А . А . А на отварању изложбе „Структура сећања“ Сузане Вуловић

50007528_2014975365466897_5740192210209472512_n

Седамнаестог јануара ове године одржала сам кратак говор на отварању изложбе „Структура сећања“ академске сликарке Сузане Вуловић.

Сузана Вуловић рођена је у Ивањици 1991. године. Школовала се на Академији ликовних уметности у Требињу. Живи и ради у Београду. Посетила сам њену изложбу у Магацину у Краљевића Марка лета 2018. године а потом и њен атеље у згради БИГЗ. Тада сам пред њом коментарисала још увек неосушена платна. Њој се допао мој начин артикулације виђеног па ме је позвала да отворим њену изложбу у Галерији 73 на Бановом брду која је трајала од 17. јануара до 29. јануара 2019. године.

У наставку следи текст из каталога којим уметница објашњава свој стваралачки поступак. Текст ће бити замена за мој говор који нисам претходно написала, а који није ни снимљен. У мом петоминутном обраћању окупљенима на изложби покушала сам да скицирам оно што сам из дружења и разговора са уметницом могла да закључим о њеним платнима. На претходним фотографијама на основу дела, фрагмента, детаља, можете добити утисак о целини.

Ауторка инсистира на маси, структури, апстракцији, боји. Она не инсистира на симблици или асоцијатнивном надовезивању на нешто конкретно и чулно препознатљиво у емпирији. Сећања су непоуздана, емоције су попут ових талога, она су маса, структура. Сликарка често и фотографише (по том питању ју охрабрујем да организује изложбу) детаље на основу којих гради свој сликарски свет. У каталогу за своју изложбу она пише:

Ликовно дело је моменат у коме се интегрише читава наша прошлост и ствара ново искуство. Сећања су нешто што припада искључиво нама самима, искуства која су заслужна за изградњу личног визуелног језика.

Изложба „Структуре сећања“ као концепт садржи серију цртежа и колажа „Фрагменти сећања“ који користе фотографију као ликовно средство. Фотографија у овом случају јесте ухваћена визура, ликовност коју сам приметила око себе, али поништавајући њен контекст документа узимајући из ње само визуелне сензације и ликовне вредности дело постаје алегорија, креативна метафора.