Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају уведеном једном за свагда, уђе код њега тачно у девет и по са јутарњом шољом кафе и својом га појавом разбуди, он се, кад је отворио очи, изгледа врло непријатно изненадио што је могао тако дуго спавати и што је већ тако касно. Набрзо попи кафу, набрзо се обуче, и журно изиђе из куће. На опрезно питање Алексеја Јегорича: „Има ли каквих заповести?“ — ништа није одговорио. Идући улицом гледао је у земљу, дубоко замишљен, и подижући главу само на часак показивао је каткад неку неодређену али велику узнемиреност. На једном раскршћу пут му препречи гомила мужика, око педесет њих, или више; туда су пролазили, ишли достојанствено, готово ћутке, и намерно у реду.

Код мале радње, где је морао мало причекати, неко рече да су то „радници Шпиљугиних“. Он им једва обрати пажњу. Напослетку, око десет и по стиже до врата нашег Богородског манастира, на крај града, покрај реке. Тек ту се као сети нечег, застаде, брзо и узбуђено поцепа нешто у џепу са стране и — осмехну се. Уђе унутра у манастирско ограђе и првог послушника кога срете запита како ће доћи до владике Тихона, који ту у миру живљаше. Послушник се поклони и одмах га одведе владици. На крају дугачке двоспратне манастирске зграде, у малом крилу куће, срете их један монах, пун и сед. Кад их је срео, отео је Ставрогина од послушника сигурно и окретно, па га повео другим уским ходником, и једнако се клањао, (због пуноће не могаше да се клања ниско, него само често и одсечно климаше главом) и једнако га молио да изволи поћи, премда је Ставрогин и без тога ишао за њим. Монах му непрестано стављаше нека питања; говорио му је о оцу архимандриту; али како не добијаше одговоре, постајаше све смернији. Ставрогин опази да га овде познају, премда је, колико се сећао, ту долазио још у детињству. Кад стигоше до врата, на самом крају ходника, монах некако сигурном руком отвори, а испосника који им приђе пријатељски упита може ли се ући; уосталом, не чекајући одговора, отвори сасвим врата и склони се да мимо себе пропусти „драгога“ госта, а тек што му гост захвали он се брзо изгуби, као да бежи.

Николај Всеволодович уђе у омању собу, а готово у исти мах на вратима суседне собе појави се висок и мршав човек, око педесет година стар, у простој доњој кућевној ризи, и по изгледу нешто болестан, са неодређеним осмехом и са необичним као стидљивим погледом. То је био Тихон, за кога је Николај Всеволодович први пут чуо од Шатова и о коме је од тог доба, успео да прикупи неке податке. Подаци беху разноврсни и супротни једни другима, али нешто им беше заједничко, наиме; и они који Тихона воле и они који га не воле (а има и таквих) — сви некако нешто прећуткују о њему; они који га не воле вероватно из немарности, а они одани као из жеље да сакрију нешто о њему, неку слабост његову, можда јуродивство. Николај Всеволодович је сазнао да има већ шест година како Тихон живи у манастиру и да му долазе и људи најпростији, из народа, и људи најугледнији; да чак и у далеком Петрограду има његових ватрених поштовалаца, у првом реду жена-поштовалаца. Али је од једног достојанственог „клупског“ старине код нас, старине богомољца, чуо да „тај Тихон једва те није шенуо памећу или је бар створење без икаквих способности и, нема сумње, пије“. Ја, са своје стране, идући испред ствари, додајем да је све то просто глупост; код њега је само једна укорењена реуматична болест у ногама и каткад неки нервни грчеви. Николај Всеволодович дознаде такође да владика, да ли због слабости карактера или из „неопростиве и његовом чину неодговарајуће расејаности“, не уме да у самом манастиру улије поштовање према себи. Кажу да отац архимандрит, суров и строг у својим настојничким дужностима, а изнад тога познат са своје образованости, гаји према њему, рекло би се, неко непријатељско осећање и осуђује га (не у очи, него постранце) због немарног живота, чак и јереси. А манастирско братство, ако се и не понаша баш немарно према болном светитељу, оно, свакако, фамилијарно.

Две собе које чине ћелију Тихонову намештене су некако необично. Поред старинског храстовог намештаја, са излизаном кожом, стоје три-четири фина предмета; врло раскошна наслоњача за одмарање, велики сто за писање, укусан, изврсне израде, па орман за књиге, са фином резбаријом, сточићи, полице — све поклони. Скупоцена простирка из Бухаре, но упоредо с њом и сламна. Има гравира „светске садржине“ и из митологије, а одмах ту, у углу, и велики кијот са иконама које сијају у злату и сребру, а једна је из најстаријих времена и са моштима. Има и књижница, и сувише разнолика и разнородна: упоредо с делима великих хришћанских светитеља и аскета налазе се дела позоришна, „а можда и још гора“. После првих поздрава, речених однекуд са видном узајамном неспретношћу, брзо па и не разговетно, Тихон уведе госта у свој кабинет, понуди га да седне на диван према столу, а он седе поред њега у плетену столицу. Николај Всеволодович је још једнако, од неког унутрашњег узбуђења које га је гушило, био увелико расејан и неприбран. Изгледало је као да се одлучио на нешто, али, у исти мах, за њега готово и немогућно. Мало је погледао по кабинету, очевидно и не видећи шта гледа; мислио је а свакако није знао о чему мисли. Разбудила га је најзад тишина и учинило му се као да Тихон некако стидљиво обара очи и уз неки излишан, смешан осмех. То за тренутак побуди одвратност код њега; хтеде се дићи и отићи, утолико пре што је Тихон, како мишљаше, сасвим пијан. Али овај изненадно подиже капке и погледа Ставрогина погледом тако поузданим и пуним мисли, и уједно са тако неочекиваним и загонетним изразом, да Ставрогин само што не уздрхта под тим погледом. Однекуд му се учини да, Тихон зна зашто му је дошао, да је већ унапред обавештен (мада нико на свету није могао знати узрок) и да само зато није први проговорио што га штеди, боји се да га не понизи.

— Да ли ме познајете? — упита Ставрогин одједном одрешито — да ли сам се представио кад сам ушао? Ја сам врло расејан…

— Нисте се представили, али ја сам једном имао задовољство да вас видим, још пре четири године, овде у манастиру, случајно.

Тихон је говорио нимало не брзајући, равномерно, благим гласом, а речи је изговарао јасно и разговетно.

— Нисам био овде пре четири године — одговори Николај Всеволодович чак некако опоро; — долазио сам овамо још док сам био мали, кад ви нисте ту били…

— Можда сте заборавили? — опрезно и учтиво упита Тихон.

— Не, нисам заборавио; смешно би било да сам заборавио! — држао се Ставрогин упорно, некако и преко мере непопустљиво; — ви сте можда само слушали о мени и створили сте неко мишљење, зато сте се и збунили кад сте ме видели.

Тихон заћута. Николај Всеволодович опази како покаткад преко његовог лица прелази неки нервни трзај, знак давнашње нервне слабости.

— Видим толико да ви данас нисте здрави — рече Ставрогин; — и чини ми се да је боље да одем.

Он се чак и подиже с места.

— Јест, данас као и јуче осећам јаке болове у ногама, и ноћас сам мало спавао.

Ту Тихон застаде. Његов гост поново и одједном паде у своју неодређену замишљеност. Ћутање потраја дуго, до два минута.

— Ви сте ме посматрали? — упита гост намах, бојажљиво и са сумњом.

— Гледао сам вас и сетио се црта ваше матере. Поред спољашње несличности, много сличности унутрашње, духовне.

— Никакве сличности, нарочито не духовне; савршено никакве! — опет се без потребе узбуђивао Николај Всеволодович, држећи се свога са претераном непопустљивошћу, а ни сам не знајући зашто; — то ви тек тако кажете… из саучешћа према мом стању тек онако? — упита он на пречац. — Ах! А зар моја мати долази вама?

— Долази.

— Нисам знао. Никад то од ње нисам чуо. Често?

— Готово сваког месеца; и чешће.

— Никад, никад нисам о томе чуо. Нисам знао. И ви сте онда, разуме се, чули од ње да је код мене поремећен ред у глави?! — упита изненадно Ставрогин.

— Не, није говорила баш о некој поремећености. Него сам то слушао од других.

— Ви то онда имате јако памћење, кад се и таквих ситница сећате. Чули сте и за — шамар?

— Чуо сам нешто.

— То јест све. Имате дакле врло много сувишног времена. И о дуелу сте чули?

— И о дуелу.

— Ви сте овде тако много ствари чули! Ту доиста нису потребне новине. Шатов вас је известио о мом доласку? Је л’ те?

