Ф. М. Достојевски: „Беле ноћи“ (одломак)

— Животопис! — узвикнем заплашено — животопис! Та тко вам је казао да имам свој животопис? Ја немам животописа…

— Како сте дакле живјели, ако немате животописа? — прекине ме она смијући се.

— Послушајте, хоћете ли да знате тко сам ја?

— Па да, да!

— Добро, дакле, ја сам тип.

— Тип, тип! Какав тип? Понајприје, шта је то тип?

— Тип? Тип, то је оригинал, то је смијешан човјек! То је карактер. Слушајте: знате ли шта је сањар?

— Сањар! Па молим вас, како не бих знала? И сама сам сањарка! Понекад сједим крај баке и све ми се нешто врти по глави. Узмем, дакле, сањарити и тако се занесем у мислима — напросто полазим за китајскога принца… А каткад је то и лијепо — сањарити! Не, уосталом, бог би знао! Особито кад и без тога имаш о чему да мислиш — дометне дјевојка сада прилично озбиљно.

— Дивота! Кад сте се, дакле, већ и удавали за китајскога богдихана, онда ћете ме посве разумјети. Ето, слушајте… Али, молим вас: та ја још не знам како се зовете?

— Напокон! Рано сте се и сјетили!

— Ах, боже мој! Та није ми ни на памет пало, било ми је и тако лијепо…

— Зовем се Настењка.

— Дакле, ето Настењко, дед слушајте, какав ће то бити смијешан животопис. Сјео сам до ње, заузео педантски озбиљну позу и отпочео, као да читам с написанога:

— Има, Настењко, ако то не знате, има у Петрограду прилично необичних закутака. На та мјеста као да и не завирује оно исто сунце што свијетли свему петроградскому свијету, него завирује неко друго, ново сунце, као навлаш наручено за те закутке, и свијетли на све другачијом, особитом свјетлошћу. У тим закуцима, мила Настењко, као да се живи сасвим другачијим животом, ни налик на живот што крај нас бруји, него онакав какав може да буде у седмој незнаној царевини, а не код нас, у наше озбиљно преозбиљно вријеме. Тај је живот дакле мјешавина нечега посве фантастичнога, жарко идеалнога и у исти мах (жалибоже, Настењко!) мутно прозаичнога и обичнога, да не кажем: невјеројатно бљутавога.

— Господе Боже мој! Какав је то предговор! Шта ли ћу ја то чути?

— Чут ћете, Настењко,  чут ћете да по тим закуцима живе необични људи — сањари. Сањар — ако треба да се точно утврди — није човјек, него, знате, некакво биће средњега рода. Настањује се понајвише гдјегод у неприступну закутку, као да се крије у њему чак и од дање свјетлости, па кад се завуче у свој стан, тако ће прирасти уз свој закутак, као пуж, или барем у том погледу јако наликује на ону занимљиву животињу која је у исти мах и животиња и кућа, а зове се корњача. Шта мислите, зашто он тако воли своја четири зида, обојена свакако зеленом бојом, зачађена, тмурна и недопустиво задимљена? Зашто тај смијешни господин, кад дође да га походи ткогод од његових малобројних знанаца (а он на крају губи све знанце), зашто га тај смијешни господин дочекује тако збуњен, тако промијењен у лицу и тако сметен као да је међу своја четири зида управо починио злочинство, као да је правио лажне новчанице или какве пјесмице, да их пошаље часопису уз анонимно писмо, у којем се јавља да је прави пјесник већ умро те његов пријатељ сматра за своју свету дужност да објави те стихове? Зашто, реците ми, Настењко, разговор никако не тече тој двојици који се разговарају? Зашто, нити смијех нити жива ријеч не полијећу с језика пријатељу који је изненада ушао и смео се, а иначе воли и смијех и живу ријеч, и разговоре о красном сполу, и друге веселе теме? Зашто, напокон, тај пријатељ, по свој прилици недавни знанац, који први пут долази у посјет — јер другога посјета у такву случају неће више бити, и пријатељ неће по други пут долазити — зашто се и сам пријатељ тако буни, тако кочи, унаточ свој својој оштроумности (ако је само има), гледајући преображено лице домаћина који се већ и сам сасвим збунио и посве смео након силнога али узалуднога настојања да углади и искити разговор, да и он покаже како познаје отмјени тон, да и он заподјене разговор о красном сполу те се макар таквом покорношћу свиди јадном човјеку, који није доспио на право мјесто, него забасао њему у госте? Зашто се напосљетку гост маши шешира и одлази нагло, изненада се сјетивши врло потребна посла, којега није никада ни било, па некако ослобађа своју руку из ватренога стиска домаћинова, који свакојако настоји да покаже своје кајање и да поправи што је изгубљено? Зашто пријатељ који одлази хохоће чим изиђе на врата, одмах се зариче сам себи да никада неће долазити к тому чудаку, премда је тај чудак заправо и диван човјек, а у исти мах не може никако да ускрати својој уобразиљи мали хир; да успореди, макар и издалека, физиономију својега малопређашњега сабесједника, за све вријеме састанка, с ликом онога несретнога мачета које су дјеца вјероломно заробила, изгњечила, заплашила, свакојако му нажао учинила и сасвим га збунила, те се маче напосљетку завукло под столицу, у мрак и тамо по цио сат доконо мора да се јежи, да фрче и обадвјема шапама мије своју увријеђену њушкицу и дуго још након тога да непријатељски гледа природу и живот и чак поклон с господарова стола, што му га је спремила милосрдна кључарица.

