Јулка Хлапец Ђорђевић: „Мушкарцу“

Мрзим те, мрзим очајно. Прошлошћу корачаш гордо као уметник, војсковођа, државник… да, и као зликовац, блудник. Али увек се само о Теби пева, приповеда и говори, само о Теби. И садашњошћу владаш Ти. Бориш се с Богом, тражиш цесте до свемира, зидаш мостове преко провала света. Велиш да је све около мене, дело Твоје.

Унезверено тражим: Где сам, шта сам ја? У чему је прошао живот мој, мојих мајки и прамајки?

Нама, заосталим у низинама физичког одржавања људства, утиснуо је оков пола жиг безимене масе. Ми нисмо познали осећај одушевљења и раскоши, пијанство победе, заносну моћ стварања. И од љубави, по Теби сврхи нашег бивања, оста нам уморно сабирање плодова за време јесењих, кишних и хладних дана. Тек сада се будимо ка самосвести свога сопственога Ја.

Не, нећемо више да Те дворимо и да Ти ласкамо, да служимо као гнојиште Твоме усавршавању. Додијало нам је мајмунско ачење, понизно чекање, док се на Твоме у презрењу скамењеном образу укаже осмех признања за насићену пут. Уклони шарене ђинђуве и блиставе гривне, којима си нас омамљивао, да не осетимо бол над столећима нанесених рана. Не пружај нам круну мучеништва, његово трње проболо нам је мозак, уништило вид.

Питаш зачуђено: а шта ће бити са породицом? Потомством? Људством? Светом? Ако је за његово искупљење потребно жртвовање нашег људског достојанства: Нека пропадне свет.

ЈУЛКА ХЛАПЕЦ ЂОРЂЕВИЋ

Рођена је 1882. године у Старом Бечеју. Скоро читав живот провела је у иностранству, где се и школовала. У Бечу је у француском интернату похађала приватну средњу школу, а касније је постала ванредна слушатељка славистике. Матуру из класичних језика положила је у Љубљани 1904. Докторирала је 1906. године и постала прва жена доктор филозофије у Аустроугарској. Тема њене дисретације била је Подвојвода Јован Монастерлија (рад је објављен у Летопису Матице српске, књига 247, свеска 1, Нови Сад, 1908).

Говорила је енглески, немачки, француски, мађарски и, након удаје за чешког официра Здењака Хлапца, чешки језик, на који је касније и преводила. Иако је живела углавном у иностранству, у Чешкој, Галицији и Бечу, својим интересовањима остала је везана за домовину. Сарађивала је у десетак наших листова и књижевних часописа, међу којима су Српски књижевни гласник, Летопис Матице српске, Женски покрет и Живот и рад. Такође је иницирала организовање феминистичких удружења код нас. Живећи дуго година у Прагу, учествовала је у неговању чехословачко-југословенских културних веза и била члан одбора Чехословачко-југословенске лиге.

Објавила је више књига из области феминизма: Судбина жене. Криза сексуалне етике (Љубљана, 1930); Студије и есеји о феминизму (Београд, 1935); Студије и есеји о феминизму II. Феминизам у модерној књижевности (Београд, 1937).

У Београду, код Геце Кона, 1932. објавила је роман Једно дописивање, а 1935. књигу лирских путописа и песама у прози Осећања и опажања, која је од критике оцењена врло високо. „Њени путописи, по оштрини опсервација и богатству мисли, по снази унутрашњег живота, по суптилности и дискретности осећања долазе одмах иза путописа Љубомира Ненадовића и Јована Дучића“, писано је.

Умрла је у северној Чешкој, 1969. године. Имала је две ћерке.

Извор биографије: Јулка Хлапец Ђорђевић, Једно дописивање, Просвета, Београд, 2004.

Слика: Милош Голубовић, Визија, 1914. (Народни музеј у Београду)

Напомена: Захваљујем се Синиши Лекићу на открићу овог одломка који је он првобитно објавио на свом сајту Мала продавница реткости.