— Није. Ја иначе познајем господина Шатова, али га одавно нисам видео.

— Хм. Каква вам је ова карта? Гле, карта прошлог рата. А шта ће вам то?

— Помоћу карте сам проучавао текст књиге. Занимљив опис.

— Покажите ми; па ово није рђав рад. Ипак, чудновато штиво за вас.

Он примаче књигу и површно се загледа у њу. То беше опширно и даровито излагање свих околности прошлог рата; уосталом не толико у војничком колико у чисто књижевном погледу. Ставрогин преврташе мало по књизи и одједном је нестрпљиво одгурну.

— Ја просто не знам зашто сам овамо дошао — изусти он с гнушањем и погледа Тихона право у очи, као да од њега чека одговор.

— И ви као да нисте здрави?

— Па да, нисам.

И одједном, уосталом најкраће и са испрекиданим реченицама, тако да је понешто тешко било и разумети, исприча он како нарочито ноћу подлеже некој врсти халуцинација, како понекад види или осећа поред себе неко злобно биће, подсмешљиво, иначе разумно, које се јавља „у разним лицима и разним карактерима, али је једно и исто, и ужасно ме то љути…“

Чудна и збуњена беху та признања и као да су одиста долазила од суманута човека. Но при свем том, Николај Всеволодович је говорио са ретком искреношћу, каква се код њега можда никад не јавља, са простодушношћу која није његова, тако да је пређашњег човека чисто одједаред нестало. Нимало се није стидео да призна страх с којим говори о својим привиђењима. Али све то беше тренутно и ишчезнуло је исто онако нагло као што се и појавило.

— Све је то бесмислица — додаде он брзо и са нестрпљивом љутњом, прибравши се. — Ићи ћу лекару.

— Идите, сигурно — потврди Тихон.

— Ви то кажете тако поуздано… да ли сте виђали људе као што сам ја, са оваквим појавама?

— Виђао сам, али врло ретко. Сећам се само једнога у свом веку, једног официра, који је изгубио жену, незамењиву другарицу живота. О другом сам само слушао. Обојица су се излечили, у иностранству… А да ли одавно имате те појаве?

— Тако, годину дана; али све је то бесмислица; ићи ћу лекару. Све је то бесмислица, бесмислица ужасна! То сам ја сам, та појава, у разним облицима, и то је све. Сад, како сам додао ту… фразу, ви извесно мислите да ја још сумњам, ја нисам уверен да сам то ја, него можда у ствари зао дух?

Тихон га погледа упитно.

— И… ви га виђате збиља? — упита Тихон, као не сумњајући нимало да је то поуздано само лажна и болесна халуцинација — ви заиста видите неки лик?

— Чудновато је што толико питате, кад сам вам већ казао да видим; — љутио се Ставрогин са сваком речи. — Разуме се, видим, као што видим вас… а понекад видим, и не верујем да видим, мада знам да заиста видим; ја или он… глупост! А зар ви никако не можете да замислите да је он заиста нечист дух? — додаде и насмеја се, па сувише оштро пређе у подругљив тон — јер то би се више слагало са вашом професијом.

— Више је вероватно да је то болест, премда…

— Премда, шта?

— Нечисти духови постоје, несумњиво, али појмови о њима могу бити врло различни.

— Ви сте сад оборили очи — прихвати Ставрогин са јетким подсмехом — јер се за мене стидите што верујем у нечистог духа, а овамо вас са изгледом неверовања лукаво питам да ли доиста постоји.

Тихон се осмехну неодређено.

— Знате, то обарање очију никако вам не пристаје — смешно је и манир је; а да вас за неучтивост наградим, ја вам озбиљно и смело кажем: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личности нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од иког изнуђавам потврде, и то вам је ето све. Мора бити да вам је то врло мило… — Ставрогин се насмеја нервозно, усиљено. Тихон га гледаше радознало, погледом меким, унеколико као бојажљиво.

— Верујете ли ви у Бога? — одједном тресну Ставрогин.

— Верујем.

— Јер је речено: ако верујеш и заповедиш брду да се помери, помериће се… уосталом, бесмислица. При свем том ја бих ипак радо знао можете ли ви брдо померити или не.

— Заповеди ли Бог, померићу га — изусти Тихон тихо и уздржано и опет обори очи.

— Е, то је исто као и да га је сам бог померио. Не тако, него ви, ви, можете ли га ви покренути, као награду за веру у Бога?

— „Може бити“ да ћу га и покренути.

— „Може бити“ — то није рђаво. А зашто сумњате?

— Не верујем потпуно.

— Како? ви не верујете потпуно? Не сасвим?

— Да… може бити баш и не сасвим.

— Али, ипак верујете да бисте брдо, ма и Божјом помоћу, покренули, а то није мало. То је ипак више него très peu једног такође владике, истина са сабљом. Ви сте, разуме се, и хришћанин?

— И да се не постидим крста твојега, Господе — прошапута Тихон у неком страсном шапату, и још више погну главу. Углови његових усана задрхташе нагло, нервно.

— А може ли се веровати у нечистог духа ако се не верује у Бога? — насмеја се Ставрогин.

— О, и те како може — подиже Тихон очи, па се и он осмехну.

— Ја сам уверен да ви држите да је таква вера ипак часнија него потпуно неверовање… — О, попе! — засмеја се Ставрогин гласно. Тихон се опет осмехну на њега.

— Напротив, потпуни атеизам часнији је од светске равнодушности — додаде он весело и простодушно.

— Охо, тако ви!

— Потпун атеист стоји на претпоследњој степеници ка савршеној вери (без обзира да ли ће степеницу прекорачити или не) а равнодушан нема никакве Вере, осим мучног страха.

— Разуме се, ви сте… ви сте читали Апокалипсу?

— Читао сам.

— Сећате ли се: „Анђелу Лаодикијске цркве напиши“?

Сећам се прекрасних речи.

— Прекрасних? Чудноват израз за једног владику и, уопште, ви сте особењак… где вам је књига?

— Ставрогин се ту некако необично ужурба и узнемири и очима потражи књигу на столу. — Хтео бих да вам прочитам… Имати ли превод на руски.

— Ја знам то место, знам, добро памтим… проговори Тихон.

— Знате напамет? Реците! — Он нагло обори очи, упре дланове о колена, једва чекајући да чује.

„И анђелу Лаодикијске цркве напиши: тако говори Амин, свједок верни и истинити, почетак створења божијега! Знам твоја дјела, да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, и избљуваћу те из уста мојих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш, да си ти несрећан и невољан, и сиромах, и слијеп, и го…“

— Доста је — упаде му у реч Ставрогин — то је за средину, то је за равнодушне, је ли тако? Знате, ја вас много волим.

— И ја вас — одазва се Тихон полугласно. Ставрогин ућута и паде опет у пређашњу замишљеност. То се дешавало просто као у наступу, зли дуси већ трећи пут. И оно „волим“ рекао је он Тихону готово као у грозници и заносу, неочекивано и за њега самог. Прође више од минута.

— Не љутите се — прошапута Тихон и једва осетно прстима додирну његову мишицу, као да и сам од тога стрепи. Ставрогин се трже и љутито скупи обрве.

— Како сте познали да сам се наљутио? — изусти брзо. Тихон хтеде нешто рећи, али му Ставрогин, с неким неразумљивим немиром, одмах пресрете реч.

— По чему сте управо помислили да сам се неминовно морао наљутити? Јест, имате право, био сам љут и то зато што сам вам рекао: „Волим вас“. Имате право; али сте ви — груби циник, ви о човековој природи мислите понижавајуће. Могло је и не бити пакости, само да је то био други човек а не ја… Уосталом, није реч о човеку, него о мени. Свакако, ви сте особењак, а и јуродив.

Љутио се Ставрогин све више и више и, чудновато, није бирао речи:

— Слушајте, ја не волим уходе и психологе, бар не оне који ми се у душу увлаче. У своју душу никог не призивам, нико ми није потребан, умем се и сам снаћи. Мислите ли да вас се ја бојим? — повиси он глас и изазивачки подиже лице; — ви сте потпуно уверени да сам вама дошао да вам кажем неку „страшну“ тајну и чекате је са свом оном ћелиском радозналошћу за коју сте ви способни. Е, ево знајте, нећу вам казати ништа, никакву тајну, јер ми ни ви нисте нимало потребни…

Тихон га погледа одлучно.

— Ви сте се зачудили што јагње више воли човека хладног него само млакога — рече он; — ви нећете да будете само млак. Ја већ осећам да вас подухвата необична намера, можда ужасна. Ако је тако, онда молим вас, не мучите себе, реците све — зашто сте дошли.

