Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“ Но Иван Фјодорович, отишавши од њега, не послуша његов разборити савет и пропусти да легне да се лечи: „Ја ето ходам, снаге још имам, а кад паднем у кревет – то је друга ствар, тада нек ме лечи ко хоће“ – одлучи он одмахнувши руком. Дакле, он је сад седео, скоро и сам осећао да је у бунилу, и, као што сам већ казао, упорно се загледао у некакав предмет на дивану крај супротног зида. Тамо се наједаред показа: седи неко, који је, бог ће знати како, ушао, јер га још не беше ту кад је Иван, враћајући се од Смердјакова, дошао у собу. То је био некакав господин, или, боље рећи, руски џентлмен извесне врсте, не више млад, „gui frisait la cinquantine“ како кажу Французи, са мало прогрушаном, тамном, доста дугом и још густом косом и клинасто подшишаном брадицом. Био је обучен у некакав мрк кратак капут, очевидно од врло доброг кројача, али већ изношен, сашивен отприлике још преклане и већ потпуно изишао из моде, тако да нико од „светских“ имућних људи такав капут већ две године није носио. Рубље, дугачка машна налик на ешарпу, све је било као и у свих џентлмена – помодара, али кошуља, кад би се изближе погледала, била је прилично прљава, а широка ешарпа сасвим изношена. Панталоне са четвртастим шарама стојале су му дивно, али оне су, опет, биле сувише отворене боје и некако и сувише узане, какве се сад више не носе, баш као и меки бели филцани шешир, који је, већ и одвише у нескладу са годишњим временом, гост донео са собом. Једном речју, изглед пристојности уз врло мршава новчана средства. Рекло би се да тај џентлмен припада класи негдашњих наредника – спахија, који су цветали у доба кметства; очевидно човек који је видео свет и отмено друштво, који је некада имао везе и сачувао их можда и до данас, али који је, мало-помало, осиромашивши после весела живота у младости и после недавног укидања кметства, постао нешто налик на углађеног чанколиза, који се потуца по кућама добрих старих познаника, где га примају због његове прилагодљиве, питоме нарави, а и стога што је то ипак пристојан човек, кога можеш с ким год хоћеш посадити за сто, премда, наравно, на скромно место. Такви чанколизи џентлмени питоме нарави, који знају да испричају занимљиву причу, да саставе партију карата, но никако не воле да им поруке какве натурају, обично су самохрани, нежење или удовци, можда имају и деце, али им се деца увек васпитавају негде далеко, код неких тетака, које џентлмен никада и не помиње у пристојном друштву, као стидећи се мало такве родбине. А од деце се мало-помало сасвим одвикне, и тек ако који пут добије од њих честитке за свој имендан и за Божић, и неки пут чак и одговори на њих. Лице неочекиваног госта било је не баш добродушно, но ипак питомо и спремно, већ према приликама, на сваковрсни љубазан израз. Сата код себе није имао, али му је на црној траци висио лорњет са оквиром од корњаче. На средњем прсту десне руке сијао му је тежак златан прстен са јевтиним опалом. Иван Фјодорович је бесно ћутао и није хтео да почне разговор. Гост је чекао, седео је управо као човек који из милости живи у туђој кући и који тек што је сишао из додељене му собе доле на чај да домаћину прави друштво, и који мирно ћути, јер му је домаћин у послу и о нечем мрачно мисли; али је иначе спреман на сваки љубазан разговор, ако га само домаћин отпочне. Наједном његово лице изрази као неку изненадну забринутост.

– Чуј – рече он Ивану Фјодоровичу – извини, ја бих само да те подсетим: ти си Смердјакову пошао с тим да дознаш о Катарини Ивановној, а отишао си не дознавши о њој ништа, мора да си заборавио…

– Ах, да! – оте се наједаред Ивану, и лице му се смрачи од бриге – да, заборавио сам… Уосталом, сад је свеједно, до сутра – промрмља он за себе. – А ти -љутито се окрену госту – ја бих се сад и сам сетио, јер ме је управо то и мучило и растуживало! А зато што си сад испао однекуд, мислиш да ћу ја одмах поверовати како си ми то дошапнуо, а да се нисам ја сам тога сетио?

– А ти не веруј – умиљато се насмехну џентлмен. Каква је и вера на силу? Осим тога, код вере никакви докази не помажу, а нарочито материјални. Тома је поверовао не зато што је видео васкрслога Христа, него зато што је још раније желео да поверује. Ето, на пример, спиритисти… ја их веома волим… замисли, они држе да су корисни за веру, јер им ђаволи са онога света рожиће показују. ‘То је’ – веле – ‘већ тако рећи и материјални доказ да постоји онај свет.’ Онај свет и материјални докази, мани се! И напослетку, ако је доказан ђаво, још није поуздано да је доказан и бог? Желим да се упишем у идеалистичко друштво, па ћу тамо бити опозиција: ја сам реалист, а не материјалист, хехе!”

– Слушај! – устаде наједаред од стола Иван Фјодорович. – Ја сам сад као у бунилу… и, заиста у бунилу… можеш причати што хоћеш, мени је свеједно! Али ме нећеш довести до избезумљености, као последњи пут. Мене је само нечега стид… Хоћу да ходам по соби… Ја те неки пут не видим, и гласа ти чак не чујем, као последњи пут, али увек нагађам оно што ми ту мељеш, стога што то ја, ја сам говорим, а не ти! Не знам само да ли сам спавао последњи пут, или сам те видео на јави? А сад ћу поквасити убрус хладном водом и метнути га на главу, па ће дати бог да нестанеш.

