Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.

Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.

Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…

Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут.

Иг се осећао као да га неко неприметан саветује. И следио је баш тај траг. Био га је поново обузео жар за лутањем. Као и на самом почетку, он се вратио старој љубави да се свако вече задржи у нишама Светога Спасиоца, дуж црних мрамора, пренаглашеног брода са која би неки пут попадала музика која се преливала и завијорила би се.

Ова би се музика раширила, и кроз цеви истицала на подне плоче; а управо је она била та, рекло би се, која је плавила, и затирала прашњаве натписе по надгробном камењу и бакарним плочницима, којима је свуд унаоколо, базилика била посејана. Могло је да се каже, како се ту буквално газило по смрти!

Али, међу циљевима својих ходочашћа кроз град, Иг је превасходно обожавао болницу Светог Јована, у којој је живео божански Мемлинг, и у њој оставио ненаметљива ремек дела, како би ту, током векова, исказивала свежину његових снова. И Иг је одлазио тамо у нади за оздрављењем, да своју мрежњачу у грозници истрља тим белим зидовима. Великим Катехизисом Спокоја!

Напослетку Иг стиже до светилишта уметности у коме су та јединствена уља, међу којима зрачи славна шкриња свете Урсуле у малој готској капели, и на којој се, на по три плоче од дрвета са сваке стране, одвија приповест о једанаест хиљада девица; док су у емајлираном металу крова, на медаљонима финим као минијатуре, стајали Анђели музичари са виолинама у боји њихове косе, и харфама, у облику њихових крила.

Истовремено му је његово најраније, толико побожно детињство, навирало, и, са њим, једна носталгија за невиношћу. Он се осећао помало грешним у очима Бога, једнако као и пред лицем смрти. Сам појам греха се наново појављивао, испливао је. Понајвише од једне недељне вечери, када је случајно ушао у катедралу да би одслушао службу и оргуље, а присуствовао крају једне проповеди.

ЖОРЖ РОДЕНБАХ

Рођен у Турнеу, западној Фландрији, 1855. године. Сматра се једним од најзначајнијих симболистичких уметника. Детињство проводи у Гану (Генту), младост у Бриселу, а од 1888. борави у Паризу где је посвећен адвокатури и књижевности. Познанство са песником Емилом Ферхареном утицало је на развој његовог стила, баш као и са француским песником Стефаном Малармеом. Неке од његових најпознатијих песничких збирки су Le Regne du Silence (1891) и Les vies enclosee (1896). Аутор је и романа L’ art en Exil (1889), Тај мртви Бриж (1892), La vocation (1895), Le carillonneur (1897).

Роденбах тему града уводи на велика врата у модерну књижевност (али само када је у питању прозни израз, у први план истичући град Бриж, у стиху је то пре њега учинио Шарл Бодлер овековечивши Париз), тему коју ће, касније, прославити Томас Ман (Венеција), Вирџинија Вулф (Лондон), Андреј Бели (Москва, Петроград), Џемс Џојс (Даблин). Писац предочава Град као личност. Он утиче на јунака, град обликује, усмерава и повезан је са догађајима у књизи на нераскидив начин. Ово дело, његова главна нит која црпи утицаје књижевности Едгара Алана Поа – опседнутост мушкарца вољеном покојницом и очајничка потрага за ликом исте у другој девојци – послужила је као инспирација и полазиште Алфреду Хичкоку за филм Вртоглавица.

Ово је први роман илустрован фотографијама, оне су неодвојиви део његовог садржаја и значења. На нивоу речи и на нивоу слике овај роман има значајну формалну одлику у историји романа. Такође, у питању је најрепрезентативнији симболистички роман коме придружујем један други роман с краја векa (fin de siècle), Насупрот Жориса Уисманса, Холанђанина у Паризу. Насупрот је објављен 1884, осам година пре Роденбаховог дела и важи за библију декадентне књижевности. Свим романима и подподелама заједнички је утицај касног романтизма и нарочито књижевности Едгара Алана Поа кога су истицали и преводили помињани Бодлер и Маларме.

Извор: Жорж Роденбах, Тај мртви Бриж, превео Мирослав Алага-Богдановић, ИП Филип Вишњић, Београд, 2011.

Препоруке: 1, 2, 3