— А ви сте поуздано знали да сам са нечим дошао?

— Ја сам… по лицу погодио — прошапута Тихон и обори поглед.

Николај Всеволодович био је мало блед, руке су му подрхтавале. Неколико тренутака је ћутао, непомично гледајући у Тихона, као да се одлучује. Најзад, из џепа са стране на свом капуту извуче некакве штампане листиће и спусти их на сто.

— Ево, ови су листићи намењени јавности — проговори он испрекидано и као да изговара пресуду.

— Прочита ли их ма и један човек, знајте, више их нећу моћи крити, него ће их сви прочитати. Таква је одлука. Ви ми нисте нимало потребни, јер сам се ја већ одлучио. Али прочитајте… Док читате ништа ми не говорите, а кад прочитате, реците све…

— Да читам? — упита Тихон неодлучно.

— Читајте, ја сам спокојан.

— Ах, нећу моћи без наочара, слова су ситна, из иностранства.

— Ево наочара — додаде му их Ставрогин са стола и завали се на наслон дивана. Тихон се удуби у читање.

Слова су одиста била пореклом из иностранства; пет штампаних и увезаних листова обичне хартије, малог формата. Мора да је слагано у каквој руској штампарији негде у туђини; на први поглед листови су личили на проглас. У заглављу је стајало: Од Ставрогина.

Ја уносим тај документ у своју причу. Може се узети као извесно да је тај текст данас већ многима познат. Допуштам себи само да исправим правописне грешке, доста многобројне, које су ме чак и чудиле, јер је писао човек образован и који је много читао (разуме се, судећи релативно). У слогу нисам учинио никаквих измена, иако је било неправилности (чак и нејасности). Свакако је јасно да писац пре свега није књижевник. Допуштам себи још једну напомену, иако тиме излазим испред ствари.

Овај докуменат, како ја мислим, дело је болести, нечисте силе која је овим човеком овладала. Подсећа на оно кад се болесник, мучен јаким болом, претура по постељи желећи да нађе угоднији положај, да бар тренутно себи олакша, чак и не да олакша, него да бар на часак дотадашњу патњу замени другом. Разуме се, ту није стало ни до лепоте ни до разлога за положај. Основну мисао у документу чини страшна, непретворна потреба за казном, потреба за крстом, за казном јавном, пред целим светом. Међутим, та потреба за крстом била је у човеку, који у крст не верује, „а већ само то чини идеју“, како је Степан Трофимович једном казао, уосталом, у сасвим другом случају.

С друге стране, цео докуменат је у исто време био нешто немирно, бујно, жељно титрања, нешто хазардно, иако је, види се, написано са сасвим другим циљем. Писац изјављује како „није могао“ да не пише, да је „приморан“, и то је сасвим вероватно; он би био рад да ту чашу, ако се може, мимоиђе, али, изгледа, није је могао мимоићи, и само се користио згодном приликом да учини испад. Јест, болесник се претура по постељи, и хоће једну патњу да замени другом; — борба с друштвом изгледа му као најлакши нов положај и он изазива друштво. Доиста, у самом факту оваквог документа осећа се изазивање друштва, ново, изненадно, презриво. И жеља је да се само што пре сукоби са каквим било непријатељем…

А ко зна, можда све ово, то јест те странице, намењене јавности, нису ништа друго него што је било и оно угризање губернаторова ува, само у другом облику. Зашто ми то на ум пада тек сада, кад се много шта већ разјаснило, не могу да разумем. Ја не наводим доказе, нити тврдим да је докуменат лажан, дакле измишљен и удешен. Највероватније је да истину треба тражити негде у средини… Него… и сувише сам се истрчао; биће поузданије да видимо сам документ. Ево шта је Тихон прочитао:

Од Ставрогина.

Ја, Николај Ставрогин, официр у оставци, године 1866. живео сам у Петрограду, одавао се разврату, у коме нисам налазио задовољства. Имао сам тада, за неко време, три стана. У једном од њих сам становао — биле су то намештене собе за издавање, са храном и послугом — и ту се налазила тада и Марија Лебјаткина, сада моја законита жена. Остала два стана узео сам намерно, интриге ради; у једном сам примао једну даму која ме је волела, а у другом — њену собарицу; неко време сам био врло заузет намером да их саставим, да се госпођа и девојка сусретну код мене. Познајући обе нарави, надао сам се неком задовољству од те глупе шале. Припремајући тај сусрет поступно, морао сам чешће долазити у један од та два стана, у који је долазила собарица, у великој кући, у Гороховој улици. Ту сам имао само једну собу, на четвртом спрату, изнајмљену од руских малограђана. Домаћини су се настанили у једној соби поред те, мањој од ње, и то толико да су врата која су их делила свакад била отворена, а ја сам то и хтео. Муж, с дугим скутовима и с брадом, служио је у неком контоару, одлазио је јутром и до вечери се није враћао. Жена, проста, од четрдесет година, нешто је кројила и шила, од старог ново. И она је такође често одлазила од куће, да носи што је сашила и да то продаје. Ја сам остајао сам са њиховом ћерком, по изгледу правим дететом. Звала се Матрјоша. Мати ју је волела, али је често тукла и, по њиховој навици, за све је викала на дете, онако по женски. Девојчица та ме је услуживала и распремала је собу иза заклона. Имам да кажем да сам заборавио број куће. Данас, по распитивању, знам да је стара кућа срушена, и наместо две или три пређашње куће подигнута је једна, нова, врло велика. Заборавио сам такође и име мојих станодаваца, а можда га ни онда нисам знао. Сећам се да су њу звали Степанидом; његово име не памтим; где су сад — ништа не знам. Држим, кад би се потребна обавештења потражила од Петроградске полиције, могло би им се наћи трага. Стан је био у дворишту, у углу. Све се догодило у јуну. Кућа је била обојена јасно плавом бојом.

Једном, нестао ми је са стола ножић; није ми ни био потребан и само се вукао по столу. Казах то газдарици и не слутећи да ће она избити девојчицу. А тек што је викала на девојчицу због нестанка некакве крпице, сумњајући да је она узела за лутке, и чупала је за косу. А кад се та крпа нашла под застором на столу, девојчица ни речју не хтеде приговорити што су је узалуд казнили; ћутећи је гледала. Намерно није хтела; ја сам то опазио и запамтио сам, пошто сам га тада први пут осмотрио, лице у девојчице; дотле је само нејасно треперило испред мојих очију. Имала беле обрве и трепавице, била је пегава у лицу и обична, али у том лицу беше много детињског израза — тихог, необично тихог. Матери се није свидело што девојчица ништа не пребацује и баш у том часу јој добро дође ствар са мојим ножићем. Жена је била љута што је дете потпуно неправично избила; извуче дакле прут из метле и на моје очи изби сад девојчицу на маснице, иако јој је била већ дванаеста година. Матрјоша на сав тај бол није викала; свакако зато што сам ја био ту, само је за сваки ударац некако чудновато јецала; јецала је затим још читав час.

Али, док је жена кажњавала девојчицу, ја нађох ножић, на постељи у прекривачу. Прострели ме мисао да ништа не кажем. У таквим тренуцима ја сам брз као и мисао. Одмах сам осетио да сам учинио нискост, али осетих уједно и неко задовољство. Свака ружна, понижавајућа и смешна ситуација у којој бих се нашао у животу, увек је, сем гнева, кретала у мени и осећање задовољства. Исто се јављало у тренуцима срамних дела као и у тренуцима животне опасности.

Да сам крао, у моменту дела бих био као опијен свешћу о подлаштву свом. Не да сам подлаштво волео (у том смислу сам здраво расуђивао о стварима), него пијанство услед муке због подлости — то ми је годило. При сваком двобоју, чекајући метак противника, освајало ме је то лудачко срамно осећање. Признајем да сам баш тражио прилике за таква осећања, која су код мене ове друго надмашивала по својој јачини. Ако сам добио шамар, уз ужасан бес ишло је исто то осећање уживања. Кад човек у таквим тренуцима гнев свој савлада, осећање задовољства је неизрециво. Ја о томе нисам говорио ни с ким, крио сам то. У Петрограду, кад су ме једном ужасно тукли, нисам имао то осећање. А да ме је онај виконт у иностранству, који ми је ударио шамар, а коме сам ја зато метком размрскао вилицу — да ме је он онако тукао и за косу чупао — имао бих оно пијано осећање задовољства, и можда баш нимало не бих био гневан. Тако ми се тада чинило.