Иван Фјодорович пође у угао, узе убрус, учини као што рече, па са мокрим убрусом на глави поче ходати горе-доле по соби.

– Мени се допада што смо ја и ти прешли на ‘ти’ поче гост.

– Будало – насмеја се Иван – ваљда ћу још и теби ‘ви’ говорити. Сад сам ја весео, само ме овде код слепог ока боли… и на темену… него, молим те, немој да ми филозофираш као последњи пут. Ако већ не можеш да идеш бестрага, а ти причај што год весело. Сплеткари, јер ти си готован, сплеткари, дакле! Како то наједаред мора наиђе на човека! Али ја те се не бојим. Ја ћу ти одолети. Неће ме одвести у лудницу!

– C’est charmant – готован. Да, то је збиља мој прави облик. Да ко сам ја на земљи, ако не готован? Уосталом, ја те слушам и мало ти се дивим: тако ми бога, ти као да ме мало-помало почињеш сматрати као нешто што збиља постоји, а не само као плод своје убразиље, као што си упорно тврдио прошли пут…

– Ниједног тренутка те не примам за реалну истину! – некако бесно викну Иван. – Ти си лаж, ти си болест моја, ти си утвара. Ја само не знам чиме да те уништим, и видим да ћу се неко време морати мучити. Ти си моја халуцинација. Ти си оваплоћење мене самог, уосталом, само једне моје стране… мојих мисли и осећања, и то само најгаднијих и најглупљих. У том погледу ти би за мене могао бити и занимљив, кад бих само имао времена да се с тобом носим…

– Дозволи, дозволи да ти докажем да није тако: малочас, код фењера, кад си насрнуо на Аљошу и повикао му: „Ти си то од њега дознао! Откуд си знао да ми он долази?“ – ти си при том на мене мислио. Значи, један мали тренутак си ипак веровао да ја збиља постојим – благо се засмеја џентлмен.

– Да, то беше слабост природе… али ја у тебе нисам могао веровати. Не знам да ли сам спавао прошли пут или сам био на ногама. Можда сам те тада у сну видео, а не на јави…

– А што си малопре био тако суров с њим, с Аљошом? Он је мио, ја сам пред њим због старца Зосиме крив.

– Да ћутиш о Аљоши! Како се усуђујеш, ти, слуго! – опет се насмеја Иван.

– Љутиш се и грдиш, а овамо се смејеш – добар знак. Ти си, уосталом, данас са мном много љубазнији него прошли пут и ја знам због чега: то је велика одлука…

– Да ћутиш о одлуци! – плаховито викну Иван.

– Разумем, разумем, c’est noble, c’est charmant, ти идеш сутра да браниш брата, и приносиш себе на жртву… c’est chevaleresque…

– Ћути, јер ћу те изударати!

– Унеколико ће ми то бити и мило, јер је тада мој циљ постигнут: ако ме удариш, значи да верујеш у моју реалност, јер привиђењу се не задају ударци. Него, шала на страну: мени је, знаш, свеједно, грди колико год хоћеш, но ипак је лепше да будеш макар мрвицу учтивији, па макар и са мном. Него овако: те „будала“, те „слуга“, какве су ти то речи!

– Кад грдим тебе, себе грдим! – опет се насмеја Иван – ти си ја, овај исти ја, само са другим лицем. Ти управо говориш оно што ја већ мислим… и ништа ново ми ниси кадар рећи.

– Ако се с тобом слажем у мислима, то ми само чини част – рече џентлмен деликатно и достојанствено.

– Узимаш само моје гадне мисли, и што је главно глупе. Ти си глуп и прост. Ти си страшно глуп. Не, нећу те моћи издржати! Шта да радим, шта да радим! -прошкргута зубима Иван.

– Пријатељу мој, ја ипак хоћу да будем џентлмен и да као такав будем и дочекиван – поче гост у наступу некаквог чисто готованског и већ унапред попустљивог и добродушног самољубља. – Ја сам сиромах, али… нећу да кажем да сам и врло частан, али… обично је у друштву прихваћено као аксиом да сам ја посрнули анђео. Богами, не могу да замислим како сам икад могао да будем анђео. Ако сам то и био некада, онда тако давно да не би био грех и заборавити. Сад ми је стало само до тога да ме сматрају пристојним човеком, и живим како се може, трудећи се да будем пријатан. Ја људе волим искрено – о, ја сам умногоме оклеветан! Овде, кад се на неко време међу вас доселим, мој живот протиче као нешто стварно, и то ми се понајвише допада. Јер ја и сам, као и ти, патим од фантастичнога, па стога и волим ваш земаљски реализам. Ту код вас je све оцртано, ту je формула, ту je геометрија, a код нас све некакве неодређене једначине! Овде ја идем и сањарим. Ја волим да сањарим. Уз то, на земљи постајем сујеверан – немој ce смејати, молим те: мени ce управо то и допада што постајем сујеверан. Ја овде све ваше навике примам: заволео сам одлажење y јавно купатило, можеш ли то да замислиш, ја волим да тамо са трговцима и поповима седим y врелој пари. Мој сан je да ce оваплотим, и то коначно, неповратно, y неку дебелу трговкињу од седам пудова, и да y све поверујем y шта и она верује. Мој идеал je – да уђем y цркву па да чиста срца припалим свећу, богами je тако. Тада би дошао крај мојим патњама. A заволео сам и да ce лечим код вас: пролетос ce појавише велике богиње, и ја пођох те сам ce y дому за сирочад цепио против богиња – да знаш како сам тога дана био задовољан! За браћу Словене сам десет рубаља жртвовао!… Ma ти и не слушаш. Знаш, данас си нешто врло рђаво расположен – поћута мало џентлмен. – Знам, јуче си ишао оном доктору… но, како здравље? Шта ти je доктор казао?

