Nikada nismo sami kada smo maskirani. Maska je najstariji i najsavremeniji oblik otuđenja. Maske otkrivaju skrivene i tajne tokove čovekove duše. Tema je prastara, uvek aktuelna i iz mnogih aspekata razmatrana: kulturno-arhajskog, etnološkog i teatralnog, socijalnog i estetskog, umetničkog i ličnog.

Leonor Fini sa maskom mačke

LAVIRINTI

Božanstvo mora, Neptun, praćeno je divljim konjima, snažnim i neobuzdanim. Veličanstveni bronzani konji donešeni iz Konstantinopolja deo su crkve Svetog Marka pred kojom je često razmišljao Korto Malteze. Neptun otelotvoruje princip nadahnuća, intuicije, vizionarskih snova, ali i ludila, iracionalnosti, bezumlja. Neptun je iluzija. Ona može biti izazvana posredstvom opojnih isparenja (parfema ili droga), posredstvom ogledala, posredstvom lavirinta, posredstvom maski i magle. Svi ovi atributi vezuju se za nestvaran grad, kao da je reč o mestu iz Hiljadu i jedne noći.

Venecija je grad-lavirint. Umnožavajući svetovi, isti a drugačiji, očigledni su u fenomenu ogledala i hodnika venecijanskih palata, a taj se princip prenosi i sa unutrašnjeg na spoljašnji plan. Ne samo što su venecijanske palate lavirinti, već je i grad u kome su. Kanali, isto koliko i trotoari, jesu venecijanske ulice. Magla, jedan aspekt iluzije, možda želje da se zaluta, da se izgubi, da se samoponišti, neodvojiva je od ovog grada. U magli se poneki gondolijer, Harun, može nazreti kako klizi niz glatke površine vode. Međutim, postoji i trenutak kada ova dva hodnika lavirinta postanu jedan. Nivo vode često preplavi grad: aqua alta je Venecijancima dobro poznat prirodni fenomen.

Lavirinte vezujemo za lutanja, traganja, putovanja. Venecija prostorno jeste lavirint ali simbolički nam nešto drugo saopštava. Ne toliko o rutama svojih putnika, iako one nisu od malog značaja, već o promeni koju su putnici doživeli stupivši na njeno tle. Putnici se menjaju, a to je bitan uslov dobre proze. Brodski nam je saopštio svoja bizarna iskustva lutanja kroz amfilade ili kroz maglu, isto kako je i Prust pisao o svome iskustvu lutanja kroz Veneciju.

PARFEMI

Da li si sladokusački zanesen
bivao, čitaoče, kada miri
tamjan po crkvi, ili kad se širi
mošusa starog miris sa dna kese?

Dubokom draži tom nas začarava
u sadašnjosti prošlost obnovljena!

Šarl Bodler – „Priviđenja (Miris)“

Dim cigarete je slutnja, čežnja, finesa razbibrige. Paket cigareta pruža nam i nudi u najekonomskijoj formi jedan niz oblaka nostalgije i čeznuća, vunu i maglicu jedne vrhunaravne slutnje. U mrtvoj sobi tucet cigareta je eterična poezija koja nas izvodi iz ukrućenosti života koji je stao. – Тin Ujević

Ima takvih mirisa, da čega god se taknu,
Sve prožmu; nađu poru u kamenu, u staklu;
Kad otvorimo sanduk što s istoka nam stiže
I čija brava škripi i gunđa dok se diže,

Ili kad stari orman u nekom domu pustom
Zaspe nas dahom doba, prašnjavom tminom gustom,
Nađemo katkad staru bočicu uspomena,
Od zlata izatkane, azurom obojene.

Kovitla se vazduhom opojna izmaglica
Sećanja; i oči se sklope; vrtoglavica
Zgrabi dušu svladanu, i nemilo je ruši
Uz bezdan ljudskog smrada što kužnim dahom guši;

Tu jedan drevni ponor već vreba da je ščepa,
Gde poput mirisnoga Lazara koji cepa
Svoj pokrov, budeći se, sablasni leš se miče
Trule ljubavi stare, ljupko i grobno biće.

Tako i ja, kad budem tek senka, zakopana
U sećanju, u tmini mog zlokobnog ormana,
Kao bočica stara, ispražnjena i jadna,
Naprsla i ljigava, prljava, prašna, gadna,

Tvoj kovčeg tad ću biti, o isparenje kužno!
I svedok divne snage tvoga otrova tužnog,
Što nam ga pripravljaju anđeli! o ti piće
Koje unosić život i smrt u moje biće!