То кажем да би се знало да су ме таква осећања често савлађивала, и до нерасудности, управо до неке упорности, али никад до самозаборава. Док то у мени расте до лудила, тако рећи до пламена, ја истовремено могу и потпуно одолети, зауставити та осећања на највишем ступњу. Ја сам убеђен да сам цео живот могао провести као монах, иако сам животињски пожудан. Кад хоћу, могу увек да сам над собом господар. Само, ретко сам се кад хтео заустављати. Али, изјављујем и то, неодговорност за своје злочине нисам никад тражио да истерам ни помоћу нарочитих околности ни због болести.

Кад је казна над девојчицом извршена, ја метнух ножић у џеп од прслука и изиђох из куће без речи. Затим бацих ножић далеко, да се никад не сазна о њему. Затим сам два дана чекао. Девојчица је плакала и плакала, и поста затим још ћутљивија; али према мени, уверен сам, није осећала љутњу ни мржњу, премда, сигурно је, остао јој је неки стид што су је преда мном онако избили. Као покорно дете, у томе стиду кривила је саму себе. Бележим ово стога што је то у овом причању врло важно… Затим, у те дане, помишљао сам и да се убијем. Тада сам, да се ослободим лудачких мисли, или можда од шале, починио и крађу, једину, уосталом, у животу. У то исто време, живео сам у свом правом стану, у собама за издавање. У тим многобројним собама за издавање, са најружнијим задахом на храну, становало је много људи, све чиновници без службе; или са незнатном службом; лекари који ће да отпутују; разни Пољаци који су се увек око мене вртели и увијали. Све памтим. У томе содому живео сам усамљен; то јест усамљен за себе али по цео дан сам био опседнут читавом гомилом „другова“, мени веома оданих и који су ме због мог новчаника готово обожавали. Мислим да смо чинили многе гадости, те су нас се остали укућани готово бојали; то јест били су учтиви, иако смо правили несташне шале и глупости, каткад недопуштене. При помисли да будем баш и послан у Сибир, нисам осећао ништа што би се томе опирало. Сећам се, много сам се тада бавио богословљем, и то озбиљно. То ме је у неколико разонодило; али ми је затим бивало још досадније. Моја грађанска осећања била су да на све четири стране света треба метнути барут и све одједном срушити; ако би вредело. Уосталом, све то без икакве пакости и гнева, јер мени је само било врло досадно, и ништа више. Ја никако нисам социјалист. Мислим да је то била болест. Доктор Доброљубов, који је заједно са својом породицом пропадао без службе у тим меблираним собама, на моје шаљиво питање има ли неких капљица за буђење грађанске енергије, одговорио ми је: „За грађанску, разуме се, нема; али за кривичну… може се наћи“, и био задовољан овим својим каламбуром, мада је са својом бременитом женом и двема девојчицама страшно сиротовао. Уосталом, кад људи не би на претек били собом задовољни, нико не би желео да живи.

После три дана ја се опет вратих у Горохову улицу. Мати Матрјошина спремала се да са завежљајем некуд оде; отац, разуме се, није био код куће; остали смо ја и Матрјоша. Прозори (из дворишта) били су затворени. У кући станују саме занатлије, и по цео дан, са сваког спрата, чује се лупање чекића или песма. Пробависмо нас двоје тако већ читав час. Матрјоша седи у свом сопчету и нешто се бочи с иглом. Најзад, изненадно, запева; полако, врло полако; то никад није чинила. Погледам у часовник: беше два. Моје срце поче јако ударати. Устанем и почнем јој се приближавати. На прозорима беше много геранија, сунце је јако сијало.

Мирно седох поред ње на патос. Она уздрхта и испрва се невероватно уплаши и скочи. Узех јој руку и пољубих је, притиснух је опет да седне на клупицу, и стадох је гледати у очи. Што сам јој пољубио руку, натера је да се насмеје, као дете, али само за један часак; хитро, и по други пут скочи, и сад већ с таквим страхом да јој лице уздрхта. Гледала ме је очима страшно непомичним, а усне су јој се мицале да заплаче, али ипак није заплакала. Ја јој опет пољубим руку и узмем је на колена. Тада се она нагло одби од мене и осмехну се као од стида, али неким унакаженим осмехом. Цело јој лице плану. Ја сам јој све нешто шапутао и смејао се. Напослетку се деси нешто необично, што никад нећу заборавити и што ме је јако зачудило: девојчица ме обгрли око врата и одједном ме стаде силно љубити. Лице јој изражаваше савршено усхићење. Ја устадох тада готово љут — тако ми је непријатно било то од мајушног створења; и устадох и од жаљења које сам нагло осетио…“

Овде се лист свршавао, са реченицом нагло прекинутом. Али, не оме се прећутати. Листова је имало свега пет; један је био у рукама Тихоновим, тај који је тек дочитао, први лист са том недовршеном реченицом — а остали беху у Ставрогиновим рукама. На Тихонов упитан поглед, он, очекујући то, даде одмах наставак.

— Али и овде има празнина? — упита Тихон загледајући хартију. — Ево! То је трећи лист, а треба други.

— Јест, трећи, а онај други… онај други лист је сада под цензуром — одговори Ставрогин брзо, осмешкујући се невешто. Седео је у куту дивана и за све време непомично и грозничаво пратио читање Тихоново.

— Добићете га после, кад… кад заслужите — додаде он са неуспелим фамилијарним гестом. Смејао се, али је жалосно било гледати га.

— Па сад је већ свеједно, други лист, а трећи — свеједно је — рече Тихон.

— Како свеједно је? Зашто? — трже се Ставрогин неочекивано. — Никако није свеједно. Ах, гле! Ви бисте хтели одмах онако монашки, то јест, пре свега да подозревате да постоји што је најгора гадост. Монах би могао бити најбољи кривични иследник!

Тихон га ћутећи пажљиво посматраше.

— Умирите се… нисам ја крив што је девојчица била глупа и што није разумела… Није било ништа. Ништа.

— Добро, и хвала богу — прекрстио се Тихон.

— Било би дуго све то разјашњавати… Ту… ту има просто психолошки погрешно схватање…

Ставрогин поцрвене нагло. Осећање одвратности, туге, очајања сликало се на његовом лицу. Он ућута као да пресече. Обојица су дуго ћутали и више од минута нису се погледали.

— Знате шта, боље је ипак да читате — рече он несвесно отирући прстима хладан зној са чела.

— И… најбоље ће бити да при том у мене никако не гледате… Чини ми се да сад сањам. И… немојте ме изводити из последњег стрпљења — додаде шапатом.

Тихон брзо скрете поглед, дохвати други лист и сад настави читање до краја без прекида. У листовима које му је Ставрогин предао није више било прекида у тексту.

„Кад је све прошло, девојчица је била збуњена. Нисам је више варкао, нити миловао. Она ме погледа с бојажљивим осмехом; лице њено учини ми се скоро глупо. Збуњеност њена расла јe. Најзад она покри лице рукама и стаде у угао. Ја се удаљих ћутећи.

Мислим да се Матрјоши све морало чинити као безгранична непристојност и да ће имати да издржи самртни страх. Иако је од најранијих својих дана слушала безобразне псовке, ја мислим да ипак ништа још није схватала. Али је морала осећати да је извршила као неки злочин, да је „Бога убила“.

Те ноћи је била туча у механи. Сутрадан се нађох у својој соби: Лебјаткин ме је довео. Прва моја мисао, кад сам се пробудио, беше: је ли девојчица причала или није. То беше тренутак правог страха, иако још не врло јаког. Тог јутра био сам врло весео и према сваком и одвећ добар, и цела дружина је била мноме задовољна. Али махнух се свих њих и пођох у Горохову улицу. С њоме се сретох још доле, у предворју. Долазила је из трговине, куда су је послали по цикорију. Кад ме угледа, она, у великом страху, полете као стрела горе уз степенице. То није био ни страх, него ужас, нем, окамењујући. Кад сам ушао, мати ју је већ ударала, зато што је „стрмоглавце“ утрчала; тако је остао скривен прави узрок детињег страха. И тако је засад ове било мирно. Девојчица се негде изгуби а и није излазила. Ја сам остао један час и отишао.

Али предвече сам опет осетио страх, сад већ неупоредиво јачи. Главно је сад било то што сам се бојао, и то нисам могао одрицати. О, не знам ништа луђе ни ужасније! Страх никад нисам осећао сем у овом случају мог живота, никад ни пре ни после, никад. Али овог пута плашио сам се и истински дрхтао. То сам осећао свом снагом и с понижењем. Желео сам да се убијем, али сам се осећао недостојан смрти. Уосталом, није то разлог што се нисам убио, него страх. Од страха се људи убијају, али због страха остају и живи. Човек се почиње бојати самоубиства, не сме, и ствар постаје незамислива. Сем тога, те вечери, у свом стану, омрзнуо сам девојчицу толико да сам се одлучио да је убијем. У свануће сам с тим и отрчао у Горохову улицу. Целог пута замишљао сам како ћу је усмрћивати и погрдама обасипати. Најважније у мом осећању била је мржња при успомени на њен осмех; у мени се родило презрење са неизмерним гађењем према оном како ми је она, уображавајући нешто, полетела и обгрлила ме око врата.