– Будало! – обрецну ce Иван.

– Зато си ти паметан! Опет ме грдиш? Ја то нисам баш из саучешћа, него онако. Па добро. Не одговарај. Сад су опет завладали реуматизми…

– Будало! – понови Иван.

– Ти све то твоје, a ја сам такав реуматизам лане навукао да га још и сад памтим.

– Зар y ђавола реуматизам?

– A што да не, кад ce ја неки пут оваплоћујем. Оваплоћујем ce, па примам и последице. Сатана sum et nihil humanum a me alienum puto.

– Како, како? Сатана sum et nihil humanum… то за ђавола није глупо!

– Мило ми je што сам ти најзад угодио.

– Али то ниси узео од мене – застаде наједаред Иван, као згранут – то мени никад није на ум падало, то је чудновато…

– C’est du nouveau, n‘est ce pas? Овај пут ћу поступити часно и објаснићу ти. Слушај: у сновима, а особито кад мора дави, но, рецимо, од поремећена стомака или од чега било, човек неки пут види такве уметничке снове, тако заплетену и реалну збиљу, такве догађаје, или чак читав свет догађаја, повезан таквом интригом, са тако неочекиваним појединостима, почињући од најузвишенијих ваших израза па до последњег дугмета на маншети, да тако нешто, кунем ти се, ни Лав Толстој не би саставио; а, међутим, такве снове понекад виђају људи који ни издалека нису неки писци, него сасвим свакидашњи људи, чиновници, фељтонисти, попови… У том смислу је читава загонетка: један министар ми је чак и сам признао да му све најбоље замисли долазе кад спава. Е, па тако је и сад. Иако сам ја твоја халуцинација, ја ипак, као и у кошмару, говорим ствари оригиналне, какве теби досад нису на ум падале, тако да ја никако не понављам твоје мисли, а, међутим, ја сам само твоја мора и ништа више.

– Лажеш. Твој циљ је био да ме увериш да ти постојиш сам по себи, а ниси моја мора, и ето сад и сам потврђујеш да си сновиђење.

– Драги мој, ја сам данас применио нарочит метод, то ћу ти после протумачити, чекај, где сам оно стао? Да, ја сам оно тада назебао, само не код вас, но још тамо…

– Где тамо? Кажи, хоћеш ли ти дуго код мене остати, зар не би могао отићи? -узвикну Иван скоро у очајању. Он престаде да хода, седе на диван, опет се налакти на сто и обема рукама стиште главу. Па стрже са себе мокар убрус и љутито га баци: очевидно му није помагао.

– Теби су растројени живци – примети џентлмен одрешито немарно, али потпуно искрено и пријатељски – ти се љутиш на мене чак и зато што сам могао назепсти, а то се, међутим, десило на најприроднији начин. Ја сам тада журио на неко дипломатско вече, једној отменој петроградској дами, која је желела да буде министарка. Фрак, бела машна, рукавице, наравно, а био сам, међутим, још богзна где, и да бих стигао к вама на земљу, требало је још да прелетим читаво васионско пространство… наравно, то је само један тренутак, али и зрак сунчеве светлости путује читавих осам минута, а ту, помисли само, у фраку и отвореном прслуку. Духови се не смрзавају, али пошто сам се већ оваплотио, то… једном речи, учинио сам глупост и пустио се, а у тим пространствима, у етру, у тој води, такав је мраз… то јест какав мраз то се већ ни мразом не може назвати, замисли само: сто педесет степени испод нуле! Позната је она забава сеоских девојака: на мразу од тридесет степени нуде новајлији да лизне секиру; језик се у тренутку смрзне и прилепи за гвожђе, а онај звекан здере кожу и окрвави језик; то је на свега тридесет степени, а оно је сто педесет, ту ваљда прст само да ставиш на секиру, па би пропао као да га није ни било, кад би се… само тамо могла десити секира…

– А зар се тамо може десити секира? – запита наједаред Иван Фјодорович расејано и гадљиво. Он се отимао из све снаге да не поверује своме бунилу и да коначно не падне у лудило.

– Секира? – запита гост зачуђено.

– Па да, шта би тамо било са секиром? — повика Иван Фјодорович наједаред са некаквом свирепом и тврдоглавом упорношћу.

– Шта ће у пространству бити са секиром? Quelle idee! Ако доспе некуд подаље, онда ће, мислим, заћи па летети око земље, ни сама не знајући зашто, као сателит. Астрономи ће израчунати рађање и залазак секире, Гатцук ће то унети у календар, и то је све.

– Ти си глуп, ти си страшно глуп! – рече Иван јогунасто – лажи паметније, или те нећу слушати. Хоћеш да ме победиш реализмом, да ме увериш да ти постојиш! Нећу поверовати!

– Али ја не лажем, све је то истина; на жалост, истина је скоро увек неоштроумна. Ти, као што видим, неизоставно чекаш од мене нешто велико, а можда и лепо. То ми је врло жао, јер ја дајем само оно што могу…

– Не филозофирај, магарче!

