Уметник и његов пас: Франсиско Гоја

Изгубљен у потпуном ништавилу, у празнини неодређеног простора, пас неодређене расе, провирује, као да се боји, као да гледа у невидљивог а свеприсутног Господара који ће га у наредном тренутку, одложеном, ликовно фиксираној антиципацији нелагоде која ће трајати заувек, ударити, убити, удавити у гомили песка у који као да и без тог ударца пас неизбежно тоне.

Ова једноставна слика, минималистичка у свом изразу, а бременита значењима, одговарајућа илустрација Кафкиног јунака који је кренуо ка Замку, или исходишта судбине Јозефа К, налазила се у Кући глувог где је заједно са још много застрашујућих, бизарних, очајничких слика била део зидова Гојине куће. Она припада циклусу који је назван Црне слике, а који је настајао између 1819. и 1823. године.

Гоја је око 1792. године вероватно због болести изазване тровањем оловом потпуно оглувео. Разлози за постојање Црних слика у Кући глувог су личне природе. Та чињеница их чини посебнима: слике нису настале зарад поруџбине, нису излагане, ретко ко их је могао видети, осим малобројних посетилаца сликаревог дома који се налазио на једном имању надомак Мадрида.

Могући разлози за настанак ових слика су и догађања која везујемо за другу половину 18. века, за ратове, глади и сујеверја која су паралелно са револуционарним тенденцијама, и свиме што су оне подразумевале, обележила оно што зовемо добом просвећености. Гоја је, као и многи сликари, себе могао изједначавати са псом, па ову слику, тако, можемо видети и као аутопортрет.

Опет нам се намеће Кафка, и последња реченица његовог романа Процес: „Као пса!“. Можда је то судбина појединаца у времену преврата, револуција, неизвесности, смена епоха и идеја које оне носе са собом. Или је то, заправо, за тада већ остарелог, болесног и више деценија оглувелог Гоју мудрост која изгледа као композиција ове слике: једноставна, без сувишних детаља, скоро као сан.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A