На Фонтанци осетим да ми је рђаво. Осим тога осетим нову помисао, ужасну; ужасну по оном што сам схватио и разумео. Вратих се и легох, сав у грозничавој јези, али са таквим највећим степеном страха да чак више нисам ни мрзео девојчицу. Више нисам желео да је убијем, и ето то је та нова помисао коју сам на Фонтанци осетио. Тада сам први пут у животу осетио да страх, кад је у највећем степену потпуно уклања мржњу и осећање освете према увредитељу.

Пробудим се око подне, сразмерно здрав, и зачуђен јачином јучерашњих осећања. Застидех се жеље за убиством. Па опет, нисам био добре воље и, мимо свег гнушања, морао сам да пођем у Горохову улицу. Сећам се, силно сам желео да у том тренутку заподенем с ким свађу, али врло озбиљну. Кад дођох у Горохову, неочекивано затекох у својој соби Нину Савељевну, собарицу, која ме је чекала већ читав сат. Ту девојку не волим нимало; тако да је она и дошла у страху да се не наљутим због те посете. Она увек тако долази. Али, ја јој се одједаред веома обрадовах; а то је њу очарало. Није ружна, скромна је, и са оним манирима код тих девојака које малограђани много цене; моја газдарица ми ју је зато већ одавно хвалила. Застадох их обе при кави, а газдарицу у ретком задовољству од угодног разговора. У другој соби, у куту угледах Матрјошу: стоји, и непомично испод очију гледа у мајку и гошћу. Кад уђох она се не сакри, као онда, и не побеже; то ми се добро урезало у памет и донекле ме и зачудило. Али, већ на први поглед се видело да је много ослабила и да има ватру. Према Нини био сам врло нежан, у својој соби, те она оде сасвим радосна. Изишли смо заједно и ја се два дана не вратих у Горохову. Много ми је тамо већ досадило, тако да сам наумио да откажем, да све одједном прекинем.

Али кад дођох да откажем стан, нађох газдарицу забринуту и тужну. Матрјоша је већ три дана болесна и сваку ноћ бунца. Разуме се, одмах је запитам шта бунца; (говорили смо шапатом, у мојој соби). Газдарица ми шапуће да дете „стравоте“ бунца: „Ја сам, вели, Бога убила“. Понудих да доведем лекара, о свом трошку; али она не хтеде: „Даће бог, проћи ће и тако; не лежи једнако, малопре је и у продавницу трчала.“ Реших да се видим са Матрјошом али са њом самом; и како је газдарица говорила да у пет треба да иде на Петроградоку страну, ја намислих да се вратим предвече. Уосталом, нисам баш знао зашто, ради чега сам то хтео.

Ручах у гостионици. Тачно у пет вратих се. Улазио сам увек са својим кључем. Никог осим Матрјоше. Лежи у собици иза заклона, на материној постељи, и видех како провирује, али се учиних да не видим. Прозори отворени. Ваздух топао, чак и врућ. Ходао сам горе-доле, и најзад седнем на диван. Свега се сећам, до последње ситнице. Просто ми је чинило задовољство да с Матрјошом не почињем разговор, него да је мучим; не знам зашто. Чекао сам читав сат, кад изненадно она сама скочи иза заклона. Чух како јој се, кад је скочила, обе ноге спустише на патос, затим доста брзе кораке и она стаде на праг за моју собу. Био сам тако низак да сам био задовољан што сам издржао и што је она прва пришла. Она стоји и гледа ћутећи. За тих неколико дана откако је нисам видео одиста је много ослабила. Лице јој упало, а глава, сигурно је врела. Очи су јој постале веће и гледају ме непомично, с тупом радозналошћу, како ми се испрва учинило.

Седим, гледам и не мичем се. И ту сад намах опет осетих мржњу. Али врло брзо опазих да ме се Матрјоша нимало не плаши, него је, може бити пре у бунилу. Али није ни у бунилу. Одједном она учестано замаше главом на мене, као кад наивна створења, и која немају начина, хоће да много прекоревају, и онда подиже своју малу песницу према мени и са свог места стаде да ми прети. У првом тренутку тај ми је покрет изгледао смешан, али даље га нисам могао поднети; нагло скочих и са страхом јој се приближих. На њеном лицу беше очајање какво се код тако малих створења не може видети. Својом малом песницом непрестано претећи маше на мене и једнако прекорно узмахује главом. Почнем јој говорити, смотрено готово шапатом, и мило, из малодушности, али осетих убрзо да ме она не разуме, и још ме се више плаши. Одједанпут се нагло заклонила обема рукама, као онда, отишла и стала код прозора, леђима окренута мени. И ја се окретох и седох код прозора. Никако не разумем зашто тада нисам отишао него сам остао да чекам; зацело сам нешто чекао. Можда бих затим устао и убио је и, свеједно, свршио с очајањем. Али тада зачух њене хитре кораке: изишла је на дрвену галерију, са које се силази низ степенице. Ја брзо приђох вратима и успех још да видим како она уђе у собицу за оставу, налик на кокошарник, упоредо са другим местом.

Код прозора, док сам седео, судбоносна помисао опет ми склизну у главу; и до данас не разумем зашто ми је тако изненадно дошла у главу баш она, а не друга; дакле, вукло ме је на то. Разуме се, у мисао која севне још се не може веровати, „али ипак“… Све страшно памтим и срце ми је јако куцало.

Кроз један минут погледах на часовник и запазих време што се може тачније. Зашто ми је та тачност била потребна не знам, али уопште, у том тренутку сам хтео све да запазим; тако да се и данас свега сећам, и све видим, као оног часа, како се спусти вече. Више мене зуји мува и једнако ми слета на лице. Ухватим је, подржим међу прстима, и пустим кроз прозор. Доле у дворишту уз велику јеку уђоше кола. У углу дворишта, крај прозора, један кројачки помоћник уз велику јеку (и већ одавно) пева песму. Седи за послом, видим га. Паде ми на ум: пошто ме нико није срео кад сам улазио и пео се степеницама, онда, разуме се, не треба ни сад нико да ме сретне кад будем силазио. И ја што смотреније одгурнем своју столицу од прозора и седнем тако да ме ни укућани не могу видети. О, да грдне нискости! Узех књигу, али је бацих и стадох гледати малог црвеног паука на листићу гераније, и ту се заборавих. Све памтим, до последњег тренутка.

Сад погледах на свој часовник. Двадесет минута прошло је откако је она изишла. Али се одлучих да почекам још тачно четврт сата. То сам време сам себи одредио. Паде ми на ум: да ли се није вратила, а ја сам можда пречуо; али то није могло бити; била је мртва тишина и могао сам чути сваку муву како зуји. Одједном ми срце опет залупа. Извадих часовник: још три минута; одседео сам, иако ми је срце до бола ударало. Тада устанем, метнем шешир, закопчам капут и осврнем се по соби: да није остало каквог трага од мога доласка. Столицу примакнем ближе столу, онако како је и пре стајала. Напослетку, отворим врата, полако их затворим својим кључем, и пођем у собицу за оставу. Врата притворена, али не и затворена — знао сам да се и не затварају; нисам хтео да их отворим, него се издигнем на прсте и загледам кроз горњи прорез. У исти мах, док сам се издизао на прсте, сетих се да сам онда кад сам седео крај прозора и посматрао црвенкастог паука, и заборавио се, да сам онда мислио како ћу се подићи на прсте и оком се поједначити са тим прорезом. Умећући овде ту ситницу, желим само да на све начине докажем у коликој сам мери владао својим умним моћима и, дакле, да нисам луд, и да за све одговарам. Дуго сам гледао кроз прорез, јер је онамо било мрачно, али не сасвим, и напослетку видео сам све што је требало.