– Каква филозофија, кад ми се сва десна страна одузела, те јечим и урлам. Био сам код целокупне медицине: болест умеју да распознају врло добро, сву ти болест испричају на прсте, али излечити не знају. Десио се ту један одушевљени студент: Ако – вели – и умрете, бар ћете тачно знати од какве сте болести умрли! Па после тај њихов обичај да те шаљу специјалистима: ми, веле, само распознајемо каква је болест, а ви сад идите том и том специјалисти, па ће вас он излечити. Кажем ти, сасвим, сасвим је нестало негдашњег лекара који је од свих болести лечио, сад су сами специјалисти и сви се по новинама оглашују. Заболи те нос, шаљу те у Париз: тамо, веле, европски специјалист носеве лечи. Дођеш у Париз, он ти прегледа нос: ја вам, рећи ће, само десну ноздрву могу излечити, јер леве ноздрве не лечим, то није моја специјалност, него идите после мене у Беч, тамо ће вам нарочити специјалист леву ноздрву излечити. Шта да радиш? Ја прибегох народним лековима, један ми Немац лекар препоручи да се у парном купатилу истрем медом и сољу. Ја пођох, колико тек да још једаред одем у купатило: сав се измазах али ништа не поможе. У очајању писао сам грофу Матеи у Милано; посла ми књигу и капљице, бог га видео! И замисли: Хофов малцекстракт ми поможе! Случајно га купих, попих једну и по флашицу, и тако ми олакша да сам лепо могао поиграти, све као руком однесено! Одлучим да му неизоставно штампам јавну захвалност у новинама, осећање захвалности проговори у мени, кад, шта мислиш, ту отпоче већ друга прича: ниједна редакција не прима! Биће сувише назадно – кажу – нико неће веровати, le daible n’existe point. Него ви – саветују они мени – штампајте без потписа. Али каква је опет јавна захвалност кад је без потписа. Смејем се ја са службеницима у администрацији новина: Назадно је у наше време веровати у бога, а ја сам ђаво, у мене слободно можете веровати. – Разумемо – кажу – ко још у ђавола не верује, али ипак није могућно, може нашкодити правцу нашег листа. Сем у облику шале? Ех, помислих, у шали неће бити оштроумно. Те тако и не штампаше. А хоћеш ли веровати, то ми и до данас на срцу остаде. Најлепша осећања моја, као, на пример, захвалност, мени су формално забрањена једино услед социјалног положаја.

– Опет си у филозофију залутао? – прошкргута Иван са мржњом.

– Боже ме сачувај, али не можеш опет да се неки пут и не пожалиш. Ја сам човек оклеветан. Ти, ето, мало-мало па тек кажеш да сам глуп. Одмах се види да си млад човек. Драги мој, није све само у памети! Ја по природи имам добро и весело срце. Ти као да мене заиста сматраш за неког остарелог Хљестакова, међутим, моја је судба много озбиљнија. Некаквим тамо праисконским налогом, који ја никако не могу да схватим, одређен сам да све поричем, а ја сам, међутим, искрено добар и за порицање сасвим неспособан. Да идеш доле и да поричеш, без порицања нема критике, а какав је то часопис ако нема рубрику критике? Без критике, остало би само „осана“. Али за живот је недовољна само „осана“, треба та „осана“ да пролази кроз ватру сумње, и тако даље, све у том смислу. Ја се, уосталом, у све то не плетем, нисам ја стварао, па ни за шта и не одговарам. Тад одабраше јарца заветованог на жртву, нагнаше га да пише у рубрици критике и тако се створи живот. Ми ту комедију разумемо: ја, на пример, отворено и просто захтевам своје уништење. Не, ти мораш живети, кажу они, јер без тебе ништа неће бити. Кад би на земљи све било разумно, онда се никад ништа не би догодило. Без тебе не би било никад никаквих догађаја, а треба да буде догађаја. – Те тако ја служим, стегнувши срце, да би било догађаја, и чиним неразумне ствари по заповести. Људи узимају сву ту комедију као нешто озбиљно, крај све своје неоспорне памети. И у томе је њихова трагедија. И пате, наравно, али… али зато живе, живе реално, не фантастично; јер патња и јесте живот. Какво би задовољство у животу било без патње? Све би се претворило у једну бесконачну молитву: свето, али досадно. Но, а ја? Ја патим, а ипак не живим. Ја сам икс у неодређеној једначини. Ја сам некаква утвара која је изгубила све крајеве и почетке, па је напослетку заборавила и како се зове. Ти се смејеш… не, ти се не смејеш, ти се опет љутиш. Ти се вечно љутиш, теби је само до памети, а ја ти опет понављам да бих дао сав овај надзвездани живот, све чинове и почасти, само за то да се оваплотим у душу неке трговкиње од седам пудова, па да богу свећу палим.

– Па ни ти у бога не верујеш? – насмехну се Иван са мржњом.

– То јест, како да ти то кажем, ако ти озбиљно…

– Има ли бога, или га нема? – викну опет Иван са дивљом упорношћу.

– А, па ти то баш озбиљно? Соколе мој, богами, не знам; ето, крупну сам реч изговорио.

– Не знаш, а бога видиш? Не, ти не постојиш сам по себи, ти си – ја, ти јеси ја, и ништа више! Ти си – трице, ти си – плод моје уобразиље!

