Suđeno mi je bilo da još dve godine provedem pod starešinstvom tog majora. Sve što mi je Akim Akimić o njemu pričao bilo je istinito, samo što je utisak od stvarnosti uvek jači od prostog pričanja. Major je bio strašan zbog toga što je takav čovek bio starešina, gotovo potpuno nezavistan starešina, nad dvesta ljudi. A inače, bio je neispravan i zao i više ništa. Osuđenike je smatrao kao svoje prirodne neprijatelje i to mu je bila najveća i glavna pogreška. Imao je čak i nekih vrednosti, ali sve kod njega, pa i njegove dobre osobine, pokazivalo se nekako izopačeno. Neustrašiv, zao, on je čak ponekad i noću upadao u tamnicu, i ako vidi da neki osuđenik spava na levoj strani, ili nauznak, on ga ujutru za to kazni. „Spavaj“, veli, „na desnoj strani, kao što sam naredio.“ U tamnici su ga mrzeli i bojali su ga se kao kuge. Lice mu je crveno, pakleno. Svi su znali da je potpuno u rukama svog posilnog, Feđke. A najviše je voleo Trezorku, svog psa, i kad mu se taj pas razboleo, umalo nije poludeo od žalosti. Kažu, ridao je nad njim kao nad rođenim bratom, oterao je veterinara i, po svom običaju, umalo se nije i pobio sa njim, a kad mu je Feđka kazao da kod nas, u tamnici, ima neki samouki veterinar koji vrlo uspešno leči, odmah ga je dozvao.
„Spasavaj! Izleči Trezorku, pozlatiću te!“, povika. Osuđenik je bio sibirski seljak, lukav, pametan, uistinu veoma vešt veterinar, ali pravi seljak.
„Gledam ja Trezorku“, pričao je on posle osuđenicima, istina, mnogo posle svoje pohode kod majora, kad je već sve zaboravljeno, „gledam, leži pas na divanu, na belom jastuku i već vidim da je zapaljenje i da treba pustiti krv, pa bi pas ozdravio! A, u sebi mislim: a šta ćemo ako ga ne izlečim, ako lipše? – Bogme, gospodine majore, dockan ste me pozvali. Da ste me zvali juče ili prekjuče, ja bih ga izlečio, ali sad ne mogu da mu pomognem.
I tako Trezorka lipsa.
•
Dostojevski objavljuje Zapise iz mrtvog doma između 1860. i 1862. godine. Roman nije zasnovan na naročitom zapletu koliko je skup različitih priča koje junaci pričaju ili doživljavaju u sibirskom radnom logoru u koji su poslati po osnovu različitih zločina. Jedan od događaja je i ovaj koji, ukoliko želimo da na pravi način razumemo ljudsku dušu, relativizuje tiranina i sadistu, nastojnika zatvora i nečoveka koji se iživljava nad zatvorenicima ali koji, kada mu se razboli pas, plače kao dete u želji da ga spase. U literaturi se bezosećajni ljudi, ljudi lišeni empatije, uvek poimaju kao oni koji prvo nisu imali prema životinjama milosti i koji lako svoju agresiju prebace na ljude. Dostojevski, ili sam život, ovde izneveri taj obrazac. Zanimljiv je i položaj seljaka koji jasno zna šta je psu i vrlo lako može da mu spasi život ali to ne čini, bez naročitog premišljanja, jer se brine za sebe ukoliko pas umre. Životinja tako postaje igračka između dva čoveka koja, kao i uvek, gubi. Okrutnost doista ima ljudsko srce.
Izvor: Fjodor Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma, prevela Kosara Cvetković, Novosti, Beograd, 2010.
Crteži: Albreht Direr, Pas, 1520. (British Museum)
A . A . A 