Тада закључим да могу отићи и сиђем низ степенице. Не сретох никога, и нико не може о мени сведочити. После три сата, сви ми, станари, седели смо без капута, пили чај и играли старим картама; Лебјаткин је читао песме. Причао је много и, као нарочито, све с успехом, и смешно, не као обично, глупо. Био је и Кирилов. Нико није пио иако је стајало стакло рума; само се Лебјаткин прихватао. Прохор Малов опази: „Кад је Николај Всеволодович задовољан, и не чами, онда су и остали наши веселији и паметно говоре“. Ја сам то врло запамтио, мора дакле да сам био весео, задовољан, нисам био суморан. Али, сећам се, и тада сам добро знао да сам у радости својој због ослобођења био низак и гадан страшљивац; и да никад више и нећу бити племенит, ни овде ни после смрти, нити икада. И ево шта још: у том тренутку се на мени обистинила она јеврејска узречица: „Своје је гадно, али не заудара.“ Иако сам осећао да сам подлац, није ме било стид од тога, и уопште, мало сам се мучио. Онда, при чају, и ћеретајући с њима о којечему, први пут сам у животу о себи озбиљно формулисао: да ја не знам, и не осећам зло и добро, и не само да сам ја то осећање изгубио, него да и нема зла и добра (то ми је било пријатно) него постоји само предрасуда; да ја могу бити слободан од сваке предрасуде, али да ћу, кад ту слободу постигнем, уједно и пропасти. То је први пут било свесно, у формули, и управо тада при чају, док сам с њима зановетао и смејао се, не знам шта све и о чему. Али све памтим. Старе, сасвим познате мисли често се изненадно учине сасвим нове; понекад после читавих петнаест година живота.

За цело време сам све нешто чекао. А тако се и десило: у једанаест дотрча настојникова девојчица, послата од газдарице из Горохове улице, да ми јави да се Матрјоша обесила. Пођох за девојчицом и видех тамо да домаћица ни сама није знала зашто је по мене послала. Кукала је и бусала се јако, као што у таквим приликама све оне чине. Било је света и полицајаца. Постојао сам и отишао.

Готово да ме никако нису узнемиравали питањима; уосталом, питали су ме што је требало питати. Али, осим тога: да је девојчица била болесна и падала у занос и да сам ја са своје стране нудио лекара — нисам ништа друго посведочио. Питали су ме нешто и о ножићу — рекох да је газдарица дете избила, али да то није било богзна шта. Да сам с вечера био долазио, нико није знао. Тиме се ствар и свршила.

Целе недеље нисам тамо ишао. Свратио сам кад је она већ била сахрањена, да се иселим. Газдарица још једнако плаче, мада се, као и пре, маје око својих крпа и шића. „Ја сам јој због вашег ножића нажао учинила“ — рече ми она, али без великог прекора. Исплатих јој рачун, под изговором да у тој соби не могу више примати Нину Савељевну. При праштању, она још једном похвали Нину. Преко онога што сам јој за стан дуговао, поклоних јој још пет рубаља.

Било ми је онда досадно да живим, до лудила. Догађај у Гороховој, пошто је прошла опасност, ја бих сасвим заборавио, као и све што је онда било, да се нисам неко време, и то са срџбом, осећао како сам се кукавички бојао. Своју срџбу изливао сам на коме сам год могао. У то време, сасвим не знам зашто, дође и помисао да живот свој некако убогаљим, али само што може бити грђе. Пре годину дана помишљао сам да се убијем; појавило се нешто боље.

Једном, гледајући хрому Марију Тимофејевну Лебјаткину, која је каткад помало послуживала по собама, и тада још није била луда, него само занесена идиоткиња, до лудила тајно у мене заљубљена (што су наши, наравно знали) — ја се реших да се њоме оженим. Помисао на женидбу Ставрогина са једним таквим најгорим створењем, заголица ми живце. Не може се замислити ништа неразумније. Али не подухватам се да пресуђујем: да ли је, бар несвесно (разуме се, несвесно) у моју одлуку улазила срџба због оне ниске плашљивости која ме је после догађаја са Матрјошом опхрвала. Не верујем; свакако, нисам се венчао једино „ради опкладе у пиће, после ситог и напитог ручка“. Сведоци при венчању били су Кирилов и Петар Верховенски, који су се тада у Петрограду десили; још и Лебјаткин, и Прохор Малов (сад покојни). Није знао о томе нико више, а они су дали реч да ће ћутати. Мени се то ћутање увек чинило као нека гадост; до сад међутим није прекршено, мада сам ја намеравао да женидбу објавим; објављујем је, узгред, сада. Када сам се венчао, отпутовао сам у губернију својој матери. Отишао сам ради разонођења, јер је било неиздржљиво. У нашем граду кренуо сам идеју: да сам шенут, идеју која ни досад није искорењена, а за мене је, несумњиво, штетна, што ћу после разјаснити. Затим сам опет отпутовао у иностранство и тамо сам остао четири године.

Био сам на истоку, у Светој Гори сам издржавао осмочасна ноћна бдења, био сам у Египту, живео у Швајцарској, био сам и на Исланду; читаву годину дана провео сам на универзитету у Гетингену. Последње године сам се веома спријатељио с једном угледном руском породицом у Паризу, и у Швајцарској са двема Рускињама девојкама. Пре две године, у Франкфурту, пролазећи поред једне књижарнице, угледах, међу фотографијама, на малом картону, слику једне девојчице у лепој укусној дечјој хаљини; девојчица је била врло налик на Матрјошу. Одмах купим слику и кад сам се вратио у хотел метнуо сам је на камин. Ту је и остала, читаву недељу дана, недирнута; ниједном је нисам ни погледао, а кад сам пошао из Франкфурта заборавио сам је понети.

Уносим ово зато да докажем у коликој сам мери могао владати својим успоменама и био неосетљив према њима. Одгуривао сам их све одједанпут, у маси, и та је маса увек послушно ишчезавала, кад год сам хтео. Свакад ми је досадно сећати се онога што је прошло и никад о прошлости не могу много да говорим, како то раде готово сви. Тако и што се тиче Матрјоше: и њену сам слику заборавио на камину. На једну годину дана пре тога у пролеће, пролазећи кроз Немачку, ја, расејан, пропустим ону станицу са које сам требао окренути на своју пругу и нађем се на другој прузи. На првој станици сиђем; било је три поподне, дан светао. Мало немачко местанце. Показаше ми гостионицу. Треба чекати, идући воз долази у једанаест ноћу. Тај случај ми чак беше угодан, јер никуд нисам хитао. Гостионица бедна и мала, али сва у зеленилу, сва ограђена лејама цвећа. Дадоше ми уску собицу. Јео сам изврсно и, како сам целу ноћ путовао, одлично сам спавао после ручка, до четири после подне.

Уснио сам за мене потпуно неочекиван сан, јер тако нешто никад још нисам сањао. У Дрездену, у галерији, има слика Клод-Лорена, мислим, по каталогу, „Асис и Галатеја“, а ја сам је увек називао „Златан венац“ не знајући ни сам зашто. Видео сам је и раније а сада, ономад, уз пут, запазио сам је још једанпут. Сањао сам ту слику, али не као слику, него као неку епску песму. Кутић грчког Архипелага; плави нежни таласи, острва и стене, обале у цвећу, у даљини чаробна панорама, сунце залази — речима се не може описати. Ту европско људство замишља своју колевку, прве сцене из митологије, свој земаљски рај… Ту живљаху дивни људи. Устају и лежу срећни и невини; њихове веселе песме испуњавају шуме; велико изобиље неначетих снага прелива се у љубави и простодушној радости. Радујући се својој дивној деци, сунце својим зрацима прелива та острва и море. Диван сан, узвишена обмана! Машта невероватнија од свих које су икад постојале, али којој је цело човечанство, откад постоји, давало све своје снаге, за коју се умирало на крсту и убијани пророци, без које народи неће да живе, а не могу ни да умру. Све то осећање као да сам у том сну проживео; не знам шта сам управо снио, литице и море и коси зраци сунца на заласку, све то као да сам још гледао кад сам се пробудио и отворио очи, први пут у животу буквално сузама наквашене. Осећање среће, мени још непознате, прође ми кроз срце, да ме чак и заболе. Беше већ сасвим вече, кроз прозор моје собице, кроз зеленило и цвеће на прозору продирао је читав сноп светлих косих зрака сунца на заласку и обасјавао ме светлошћу. Ја што брже опет затворих очи, као жељан да вратим нестали сан; али одједанпут, као усред живе светлости, угледах неки облик и одједном, разговетно, видех да је то мајушан црвени паук. Сетих се одмах паука са листа гераније и кад су се коси зраци заходног сунца исто овако просипали. Нешто као да ме прободе, исправих се и седох у постељи. (Све рекох како се онда десило!…)

Видим њу пред собом. (О, не на јави! Да је могло бити право виђење!) Видим Матрјошу, омршалу и грозничавих очију, потпуно онакву као онда кад је стајала на прагу моје собе и машући ми главом дизала на мене своју малу песницу. Никад ми се ништа није показало толико мучно! Жалосно очајање немоћног десетогодишњег створења, са још неразвијеним разумом, које ми прети (њиме? шта ми је оно могло учинити?) али које зацело криви себе! Остадох тако до ноћи, не мичући се и заборављајући на време. Зове ли се то грижа савести или кајање? Не знам, и не бих ни данас могао казати. Можда мени ни сад није мрска успомена на тај догађај. Можда та успомена још и сад садржи у себи нешто за моје страсти пријатно. Да — мучна ми је само њена појава, и то тако, на прагу, са издигнутом песничицом која ми прети, и онај њен изглед који је онда имала, само тај тренутак, само то махање. То је оно што не могу да поднесем, јер ми од тог доба то излази пред очи готово сваки дан. Не само што излази, него га ја и сам изазивам и не могу да не изазивам, мада не могу с тим ни да живим. О, кад бих њу ма кад видео и у будном стању ма и у халуцинацији!…

Имам ја и других старих успомена, можда мало бољих и од ове. С једном женом поступио сам још горе, и она је због тога умрла. На дуелима сам одузео живот двојици људи, који ми нису били криви. Једном сам ја био смртно увређен и противнику се нисам осветио. На мени је и једно тровање — намерно и успешно, а ником није познато. (Ако треба све ћу казати).

