Татљинов Споменик Трећој Интернационали

Геометријски знак спирале послужио је Владимиру Татљину за нацрт Споменика Трећој Интернационали, никад оствареном али „оптимално“ пројектованом. Спирала као знак кретања према будућности ранијег је порекла. Спирала као метафора која означава дијалектику историјског кретања у циклусима изворно је хегелијанска. Под утицајем Марксове и Енгелсове доктрине о процесима који се одвијају ступњевито и скоковито, како у природи тако и у повијести човечанства, у облику тријаде теза-антитеза-синтеза, ова је метафора добила специфичну примену. Знаком таквог кретања постала је спирала која превладава супротности и диже се у висине. После револуционарних збивања из 1917. тај је знак постао симбол историјске пројекције, и не само Татљину.

Мирослав Крлежа у есеју Eppur si muove из 1919. године, који својим насловом зазива Галилеја („Ипак се окреће“), предочава прогрес управо у облику спирале:

Креће се. Полагано. Али се ипак креће! У спирали успиње се напредак људске расе и сваких стотину година та „прогресивна“ спирала заокрене за један завој више, тако да се кугла пење тајанственим завијуцима, свладавајући своја властита протусловља сталним успоном. О, сваких дугих стотину година за један незнатни завој више, пење се кугла за коју су предгалилејска стољећа вјеровала да мирује, да би га послијегалилејска стољећа спознала да се врти, а ми поново повјерујемо како се пење.

Метафору спирале у том контексту Крлежа доследно развија. Повијест Еуропе од Француске револуције приказује се као спирално кретање „прогреса“ који превладава све нове и нове антиномије.

У мисаоном свијету руске авангарде појам кретања „по спирали“ налазимо већ прилично рано, и то без везе са хегелијанско-енгелсовком концепцијом. Можемо га уочити у симболистичким метатекстовима Белога, а сљедећи примјер преузмимо из мемоарске књиге бенедикта Ливишица Једноипооки стријелац у којој је ријеч између осталога о дјелатности једнога од зачетника авангарде, Кул’бина године 1908, дакле, прије него што се у Русији авангарда очитовала у дијелатности покрета (футуризма):

Повијест умјетности – говорио је – пратимо ли њезину еволуцију од првотног хаоса до наших дана, није друго доли спиралолико узлажење са стално промјенљивим фазама, с окретањем од идеализма према реализму. Унутар сваке фазе можемо означити поједине етапе: академизам – мртви простор у умјетности, декаденцију – труљење, гнојење за будућа стољећа, сентиментализам – сјетву, романтизам – процват, и напослијетку, вријеме бербе плодина – нова умјетност, слободно стварање.

Сродну је идеју о кретању умјетности развијао у вријеме када је Татљинова спирала постајала умјетничком чињеницом, иначе несклон утопијама, аутор романа Ми Евгениј Замјатин. Примјер узимамо из његова есеја О синтетизму (1922):

то су три школе у умјетности – и других нема. Афирмација, негација и синтеза – негација негације. Силогизам је затворен, круг је обигран. Изнад њега настаје нови – па ипак исти – круг. И тако од кружница – спирала умјетности која подупире небеса.

Тезу како је Татљин у својој „кинетичкој конструкцији“ полази од Бабилонске куле као праоблика (неостварене) утопије или пак од традиције рускога умјетничког средњовековља не бисмо овдје жељели оспоравати, премда нам је ближе цитирање различитих модела Татљину нешто временски ближе умјетности, па бисмо у том контексту радо истакли де Кирикову Велику кулу из 1913, коју јамачно Татљин ипак није познавао, али бисмо се на крају ипак најрадије сложили с Андерсеном, који је изразио скепсу према трагању за узорима Татљиновог пројекта:

Сама је тема стара колико Икарова крила. Нема разлога истраживати цијелу иконографију торња.

Ипак, увјерени смо да није толико тема торња који се диже према небу, колико управо тема спирале, темељна Татљинова тема аналогна према „процесу еволуције посредством дијалектичког сукоба“. Међу руским критичарима Шкловски  је означивао пројект споменика као „гвоздену спиралу“ с властитом семантиком, при чему је полазећи од формалистичких засада, револуцију сматрао само једним од материјала конструкције:

Споменик је направљен од жељеза, стакла и револуције.

Револуција пак у овом контексту може значити само револуционарну мисаоност – идеју о њој. Први је пропагандист Татљинова торња тумачио спиралу не само као аналогију у односу на дијалектичко мишљење, него управо као оптималну пројекцију, линију кретања „ослобођена човјека“. Спирала је према Пунину – идеални израз ослобођења, симбол ослобођења од свега земаљскога.

Управо та динамична спирала с планираним кретањем које је требало одговарати кретању земаљске кугле, разликује торањ Татљинов од „торњева“ који су претходили, како од споменуте „куле“ де Кирикове тако и од Развијања боце у простору Умберта Боћионија која, додуше, има елементе вртње, али није друго него „радикализација мртве природе“, па ову скулптуру, супостављену с (каснијом) Татљиновом спиралом, данас можемо сматрати ироничним коментаром Татљиновом споменику, посебно када знамо да није ни мишљен да буде реализиран. Управо је Милнер нагласио немогућност остварења у изгладнелој Русији овог „свјесно утопијскога, а не само непрактичнога пројекта“, а коју је приметио и Шкловски (вртња куле има „више значај задаће неголи остварења“) па цијели конструкт има у бити само идеално значење („Била је то идеја а не механичка збиља која је занимала Татљина“, пише Милнер), подређено мисли о незаустављиву кретању напријед и увис. Не би ваљало том приликом заборавити да се тај пројект појавио под насловом Споменик Трећој Интернационали, а то значи утопијском пројекту!

Извор: Александар Флакер, Руска авангарда (Књижевност и сликарство), Профил, Службени гласник, Загреб, Београд, 2009.