Šarl Bodler – „Bočica“

Alber Matinjon, „Morfijum“, 1905.

MAGLA

Dok hoda lavirintom čovek postaje zatočenik čarolije. I kao što identitet biva oslabljen, poništen ili podveden pod znak pitanja pred bizarnom situacijom, jer čovek nije u stanju da ugleda sopstveno lice u crnom ogledalu, isto tako, ukoliko umnožavajuće hodnike zamenimo maglom, dobijamo osećanje zebnje, straha i neizvesnosti. Putnik luta i ne snalazi se, ne zna gde je. Lutanje hodnicima čini da svi pravci postanu slični, zbir istih prostora ukida bilo kakav koherentan pravac. Prostori nestaju, bivaju apsorbovani, isto kao u magli ili u sobama sa ogledalima. Brodski je u svojoj knjizi o Veneciji, Vodeni žig, pisao:

Jedanput je dovoljno, naročito zimi, kada lokalna magla, poznata nebbia, pretvori ovo mesto u nešto vanvremenskije od svetišta bilo kog dvorca, brišući ne samo odraze već i sve što ima oblik: zgrade, ljude, kolonade, mostove, kipove. Magla je gusta, slepa, nepomična. Poslednje, uostalom, može biti od koristi prilikom kratkotrajnih izlazaka, recimo radi cigareta, pošto put natrag možeš naći zahvaljujući tunelu što ga je tvoje telo iskopalo u magli; taj tunel ostaje otvoren čitavih pola sata.

LUDILO

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, — nama, draga, znan;
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. — U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sima Pandurović – „Svetkovina“ (odlomak)

Ovaj tekst se tiče simboličke manifestacije planete Neptun u različitim umetnostima, od književnosti do muzike. Mitološki elementi koje vezujemo za Posejdona odnosno Neptuna zadobili su, vremenom, simboličke konotacije. Sve ono što vezujemo za more nije a priori inherentno moru (okeanu). Snaga i intezitet talasa i dubine u simboličkoj transformaciji mita zaodobili su oreol snage i dubine tajne, imaginacije, mašte, skrivanja, obmane, iluzije, tonjenja odnosno gubljenja sopstva (samopredaje) u ogromnom prostranstvu.

Francuski kompozitor Kamij Sen-Sans, narativno gledano, u svom ciklusu Karneval životinja prati starozavetnu priču o Noju i potopu. Ono što je sa njim preživelo, osim lavova, slonova i drugih životinja, jesu i ribe, bića koje Sen-Sans predstavlja u kompoziciji „Akvarijum“. Vidimo da je, uprkos nepouzdanosti i varljivosti, uprkos asocijacijama koje u slušalačkom doživljaju uvek bivaju različite, kompozitor koristio tradicionalne simboličke predstave Neptuna: tajno, skriveno, mistično. Tako, čini se, i sama kompozicija zvuči, nastala 1886. godine.

Sen-Sans – Akvarijum

Engleski kompozitor Gustav Teodor Holst najpoznatiji je po seriji kompozicija Planete. Svita od osam kompozicija, koje nose nazive po pojedinačnim planetama, prvi put je izvedena 1918. godine u Londonu. Kompozicija „Neptun“ slična je Sen-Sansovoj kompoziciji „Akvarijum“. Zvuci Holstovih kompozicija trebalo bi da korespondiraju sa simboličkim i astrološkim karakteristikama planeta. Moja omiljena, „Neptun“, u podnaslovu ima reč „Mystic“, a ta planeta se u tradiciji i vezuje za tajne, dvostrukost, nespoznatljivost, sve neuhvatljivo i bajkovito.

Holst – Neptun

Korišćeni citati:

Marsel Prust, Kombre, preveo Živojin Živojnović

Šarl Bodler, Cveće zla, preveo Nikola Bertolino

Josif Brodski, Vodeni žig, prevela Neda Nikolić Bobić

Žan Starobinski, Melanholija u ogledalu, preveo Bojan Savić Ostojić

Rajner Marija Rilke, Soneti Orfeju, preveo Branimir Živojinović

Gajto Gazdanov, Povratak Bude, preveo Duško Paunković

Alen Gerbran & Žan ševalije, Rečnik simbola, preveo Pavle Sekeruš i drugi

Lengston Hjuz, Oproštajna poruka, prevela Ana Arp

Bjanka Stjuart, Potonuo, prevela Ana Arp

Gornja ilustracija: Kristijan Šlo

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.