Али зашто ниједна успомена не побуђује у мени нешто слично? Је ли ту у питању само мржња, и то изазвана садашњим стањем? А раније сам хладнокрвно све заборављао и одгуривао. После тога лутао сам готово целу годину дана и старао се да се чиме занимам. Знам добро да бих ја лик девојчице још данас могао да отклоним, ако хтеднем. Потпуно владам својом вољом, као и пре. Али ствар и јесте у томе што то никад нисам хтео и нећу хтети; ја то знам. И тако ће се наставити до краја, до мог лудила. У Швајцарској, после два месеца, могао сам да се заљубим у једну девојку, или, боље рећи, осетио сам наступ исте онакве страсти, са једном од оних помамних навала силне жеље, какве сам имао некад. Осетио сам страховиту саблазан за нов злочин, то јест, за више женство (пошто сам већ ожењен), али сам бежао, по савету једне друге девојке, којој сам казао готово све. Уз то, ни тај нови злочин ме не би никако ослободио од Матрјоше.

Тако онда реших да наштампам ове листиће и да их у три стотине примерака унесем у Русију. Кад дође време послаћу их полицији и месној власти, у исти мах послаћу их свима уредништвима листова с молбом да их објаве, а због великог броја личности које ме познају, и у Петрограду и у Русији. На исти начин појавиће се листићи и у иностранству, преведени. Знам да правно нећу можда никако бити узнемираван, бар не знатно: ја објављујем то лично, нема тужиоца; поред тога, нема никаквих доказа, или их је изванредно мало. Напослетку, укорењена идеја о мом умном растројству, и, поуздано, старање моје родбине која ће се том идејом користити, спречиће свако за мене опасно правно гоњење. Ја ово између осталог објављујем и зато да докажем да сам при потпуно здравој памети и да разумем своје стање. Али остају ми они који све знају, и ти ће укочено гледати мене, а ја њих. И што их је више, утолико боље. Хоће ли ми то бити од помоћи, не знам. Прибегавам томе као последњем средству.

Још једанпут: ако у петроградској полицији буду боље потражили, можда ће нешто и наћи. Кућу оних малограђана ће јамачно наћи; била је бледо-плаве боје. А ја никад нећу отићи; и неко време (годину или две) увек ћу бити у Скворешњицима, на имању моје матере. А буде ли се захтевало, пријавићу се свуда где то затраже.

Николај Ставрогин“

Читање је трајало око један сат. Тихон је читао полако и неколико места читао можда и по двапут. За цело то време Ставрогин је седео ћутећи, непомично. Чудновато, оног преливања као од неке нестрпљивости, расејаности, бунила, које је целог тог јутра лежало на његовом лицу, готово је нестало и заменило се миром, и као неком искреношћу, што му је давало изглед достојанства. Тихон скиде наочаре, почека мало, најзад подиже очи на Ставрогина и с неком опрезношћу отпоче:

— А могу ли се у овом документу учинити неке исправке?

— Зашто? написао сам искрено — одговори Ставрогин.

— Мало нешто, у стилу…

— Заборавио сам одмах да вам кажем — брзо и оштро говораше он, и сав се пови напред — да ће све ваше речи бити излишне; ја своју намеру нећу напустити; не старајте се да ме одвратите. Објавићу листиће.

— Нисте заборавили да ми то још пре читања напоменете.

— Свеједно — оштро пресече Ставрогин — опет понављам: ма каква била снага ваших наговора, ја од своје намере одустати нећу. Скрећем вам пажњу да ја овом фразом, невештом или вештом — мислите како хоћете — никако нећу да измолим да ме што можете пре наговорите и склоните да то не учиним.

— Ја не бих ни могао да вас умољавам, а нарочито да вас наговарам да се оставите своје намере. Та мисао, велика је мисао, и потпуније се хришћанска мисао не може исказати. Покајање не може ићи даље од тако необичног подвига какав сте ви намислили, само кад би…

— Кад би, шта?

— Кад би то заиста било покајање и заиста хришћанска. мисао.

— Написао сам искрено.

— Ви као да нарочито хоћете грубље себе да представите него што то ваше срце каже… — настављао је Тихон све слободније и слободније. Очевидно, „документ“ је оставио јак утисак на њега.

— „Представити“? Понављам вам: ја се не „представљам“, ја не глумим.

Тихон брзо спусти очи.

— Овај документ долази дакле непосредно из потребе срца, смртно рањеног — да ли тако да разумем? — рече он са чврстином и ретким жаром. — Да, ово јесте покајање и природна потреба срца, која вас је надјачала и ви сте наишли на велики пут, на један од нечувених путева. Али ви некако већ унапред мрзите и презирете све оне који ће ово прочитати и позивате их на бој. Зашто, кад се не стидите да признате злочин, зашто се стидите покајања?

— Стидим се?

— И стидите се, и бојите се!

— Бојим се?

— Смртно! „Нека ме гледају“, велите ви; лепо, али како ћете ви гледати на њих? Нека места у вашем напису изложена су усиљеним стилом; ви као да уживате у својој психологији и хватате се за сваку ситницу, само да бисте читаоца задивили неосетљивошћу коју немате. А шта је то друго ако не кривчево охоло изазивање судије?

— Па где је ту изазивање? Од своје личности отклонио сам свако суђење.

Тихон ућута. Чак црвенило покри његове бледе образе.

— Оставимо то — прекрати Ставрогин одсечно. — Допустите мени питање: ево већ пет минута после овога (он махну главом на листове) разговарамо, а ја не видим код вас никаквог израза грожљивости или стида… Ви, чини ми се, нисте грожљиви…

Он не доврши.

— Нећу ништа од вас да затајим: мене је запрепастила велика залиха моћи, која је сва отишла на гнусности. Што се тиче самог злочина, и многи други греше исто тако, али са својом савешћу живе у миру и спокојству, гледајући на то као на неизбежне погрешке младости. Има и стараца који тако греше, шта више, весело и забављајући се. Цео свет је пун тих страхота. А ви сте осетили тај покор у једној мери која је врло ретка.

— Да ме ви можда и не цените због ових листова? — осмехну се Ставрогин косимице.

— Непосредно на то одговорити нећу. Али већег и страшнијег злочина од вашег поступка са невином девојчицом, разуме се, нема, и не може бити.

— Оставимо се мере на аршин. Можда ја баш и не памтим тако како сам овде написао, и можда сам много против себе и налагао — додаде он изненадно.

Тихон још једном оћута.

— А она девојка — опет поче Тихон — с којом сте у Швајцарској прекинули, налази се, ако смем питати… где, у овај мах?

— Овде.

Опет ћутање.

— Можда сам вам много о себи налагао — упорно понови Ставрогин још једанпут.— Уосталом, па шта ако грубошћу своје исповести баш и изазивам! Ви сте то и тако већ запазили, то изазивање. Примораћу вас и друге да ме још више омрзнете, и то је све. Тако ће ми бити лакше.

— То јест, ваша пакост изазваће пакост која јој одговара и, како мрзите, биће вам лакше да вас мрзе, него да примите њихово сажаљење.

— Имате право. Знате — насмеја се он изненадно — можда ће ме после овог документа назвати језуитом и богомољном притворицом. Ха-ха-ха! Је ли тако?

— Дабогме, зацело ће се тако мислити. А — мислите ли скоро извршити своју намеру?

— Данас, сутра, прекосутра, шта ја знам. Тек само: биће врло брзо. Имате право: мислим, испашће тако да ћу објавити изненадно, и баш у неком тренутку осветничком, непријатељском, када их будем највише и изнад свега мрзео.