– То јест, ако хоћеш, ја и ти се држимо једне филозофије, ето то ће бити истина. Je pense, done suis – то знам поуздано, све остало, пак, што је око мене, сви ти светови, бог, па чак и сам сатана – све то за мене није доказано да ли постоји само по себи, или је само једна моја еманација, доследно развиће мога ја које постоји праисконски и једнолично… једном речју, ја брзо прекидам, јер ћеш ти, канда, сад одмах скочити да се бијеш.

– Боље да испричаш какву анегдоту! – немоћно проговори Иван.

– Имам и анегдоту, и баш о нашој теми, управо то није анегдота, него онако, легенда. Ти ме, ето, прекореваш што не верујем: „видиш, а не верујеш“. Али, пријатељу мој, нисам ја једини такав, код нас су сада сви збуњени, а све од тих ваших наука. Док су још били атоми, пет чула, четири елемента, тада је још ишло како-тако. Јер атома је било и у древном свету. Али кад се код нас сазнало да сте пронашли „хемијски молекул“, па „протоплазму“, и ђаво би знао шта све још – код нас просто сви подвише репове. Настаде права збрка; а што је најглавније -празноверица, сплетке; јер сплетака и код нас има колико и код вас, чак још и мало више, па, најзад, и потказивања, јер и код нас постоји такво једно одељење где се примају извесна „обавештења“. Дакле, она чудновата легенда, још из средњег нашег века – не вашег, него нашег – и нико у њу не верује, чак ни код нас, осим трговкиња од седам пудова, то јест опет не ваших, него наших трговкиња. Све што имате ви – имамо и ми, то ти из пријатељства одајем једну нашу тајну, премда је забрањено. Та легенда је о рају. Био је, кажу, овде код вас на земљи један мислилац и филозоф, који је „све порицао, законе, савест, веру“, а пре свега – будући живот. Он умре, мислећи да ће право у мрак и смрт, кад пред њим – будући живот. Он се пренерази и разљути: „То је у супротности с мојим убеђењима“ – рече. Е, зато га и осудише… то јест, видиш, мораш ме извинити, јер ја говорим само оно што сам чуо, то је само легенда… осудише га, знаш, да у помрчини превали квадрилион километара (и код нас се сад рачуна на километре), и тек кад тај квадрилион пређе, отвориће му се рајска врата и биће му све опроштено…

– А каквих још мука имате на оном свету, сем тог квадрилиона? – прекиде га Иван, одједном чудно живнувши.

– Каквих мука? Ах, боље не питај: раније је било и овако и онако, а сад се све више држе духовних мука, „грижа савести“ и томе сличне бесмислице. А и то сте ви први завели, због „ублажења ваших нарави“. А ко је при том био у добитку? Једино бесавесни, јер какве они могу имати гриже савести кад савести уопште немају. Зато су страдали исправни људи, који су још имали савести и части… То су, дакле, реформе на неприпремљеном тлу, а још и копиране са страних уређења – сушта невоља! Онај древни огањ ипак је бољи. Дакле, онај што га осудише на квадрилион постоја мало, погледа, па леже преко пута: „Нећу да идем, из начела нећу поћи!“ Узми душу руског просвећеног атеисте, па је смешај са душом пророка Јоне, који се у утроби китовој дурио три дана и три ноћи и то ти је карактер оног мислиоца што је легао на пут.

– А на шта је тамо легао?

– Па, по свој прилици, било је на шта да легне. Ти се не смејеш?

– Браво! – викну Иван, непрестано у оној чудној живахности. Сад је слушао некако неочекивано радознало.

– Но, па шта, лежи ли и сад?

– У томе и јесте ствар, што не лежи. Одлежао је скоро хиљаду година, а затим устао и пошао.

– Баш је магарац! узвикну Иван, нервозно се засмејавши, а непрестано као напрегнуто смишљајући нешто.

– Зар није свеједно, вечно лежати или ићи квадрилион врста? Па то је билион година хода?

– И много више, само немам оловчице и хартије, а могло би се израчунати. Него, он је већ давно стигао, и ту тек и почиње анегдота.

– Како стигао! Па откуд му билион година!

– Ма ти непрестано мислиш на нашу садашњу Земљу! Ма данашња Земља можда се сама билион пута понављала; то јест одумирала, ледила се, распрскавала, распадала на саставне елементе, опет вода, затим опет комета, опет Сунце, опет из Сунца Земља – јер тај се развитак можда већ бесконачно много пута понавља, и све у једном истом облику, до најмањих ситница. Досада, да гора бити не може…

– Но, па шта је било кад је стигао?

– Па, тек што су му отворили врата, и он ушао у рај, а није провео ту још ни два секунда – и то по сату, по сату (премда се његов сат, по моме мишљењу, одавно морао распасти на саставне елементе, у његовом џепу, уз пут) – дакле, није провео ни два секунда, кад он узвикну да се за та два секунда може превалити не само квадрилион него квадрилион квадрилиона, па још подигнут на квадрилионити степен! Укратко, отпевао „осану“, чак и претерао, тако да неки тамо, мало племенитијег начина мишљења, у први мах му ни руку нису хтели пружити, јер је и сувише нагло прескочио у конзервативце. Руска природа. Понављам: легенда. По што сам купио, по то и продајем. Ето, дакле, какви тамо код нас владају појмови о свим тим предметима.