— Послушајте — утече ми у ријеч Настењка, која ме је за све вријеме слушала у чуду, те разрогачила очи и отворила усташца — послушајте: никако не знам зашто се све то догодило и ради чега баш мени постављате таква смијешна питања; али зацијело знам то да су се све те згоде збиле свакако вама, од ријечи до ријечи.

— Без сумње — одговорим најозбиљнијега лица.

— Дакле, ако је без сумње, онда наставите — одговори Настењка — јер би необично вољела знати како ће се то завршити.

— Хтјели бисте знати, Настењко, шта је у својем закутку радио наш јунак, или, да боље рекнем, ја, јер ја сам јунак свега, ја главом, моја скромна особа; ви бисте да знате зашто сам се од ненаданога пријатељева посјета тако заплашио и збунио за цио дан? Ви бисте да знате зашто сам се тако усплахирио, тако се заруменио кад су се отворила врата моје собе, зашто нисам знао да дочекам госта те сам тако срамотно пропао под теретом своје гостољубивости?

— Та да, да! — одговори Настењка — тако је.

— Има, пријатељице моја Настењко, у животу мојем једно одређено вријеме,
које изванредно волим. То је баш вријеме кад се завршавају готово сви послови, службе и обавезе, и сви се журе кући да обједују, да прилегну и одахну, па одмах путем проналазе и друге забавне теме, које се тичу вечери, ноћи и свега преосталога слободнога времена. У то вријеме и наш јунак — јер допустите ми Настењко да приповиједам у трећем лицу, због тога што се страшно стидим приповиједати све то у првом лицу — у то, дакле, вријеме и наш јунак, који такођер није беспослен, корача за другима. Али чудно задовољство титра на његову блиједу, као нешто збрчкану лицу. Занесено гледа вечерњи сутон што се полако гаси на хладном петроградском небу. Кад велим да гледа, онда лажем: не гледа, него проматра некако нехајно, као да је уморан или забављен тог истог часа нечим другим, занимљивим, тако да тек летимице, готово нехотице може да смогне времена за све око себе. Задовољан је јер је до сутра посвршавао послове који су му мрски, те се весели као ђак кога су пустили из школске клупе љубљеним играма и несталностима. Погледајте га, Настењко, са стране; одмах ћете видјети да је радост већ сретно дјеловала на његове слабе живце и болесно раздражену фантазију. Ево, о чему се замислио… Ви мислите, о обједу? О данашњој вечери? Шта гледа тако? Зар онога господина озбиљне вањштине, што се веома сликовито поклонио дами која се провезла крај њега у сјајној кочији, на брзоногим коњима? Није, Настењко, шта је њему сада до свих тих ситница! Сада је већ богат његов особни живот; некако се изненада обогатио, те није узалуд тако весело бљеснула пред њим опроштајна сунчева зрака шта се гаси и у загријаном срцу изазвала читав рој дојмова. Сада једва и примјећује пут на којем га је прије могла пренеразити и најситнија ситница, сада је „божица фантазије“ (ако сте читали Жуковскога) саткала већ хировитом руком златну основу и почела одвијати пред њим примјере невиђена, ћудљива живота — и тко би знао, пренијела га можда хировитом руком у седмо биљурово небо с чврстога гранитнога плочника, по којем иде кући. Покушајте да га зауставите сада, запитајте га изненада: гдје сада стоји, којим је улицама ишао? — зацијело се не би ничега сјетио, ни тога, куда је ходао, ни тога, гдје је сада стајао, те би се заруменио од зловоље и свакако штогод слагао ради пристојности. Зато се и тргнуо тако, готово и узвикнуо и заплашен се огледао унаоколо, кад га је нека достојна старица уљудно зауставила насред плочника и почела га испитивати о путу с којега је залутала. Намрштен од зловоље тумара даље и не примјећује да се почесто који пролазник осмјехнуо гледајући и окренуо се за њим, и да се каква мала дјевојчица бојажљиво склонила с пута и гласно се насмијала кад је расколачених очију угледала његов широки проматрачки осмијех и кретње руку. Али та је иста фантазија у својем несташном полету обузела и старицу, и радознале пролазнике, и дјевојчицу која се смије, и сељачиће који ту баш вечеравају на својим баркама, које су загатиле Фонтанку (по њој је, рецимо, пролазио у то вријеме наш јунак), саткала обијесно све и сва у своје ткиво, као мухе у паучину, и с новим добитком чудак већ ушао у свој угодни закутак, сјео већ за ручак, одавно већ поручао и пренуо се тек онда кад је замишљена и навијек туробна Матрјона, која га служи, поспремала све са стола и дала му лулу, пренуо се и у чуду се сјетио да је већ поручао, а посве превидио како је то било. У соби се смрачило; при души му је пусто и тужно; цијело се царство сањарија срушило око њега, срушило се без трага, без буке и треске, прохујило као сан, а он се сам не сјећа шта му се приснивало. Али неки нејасан осјећај од којега му се понешто стегле и узбудиле груди, нека нова жеља напасно шкакља и драшка његову фантазију и непримјетљиво сазива цијели рој нових приказа. У малуцној соби тишина; самоћа и лијеност блаже уобразиљу; она се полако успаљује, полако узавире, као вода у кавеном суду старе Матрионе, која се мирно врзе крај њега у кухињи и куха своју кухаричку каву. Већ уобразиља помало пробија у пламсајима, већ и књига, узета без сврхе и насумце, испада из руку мојему сањару, који није стигао ни до треће странице. Уобразиља му се поновно разиграла, узбудила, и одједном му опет синуо у сјајној перспективи нов свијет, нов чаробан живот. Нов сан — нова срећа! О, шта је њему до нашега стварнога живота! По мишљењу које га је заокупило ја и ви, Настењко, живимо тако лијено, тромо, млако; по његову смо мишљењу сви ми тако незадовољни својим удесом, тако нас мори наш живот! Па и заиста, пазите, пазите, збиља, како је на први поглед све међу нама хладно, тмурно, некако као срдито. Биједници! мисли мој сањар. А и није чудо да тако мисли! Погледајте те чаробне приказе што се тако замамно, тако хировито, тако бескрајно и широко стварају пред њим у таквој чаробној, заносној слици, на којој је прије свега, као прво лице, дакако он сам, наш сањар, његова драгоцјена особа. Погледајте ове различите догодовштине, као бескрајни рој заносних сања. Запитат ћете, можда, о чему он сања? Чему да се то пита? Та о свему… о улози пјесника, најприје непризнатога, а онда овјенчанога; о пријатељству с Хофманом; Бартоломејска ноћ, херојска улога кад је цар Иван Васиљевич заузео Казан, Еуфија Денс, прелатска скупштина и Хус пред њима, ускрснуће мртваца у Роберту. (Сјећате ли се музике? Наслућује се гробље!), битка на Березини, читање поеме код грофице В. Д, Дантон, Клеопатра, кућица у Коломни његов кутић, а до њега мило створење, које га за зимске вечери слуша, растворених усташца и очију, као што ви сада слушате мене, мали мој анђелићу… Та шта је, шта је, Настењка, њему, пожудном лијенцу, до тога живота, за којим ја и ви толико тежимо? Он мисли да је то биједан, јадан живот, и не слутећи да ће можда и њему куцнути једном тужни час, кад ће за један дан тога јаднога живота дати све своје фантастичне године, и неће их дати ни за радост, ни за срећу, нити ће марити да бира у оном часу туге, кајања и неодољива јада. Али засад то још није наступило, то грозно вријеме — и он не жели ништа, јер је изнад свих тих жеља, јер има све, јер је презасићен, јер је сам умјетник свога живота и гради га себи свакога сата по милој вољи. Та тако се лако, тако природно гради тај бајни, фантастични свијет! Као да и заиста све то није приказа! Вољан је збиља понекад повјеровати да сав тај живот нису узбуркани осјећаји, није привиђење, није обмана уобразиље, него је и доиста збиљски, прави бивствени! Зашто се, дакле, реците, Настењко, зашто се у таквим часовима снебива дух? Зашто се, од неке чаролије, од неке самовоље, убрзава било, врцају сањару сузе на очи, горе му блиједи, оквашени образи, и таква неодољива драгост испуњава сав његов живот? Зашто му цијеле бесане ноћи пролазе као тренутак у неисцрпиву весељу и срећи, а кад зора ружичастом зраком сине у прозоре и свануће освијетли тмурну собу својом фантастичном свјетлошћу, као што је код нас, у Петрограду, наш се сањар, изморен, измучен, баца на постељу и запада у сан, замирући од заноса свога болесно потресенога духа и са заморном слатком боли у срцу? Јест, Настењко, преварит ћеш се и нехотице ћеш, не знајући повјероват ћеш да му права, истинска страст узбуђује душу, нехотице ћеш повјеровати да у његовим нетјелесним сањаријама има нешто живо, дохватљиво! Колике ли заблуде — ево, љубав му се