— Одговорите ми на једно питање, али искрено и само мени, једино мени — изусти Тихон сасвим другим гласом; — ако би вам ово (Тихон показа на листове) неко опростио, али не неко од оних које ви цените, или их се бојите, него незнанац, неко кога никад нећете познати, који би вам, ћутећи, у себи, опростио ову вашу исповест, да ли би вам од те помисли било лакше, или свеједно?

— Лакше — одговори Ставрогин полугласно. — Кад би сте ми ви опростили било би ми много лакше — додаде обарајући поглед.

— Тако, да и ви мени опростите — изусти Тихон гласом који пробија до саме сржи.

— Лоша смиреност. Знате, те монашке формуле су баш сасвим неукусне! Казаћу вам потпуну истину: ја желим да ми ви опростите; и заједно с вама још други и трећи, али сви — сви боље да ме мрзе. Али желим то зато, да бих са кроткошћу подносио…

— А са том истом кроткошћу опште сажаљење зар не бисте могли поднети?

— Можда не бих. Зашто ви…

— Осећам колико има ваше искрености и, заиста, много сам крив што не умем да прилазим људима. Увек сам осећао велики недостатак тога у себи — одговори Тихон искрено и срдачно, гледајући право у очи Ставрогину. — Кажем то само зато што ме је страх за вас! — додаде — пред вама је готово непремостива провалија!

— Нећу зар издржати? Нећу поднети њихову мржњу? — трже се Ставрогин.

— Не само мржњу.

— Шта још?

— Поруgу њихову — оте се Тихону као силом и у полушапату.

Ставрогин се збуни; узнемиреност се оцрта на његовом лицу.

— То сам слутио — рече он; — дакле, кад сте прочитали мој документ, ја сам вам изгледао комичан. Али, умирите се, не збуњујте се, ја сам се томе надао.

— Настао би ужас општи свуда; разуме се, више лажан него искрен. Људи су плашљиви само пред оним што прети њиховим личним интересима. Не говорим о чистим душама: оне ће се у себи ужаснути и себе ће окривити, али оне неће бити запажене, и зато ће ћутати. А поруга ће бити општа.

— Чудим се како ви о људима рђаво мислите, како их се гадите — изусти Ставрогин с неком срџбом.

— А верујте, више сам судио по себи него по људима! — узвикну Тихон.

— Збиља? Да ли дакле и у вашој души има нешто што се весели при овој мојој несрећи?

— Ко зна, можда и има. О, можда и има!

— Доста! Него, покажите ми шта је управо то што ме у моме напису чини смешним? Знам ја и сам, али волео бих да ми ви то својим прстом покажете. И кажите мало циничније, кажите са свом искреношћу за коју сте способни. И, још једном вам понављам: ви сте страшан особењак!

— Па, и у изразу овог великог покајања садржи се нешто смешно! О, не верујте да нећете победити! — одједном узвикну он готово у одушевљењу: — чак ће и овакав облик победити (он показа на табаке) ако само искрено примите поругу — ударце по лицу и пљување. Увек се тако свршавало да је најсрамнији крст постајао велика слава и велика моћ, ако је кроткост испаштања била искрена. Можете чак дочекати да још за живота свог будете утешени!

— И тако ви можда само у изразу, у облику налазите нешто смешно? — Ставрогин настојаваше на истом.

— И у суштини. Убија ружноћа.

— Ружноћа? Каква ружноћа?

— Ружно у злочину. Има злочина збиља ружних. Али ма какви били злочини, они су утолико утицајнији, скоро да кажем живописнији, што је више крви, што је више страхота. Али, има злочина постидних, зазорних, и мимо сваки ужас ружних, тако рећи, већ и сувише неукусних… Тихон не доврши.

— То јест — прихвати Ставрогин узбуђен — ви налазите да је моја фигура била врло смешна кад сам прљавој девојчици љубио руке… Разумем вас врло добро; ви управо зато и очајавате за мене, што је то ружно, одвратно, и није да је само одвратно, гадно, него је стидно, смешно, и мислите да ја, пре свега, баш то нећу моћи поднети.

Тихон је ћутао.

— Разумем зашто сте питали је ли овде она госпођица из Швајцарске.

— Нисте припремљени, нисте прекаљени — прошапута Тихон бојажљиво и обори очи; — без корења, отргнути од земље, ви не верујете.

— Слушајте, оче Тихоне; ја хоћу сам себи да опростим, и то је главни циљ, цео мој циљ! — рече Ставрогин са мрачним одушевљењем у очима. — Привиђења ће, знам, тек тада нестати. Ето зашто ја тражим неизмерно страдање, сам га тражим. И немојте ме плашити, иначе, свиснућу у мржњи и пакости! ,

Ова искреност беше тако изненадна да Тихон устаде.

— Кад верујете да сами себи можете опростити и да ћете то опроштење добити страдањем у овом свету, кад себи такав циљ постављате с вером, онда већ у све верујете! — узвикну Тихон усхићен. Како сте онда могли рећи да у Бога не верујете!

Ставрогин му не одговори.

— Бог ће вам неверовање опростити, јер светог духа поштујете, и не познајући га.

— Овом приликом ће Христос опростити? — Упита Ставрогин искрививши уста у смех, брзо промењеним тоном; у тону питања беше лак додатак ироније. — Јер је казано у књизи: „ако саблазните једно од ових малих“… сетите се. По Јеванђељу, већег злочина нема… Просто напросто, ви нимало не желите скандал, и спремате ми клопку, добри оче Тихоне — немарно и са досадом превали Ставрогин; — ви бисте желели да се доведем у ред и опаметим се, да се оженим и завршим живот као члан овдашњег клуба, сваког дана походећи ваш манастир. Дакле, епидемија! Зар не? Уосталом, ви, као и онај који познаје тајне срца, можда слутите да ће тако несумњиво и бити; и сва је ствар у томе да ме већ сад добро поучите реду, пошто ја и сам за тим жудим. Је ли тако?

Он се насмеја звуком као раскиданим.

— Не, није та епидемија! Другу ја спремам! — настави Тихон ватрено, нимало се не обзирући на смех и напомену Ставрогинову.

— Знам једног старца, не овде, у близини, испосника и схимника, и такве хришћанске премудрости, да ја и ви не можемо то уопште разумети. Он ће саслушати моје молбе. Казаћу му све о вама. Идите к њему у манастир, на покајничке молитве, на послух његових правила, за пет, за седам година, колико ви сами будете мислили да треба. Дајте себи завет и том великом жртвом ћете откупити себи све оно за чим жудите, па и оно чему се не надате, јер ви сад ни схватити не можете шта ћете добити.

Ставрогин саслуша озбиљно.

— Ви ми предлажете да будем монах у том манастиру.

— Није потребно да сте у манастиру, не треба ни да се пострижете, будите само послушник правила, потајни, не јавни; може се и тако… да се при том живи у свету потпуним животом, а…

— Махните се, оче Тихоне — упаде му у реч Ставрогин с гнушањем, с намерним гнушањем, и диже се са столице.

Диже се и Тихон.

— Шта вам је? — повика Ставрогин готово у страху, гледајући Тихона. Тихон је стајао пред њим склопљених дланова, а болесни трзаји, како се чини од великог страха, прелазили су с времена на време његовим лицем.

— Шта вам је? Шта вам је? — понови Ставрогин и похита да га придржи. Учини му се да ће пасти.

— Видим… видим као на јави — узвикну Тихон гласом који у душу понире и са изразом најаче туге — видим да ви, јадни, пропали младићу, нисте никад стајали ближе новом, и још већем злочину, него што стојите у овом тренутку.

— Умирите се! — молио га је Ставрогин крајње узнемирен за њега. Можда ћу и одложити објављивање… Ви сте у праву…

— Не, не после објављивања, него још пре њега, за дан, за један сат можда пре великог корака, пашћете ви у нов злочин, као у излаз, и извршићете га једино зато да бисте избегли објављивање.

Ставрогин уздрхта од љутине, и готово од страха.

— Проклети психолог! — добаци му он у очи, бесан, па не осврћући се изиђе из ћелије.

Крај поглавља

Напоменa: Некадашња руска цензура забранила је штампање ове главе романа и, по наређењу Каткова, уредника „Руског Весника“, у коме је роман први пут изишао (1871—72) она је изостала. Оригинал ове главе нађен је у Пушкиновом дому руске Академије наука, а познат је и под именом „Исповест Ставрогина“.

Извор: Фјодор Михајлович Достојевски, Зли дуси, превела Косара Цветковић, Рад, Београд, 1964.

Слика: Anne Magill