– Ухватио сам те! – повика Иван са некаквом скоро детињском радошћу, као да се коначно нечега сетио: – ту анегдоту о квадрилиону година, то сам ја измислио! Мени је тада било седамнаест година, био сам у гимназији… ја сам ту анегдоту измислио и испричао једном другу, по презимену Коровкину, то је било у Москви… Та је анегдота тако карактеристична да је нисам могао ниодакле узети. Ја сам је већ био заборавио… али сад сам се ње несвесно сетио – сам сам се сетио, ниси ми је ти испричао! Као што се човек понекад хиљаду ствари несвесно присећа, чак и кад га на вешала воде… у сну сам се ње сетио. А ти и јеси тај сан! Ти си сан и не постојиш.

– По жестини којом ме одбацујеш – насмеја се џентлмен – ја долазим до убеђења да ипак у мене верујеш.

– Нимало! Ни стоти део не верујем!

– Али хиљадити верујеш. Јер хомеопатски делови су можда најјачи. Признај да верујеш, но, макар десетхиљадити део…

– Ниједног тренутка! – јаросно викну Иван. – Ја бих, уосталом, желео да поверујем у тебе! – наједаред додаде чудно.

– Оно! Гле, ипак признање! Но ја сам добар, ја ћу ти и ту помоћи. Чуј: ја сам тебе ухватио, а не ти мене! Ја сам ти намерно испричао твоју анегдоту, коју си већ заборавио, да се коначно у погледу мене разувериш.

– Лажеш! Циљ је твоје појаве да ме увериш да ти постојиш.

– Јесте. Али колебања, али неспокојство, али борба вере и неверовања – то је неки пут таква мука за савесна човека, као што си ето ти, да је боље обесити се. Ја сам ти, знајући да малчице верујеш у мене, управо допустио коначно неверовање, испричавши ти ту анегдоту. Ја тебе водим између вере и безверја наизменце, и ту имам свој циљ. Нова метода: јер кад се у погледу мене сасвим разувериш, ти ћеш ме у очи почети уверавати да нисам сан, него да у самој ствари постојим, ја тебе већ познајем; и, ето, тада ћу постићи свој циљ, а циљ је мој племенит. Ја ћу у тебе само сићушно зрнце вере бацити а из њега ће израсти храст – и то такав храст да ћеш ти, седећи на том храсту, пожелети да ступиш у „оце пустињске и у жене непорочне“; јер ти то много, много у себи потајно желиш, скакавце ћеш јести, и у пустињу ћеш поћи да душу спасаваш!

– Дакле, ти се, неваљалче, за спас моје душе стараш?

– Па треба бар једном и добро дело учинити. Ала се љутиш, кад те само погледам!

– Лакрдијашу! А јеси ли кадгод кушао такве, те што скакавце једу, и по седамнаест се година у голој пустињи моле, и маховином су обрасли?

– Соколе мој, само сам то и радио. Сав свет и светове заборавиш, а за једног таквог се закачиш, јер је то и сувише драгоцен брилијант; једна таква душа вреди неки пут читаво сазвежђе – јер ми имамо своју аритметику. Драгоцена победа! А неки од њих, тако ми бога, нису испод тебе по развитку, премда ти то нећеш поверовати: они су кадри да такве поноре вере и безверја посматрају у исти мах, да ти се, збиља, понекад чини да човек још само за длаку па да полети „с петама нагоре“, што рекао глумац Горбунов.

– Но, па шта, јеси ли се враћао од њих покуњена носа?

– Пријатељу мој – примети гост мудрујући – боље је вратити се и покуњена носа него неки пут сасвим без носа, као што је ту скоро један болесни маркиз (мора да га је специјалист лечио) рекао на исповести своме духовном оцу језуити. Ја сам присуствовао – просто дивота. „Вратите ми“ – вели – „мој нос!“ И буса се у груди. „Сине мој“ – врда патер – „све се збива по неизрецивим судбама провиђења, и видљива невоља неки пут повлачи за собом необичну, премда невидљиву корист. Ако вас је строга судбина лишила носа, ваша је корист у томе што се целог вашег живота нико неће усудити да вам каже да сте покуњили нос.“ – „Оче свети, то није утеха“ – виче очајник – „ја бих, напротив, био најсрећнији да целог живота, сваки дан, остајем покуњена носа – само да ми је он на своме месту!“ – „Сине мој“ – уздише патер – „сва се добра не могу тражити одједном, и ово је већ роптање против провиђења, које вас чак ни сад није заборавило; јер кад кукате, као што сте сад закукали, како бисте били најсрећнији да целог века остајете покуњена носа, онда је и ту посредно испуњена ваша жеља: јер, тиме што сте изгубили нос, ви као да сте остали покуњена носа…“

– Их, ала је то глупо! – викну Иван.

– Драги мој, ја сам хтео само да те насмејем, него, кунем ти се, то је права језуитска казуистика и, кунем ти се, све се то десило од речи до речи као што сам ти изложио. Тај случај је скорашњи и задао ми је доста муке. Несрећни младић, вративши се кући, те исте ноћи се убио; ја сам био уз њега до последњег тренутка… Што се, пак, тиче језуитских исповедаоница, то је уистину моја најмилија разонода у тужним тренуцима живота. Ево ти још једног случаја, баш ових дана. Долази старцу патеру једна плавуша, Норманђанка, девојка од двадесетак година. Лепотица, тело, природа – да ти вода на уста поцури. Сагла се, па шапће патеру кроз прозорче свој грех. – „Шта то говорите, кћери моја, зар сте опет посрнули?“ – узвикну патер. „O, Sancta Maria, шта чујем: и сад не са оним. Па докле ће то трајати, и како вас није срамота!“ – „Ah, mon pere“ – одговара грешница сва y покајничким сузама – „ça lui fait tant de plaisir et a moi si peu de peine!” E, замисли себи такав одговор! Ту већ и ја одступих: то je вапај саме природе, то je, ако хоћеш, боље и од саме невиности! Ја јој одмах опростих грех и окренух ce да идем, али морао сам да ce вратим: чујем, патер јој кроз прозорче заказује састанак за увече, a старац чврст као кремен, и ето паде y трен ока. Природа, истина природе дошла по своје! Шта je, опет мрштиш нос, опет ce љутиш? Е, ја већ не знам чиме да ти угодим…

– Остави ме, удараш ми по мозгу као наметљива мора – болно јаукну Иван, немоћан пред својим привиђењем – досадно ми je с тобом, неиздржљиво и мучно! Дао бих много кад бих те могао отерати!