на примјер увукла у срце са свом неисцрпивом радошћу, са свим болним мукама… Погледајте га само, па ћете се увјерити! Вјерујете ли, гледајући га, мила Настењко, да он заиста никада није познавао ону коју толико воли у својој помамној сањи? Зар ју је видио једино у замамним приказама, и само му се снила та страст? Зар нису они доиста испод руке прошли толике године свога живота — сами удвоје, одбацивши сав свијет и сјединивши сватко свој свијет, свој живот са пријатељевим животом? Зар није она, у касно доба, кад су се растајали, лежала на његовим грудима, ридала и јадиковала, те није чула олују што се разбјесњела под мрачним небом, није чула вјетар што трга и односи сузе с њених црних трепавица? Зар је све то била сањарија, и онај врт, нујни, запуштени и дивљи, са стазицама обраслима маховином, самотни, тмурни, гдје су често ходали њих двоје, надали се, јадовали, гдје су се љубили, љубили се тако дуго, „тако дуго и њежно!“ И онај чудни прадједовски дом, у којем је тако дуго живјела самотна и тужна, са старим мрким мужем, увијек шутљивим и жучљивим, који их је страшио, а они су били плашљиви као дјеца те су сјетно и бојажљиво тајили једно од другога своју љубав? Како су се мучили, како су се бојали, како им је невина, чиста била љубав, и како су (та разумије се, Настењко!) пакосни били људи! И боже мој, зар је није срео касније, далеко од жала своје домаје, под туђим небом, јужним, жарким, у дивном вјечном граду, у сјају на плесу, уз бучну музику, у палаззу (свакако у палаззу) који је утонуо у море пламенова, на оном балкону, оплетеном миртама и ружама, гдје је она, препознавши њега, тако брзо скинула кринку и зашаптала: „Ја сам слободна“, задрхтала, полетјела му у загрљај, па они цикнули од заноса, привинули се једно уз друго те за један час заборавили и на јад, и на растанак, и на све муке, и на тмурни дом, и на старца, и на мрачни врт у далекој домаји, и на клупицу на којој му се она, с посљедњим страсним пољупцем, истргла из загрљаја, који је занијемио од очајне муке… О, признајте, Настењко, да ћете прхнути, смести се и зарумењети као ђачић који је баш турнуо у џеп јабуку, украдену у сусједну врту, кад какав дугоња, момчина, весељак и лакрдијаш, ваш незвани пријатељ, отвори ваша врата и завикне, као да и није ништа: „А ја, брате, стигох управо из Павловска!“ Боже мој! Стари је гроф умро, настаје неисказана срећа — а ето људи долазе из Павловска!… Патетично зашутим кад сам изговорио своје патетичне ријечи. Сјећам се, необично сам желио да какогод на силу захохоћем, јер сам већ осјећао како је у мени затрептао неки душмански вражић, да ми се већ почело стезати грло, а подбрадак трести, и да ми се све јаче те јаче квасе очи… Очекивао сам да ће Настењка, која ме је слушала разрогачених паметних очица, праснути у отворени дјетињи, несуздрживо весели смијех, и већ сам се кајао што сам зашао предалеко, што сам утутањ приповједио оно што ми је већ одавно набујало у срцу, о чему сам могао говорити као да је написано јер сам већ одавно спремио осуду самому себи, и сада се нисам суздржао да је не прочитам, јер се, дакако, нисам надао да ће ме разумјети; али на моје чудо, она пошутјела, за часак ми стисла руку и упитала ме некако стидљиво суосјећајући са мном:

— Зар сте заиста тако проживјели сав свој живот?

— Сав живот, Настењко — одговорим. — Сав живот, а чини ми се, тако ћу га завршити.

— Не, не смије то бити — рече узнемирено — то неће бити; тако ћу ваљда и ја проживјети живот крај баке. Слушајте, знате ли да нипошто не ваља овако живјети?

— Знам, Настењко, знам! — узвикнем, не суздржавајући даље свој осјећај. — И сада знам више него икада да сам улудо изгубио све своје најбоље године! Сада то знам и болније осјећам но што сам свјестан тога, јер сам вас је Бог послао мени, мојега доброг анђела, да ми то каже и докаже. Сада, кад сједим уз вас и говорим с вама, чудно ми је и мислити на будућност, јер у будућности је опет самоћа, опет тај загушљиви, непотребни живот; а о чему да и сањам још кад сам већ на јави уз вас био тако сретан!

Извор: Ф. М. Достојевски, Беле ноћи: сентиментални роман (из успомена једног сањара), преводилац и издање непознати.

PDF издање књиге