– Понављам, умери своје захтеве, не тражи од мене „све велико и прекрасно“, па ћеш видети како ћемо ce ја и ти добро сложити – проговори џентлмен убедљиво. Уистину, ти ce љутиш на мене зато што ти ce нисам јавио некако y црвеном сјају, „грмећи и блистајући“, опаљених крила, него сам ти ce јавио y овако скромном облику. Увређен си, пре свега, због својих естетских осећања, a друго, због гордости: откуд, велиш ти, овако великом човеку да дође тако простачки ђаво? Да, y теби постоји она романтична жица коју je онако исмејао још Бјелински. Шта да ce ради, младићу. Ја сам, ето, мислио малопре, кад сам ce спремао да ти дођем, да ти ce, шале ради, јавим y виду пензионисаног статског саветника, који je служио на Кавказу, са Орденом лава и сунца на фраку, али сам ce заиста побојао, јер би ме ти истукао само зато што сам ce усудио прикачити на фрак Лава и сунце, a нисам прикачио бар Поларну звезду или Сиријус! И све понављаш како сам глуп. Па, забога, ја и немам претензија да ce памећу равнам с тобом. Мефисто, кад ce јавио Фаусту, рекао je о себи да хоће зло, a чини само добро. Него, он нека чини како му драго, a ја ћу сасвим супротно. Ја сам, можда, једини човек у читавој природи који воли истину и искрено жели добро. Био сам присутан кад је на крсту умрла Реч узлетела на небо, носећи на грудима својим душу разбојника распетог с десне стране; слушао сам радосну вриску херувима који певаху и вапијаху: „осана“, и громогласни усхићени крик серафима, од којега се затресе небо и сва васиона. И ево, кунем ти се свим што је свето, хтео сам да се придружим том хору па да кликнем са свима: „осана!“ Већ ми се отимало из груди… јер ја сам, ти знаш, врло осетљив и пријемчив за уметност. Но здрава памет – о, та најнесрећнија особина моје природе – задржа ме и ту у потребним границама, и ја пропустих тренутак! Јер шта би, помислих у истом тренутку – шта ли би изишло из мога „осана“? Оног часа би све утрнуло на свету и не би се збивали никакви догађаји. Те тако, једино по службеној дужности и по свом социјалном положају, био сам приморан да угушим у себи добар моменат и останем при пакостима. Част добра узима неко сву за себе, а мени су пале у део само пакости. Али ја не завидим на части живљења на туђ рачун, ја нисам частољубив. Што ли сам од свих створења на свету само ја једини осуђен на проклетство свих честитих људи, па чак и на ударце чизмама, јер, оваплоћујући се, ја морам неки пут да примам и такве последице. Знам, додуше, да ту има једна тајна, али ту тајну нипошто неће да ми открију, јер ја бих, можда, досетивши се у чему је ствар, дрекнуо „осана“ и одмах би ишчезао потребни минус, те би у свем свету настала разборитост, а с њом, наравно, и крај свему, чак и новинама и часописима, јер ко би се тада на њих претплаћивао? Знам да ћу се на крају крајева и ја помирити, доћи ћу и ја до свог квадрилиона и дознаћу тајну. Но док се то не деси, ја се дурим, и, стежући срце, вршим своју задаћу: упропашћујем хиљаде да би се спасао један. Колико се душа, на пример, морало упропастити, и колико часних имена осрамотити да би се добио само један праведни Јов, са којим су ме тако љуто насамарили во времја оно! Не, док се не обелодани тајна, за мене постоје две истине: једна тамошња, њихова, мени засад сасвим непозната, а друга моја. И још се не зна која ће бити лепша… Ти си заспао?

– Није него – бесно јекну Иван – свеколике глупости, колико год има у мојој природи, и које сам ја већ одавно преживео и премлео у своме уму и одбацио као цркотину – ти ми сад подносиш као некакву новост!

– Ни ту нисам погодио! А мислио сам да те саблазним књижевним излагањем: то „осана“ на небу мислим да ми је збиља лепо пошло за руком? Па после одмах тај саркастични тон а la Хајне, зар не?

– Не, ја никад нисам био такав лакеј! Како је моја душа могла родити таквог лакеја као што си ти?

– Пријатељу, ја знам једног најдивнијег и најмилијег руског господичића: младог мислиоца и великог љубитеља књижевности и лепих ствари, аутора поеме која обећава, под називом Велики инквизитор… ја сам само њега имао на уму!

– Забрањујем ти да говориш о Великом инквизитору – повика Иван, сав поцрвеневши од стида.

– А Геолошки преврат? Сећаш ли се? Ето, то је већ поемица!

– Ћути, или ћу те убити!

– Зар мене да убијеш? Не, извинићеш, ја ћу своје мишљење до краја исказати. Зато сам и дошао да себе почастим тим уживањем. О, ја волим маштања плаховитих, младих, од жудње за животом устрепталих пријатеља мојих! „Тамо су нови људи“ – решио си ти још прошлог пролећа, полазећи овамо – „они намеравају да све разоре и да почну са људождерством. Глупаци, што мене нису питали! По мом схватању, нема шта да се руши, треба само уништити у човечанству идеју о богу, ето чиме треба почети! Тиме, тиме ваља почети – о, слепци, што ништа не схватате! Чим се цело човечанство одрекне бога (а ја верујем да ће тај период, паралела геолошким периодима, настати), онда ће сами од себе, без људождерства, пасти и сви пређашњи погледи на свет и, што је главно, сав пређашњи морал, и настаће све ново. Људи ће се удружити да узму од живота све што им он може дати, али неизоставно за срећу и радост једино на овдашњем свету. Човек ће се узвисити духом божанске, титанске гордости и појавиће се као човек-бог. Сваког часа, безгранично побеђујући природу својом вољом и науком, човек ће самим тим сваког тренутка осећати уживање толико високо да ће му оно заменити све пређашње наде у небеска уживања. Свак ће дознати да је смртан сав, без васкрсења, и примиће смрт гордо и спокојно, као бог. Он ће из суште гордости појмити да не треба да ропће на то што је живот само тренутак и заволеће брата свога без икакве награде. Љубав ће задовољавати само тренутак живота, али већ та свест о њеној тренутности појачаће њен пламен за онолико колико се пре расплињавала у надама за љубав с ону страну гроба и бесконачну…“ и тако даље, и тако даље, све у том смислу. Врло лепо!

Иван је седео запушивши уши рукама и гледајући у земљу, али поче дрхтати целим телом. Глас настави:

– Питање је сад у томе, мислио је мој млади филозоф: да ли је могућно да настане кадгод такав период? Ако настане, онда је све решено, и човечанство ће коначно удесити свој живот. Али пошто се то, због укорењене глупости људске, јамачно још ни за хиљаду година неће удесити, то је сваком који већ сад сазнаје истину допуштено да свој живот удеси потпуно онако како се њему свиђа, на новим начелима. У том смислу њему је „све допуштено“. Па не само то: ако онај период никад и не настане, а пошто бога и бесмртности ипак нема, новом је човеку слободно да постане човек-бог, макар само један на целом свету, и тада, наравно, у новом чину, он ће лака срца прескочити сваку ранију моралну преграду пређашњег роба-човека, ако затреба. За бога закон не постоји! Где стане бог – тамо је већ место божје! Где станем ја, ту ће одмах бити прво место… „све је допуштено“ и доста! Све је то врло лепо; само, кад си хтео да вараш, шта ти онда треба још и санкција истине? Али такав ти је наш савремени Рус: он ce без санкције ни на превару неће решити, y толикој je мери заволео истину…

Гост je говорио очевидно заносећи ce својом речитошћу, све већма и већма подижући глас и подругљиво погледајући домаћина; али не доврши: Иван наједаред зграби са стола чашу с чајем, замахну њом и баци je на говорника.

– Ah, mais c ‘est bete enfin – викну овај, скачући ca канабета и стресајући прстима капљице просутог чаја са себе – сетио ce човек Лутерове мастионице? Овамо ме сматра за сан, a баца ce чашама на сан! То je сасвим женски! Него, ја сам и сумњао да си ce ти само правио да си запушио уши, a ти си слушао…

На прозорском оквиру наједаред ce из дворишта разлегну одлучно и упорно куцање. Иван Фјодорович скочи са канабета.

– Чујеш, боље отвори – повика гост – то je брат твој Аљоша, са најнеочекиванијом и најзанимљивијом вешћу, то ти ја јемчим!

– Ћути, варалице, ја сам пре тебе знао да je то Аљоша, ја сам га предосећао, и, наравно, он не долази узалуд, него јамачно с „вешћу“ – кликну помамно Иван.

– Ta отвори, та отвори му! Напољу je вејавица, a он je брат твој. Monsieur, saitail le temps gu’ilfait? C’est a nepas mettre un chien dehors…

Куцање ce настављало. Иван хтеде да полети к прозору, али нешто као да му наједном свеза и ноге и руке. Он ce из све снаге напрезао не би ли покидао те окове, али узалуд. Куцање y прозор постајало je све гласније. Напослетку, окови ce одједном прекидоше, и Иван Фјодорович скочи с канабета. Унезверено погледа око себе. Обе свеће биле су скоро догореле, чаша коју тек што je бацио на свога госта стајала je пред њим на столу, a на канабету преко пута њега није било никога. Куцање y прозорски оквир се, истина, још упорно настављало, али ни издалека онако гласно како му се малочас само у сну чинило, него, напротив, врло уздржано.

– То није сан! Не, кунем се, то није био сан, то је све малочас било! – повика Иван Фјодорович, јурну према прозору и отвори мало зимско крило.

– Аљоша, па ја сам ти рекао да ми не долазиш! – опоро викну брату. – У две речи? Шта хоћеш? У две речи, чујеш ли?

– Пре једног сата обесио се Смердјаков – одговори из дворишта Аљоша.

– Дођи на доксат, одмах ћу ти отворити – рече Иван и пође да отвори Аљоши.

Извор:  Фјодор Михајлович Достојевски, Браћа Карамазови, превео Јован Максимовић, Новост, Београд, 2006.

Слика: Anne Magill