Пет песама Шарла Бодлера

ПРЕОБРАЖАЈИ ВАМПИРА

Груди јој је гњечио стезник, и, ко змија
Што се на жеравици грчи и превија,
Жена, свој глас мошусни пустивши да тече,
Јагодама-уснама мени тада рече:

„Моје усне влажне су, и ја знам, кад љубим,
Како да у кревету древну
свест изгубим.
Свака суза пресуши крај моћних ми груди;
Од њих се у старцима детињи смех буди;
А ко мене угледа голу и без вела,
Томе сунце постајем, васиона цела!
Ја, мој драги докторе, тако учим сласти
Човека у наручју мом, у мојој власти,
Док препуштам његовим уједима тело
Блудно и бојажљиво, стидљиво и смело,
Да би на том душеку, замрлом од страсти,
И анђели морали у пакао пасти!“

Кад ми је из костију сву срж исисала
И кад ми је немоћна глава на њу пала
Да јој страсни пољубац врати, спазих тада
Само једну мешину гнојну, пуну гада!
Од грозе се следивши, ја затворих очи,
А кад опет погледах у тој светлој ноћи,
Уместо те утваре, крвљу снабдевене,
Видех само дрхтање тмурно поред мене
Остатака костура, с чијих пршљенова
Ширио се звук, као зов певаца с крова
Или глас зарђале фирме, коју њише
Ветар што кроз ледене зимске ноћи брише.

ЈЕДНА МУЧЕНИЦА. ЦРТЕЖ НЕПОЗНАТОГ МАЈСТОРА

У метежу бочица, тканина скупоцених,
Хаљина мирисних и красних,
Крај ваза од мрамора, крај слика, поред снених
Лампи, дивана сладострасних,

У соби загушљивој, чији је ваздух млаки
Као у стакленику кобан,
Где букети издишу последњи дах свој лаки
Из свога стакленога гроба,

Један леш, обезглављен, по јастуку податном
Још топлу струју крви лије,
Налик на неки поток црвени, што га платно
Ко сасушена њива пије.

Сличи на авет бледу што рађа се из мрака
Прикивајући поглед нама,
А глава, под теретом тамних јој увојака
И с драгоценим минђушама,

На ноћном столу лежи, без мисли, налик жутом
Цвету, а поглед јој напрегнути
Још извире јој, мутан и бео као сутон,
Из очију изокренутих.

На кревету, откривши без стида сву наготу,
Све дражи, мрачну замку коби,
Трупло неусиљено показује лепоту,
Дар што од природе га доби;

Ружичарста чарапа на нози остала је
Као нека бледа успомена,
И као дијамантско око, скривеним сјајем,
Блиста се подвезица њена.

Тај необични кутак, пун самотничких снова,
Тај лик с портрета, сав у власти
Пламне чежње, с очима препуним изазова,
Све говори о мрачној страсти,

О грешноме ужитку и чудној свечаности
Где адски пољупци се пију,
Којима се веселе зли анђели, ти гости
Што се у завесама крију;

Па ипак, из отмене виткости ове жене,
Из мршавих рамена њених,
Из чилог стаса, као у змије разљућене,
Из кукова јој наглашених,

Види се да је млада! – На душу утучену,
На чула, клонула од чаме,
Да ли су се стуштиле, као к немоћном плену,
Жеље што к беспућима маме?

Да ли је осветљивцу, ком твоја љубав жива
Довољна никад није била,
Та твоја пут податна, беживотна и сива,
Бескрајну жељу испунила?

Одговори, лешино блудна! – Кад те за косе
Он диже руком која дрхти,
Реци ми, главо грозна, да л’уста дотако се
Ледних, за опроштај у смрти?

Далеко од тих руља где врве лаж и сплетка,
Спавај у миру, биће чудно,
И знатижељном сунцу нек буде загонетка
Твој гроб, ког тражи узалудно;

Док муж твој лута светом, твој лик га не напушта;
Бесмртан, бди он поред њега;
И, као и ти њему, биће ти верност сушта,
Док гробни дах не дотакне га!

САГЛАСЈА

Природа је храм где живим стубовима
Мутне речи измичу у мук нашег дола,
А човек ту пролази кроз шуме симбола
Који га посматрају присним погледима.

Као кад се одјеци у далекој хуци
Сливају у дубоку и тамну целину,
Налик по разливању на сјај и на тмину,
Саглашују се боје, мириси и звуци.

Има свежих мириса попут дечје пути,
Благих као обое, ко травњак зелених,
И друкчијих, раскошних, моћних, искварених,

У чијем се ширењу ход бескраја слути,
Као амбра, мошус, тамјан, лавандула,
Што занос опевају и духа и чула!

СВЕТИОНИЦИ

Рубенс, башта лености, река забрава,
Јастук пути пребујне која се не жели,
Но где живот навире ко ваздухкроз плава
Небеса, и кроз мора вали узаврели;

Леонардо, зрцало сумрачно ко зденци,
С ликом љупких анђела, чији осмех мирни,
Пун тајне, обасјава њихов крај, у сенци
Глечера и борова тамних, непрозирних;

Рембрант, тужна болница где тихи пук бунца,
Украшена једино великим распећем,
Прободена искоса зраком зимског сунца,
Пуна сузне молитве што хлапи над смећем;

Мрачни Микеланђело, где Херкули бледи
С Исусима другују, где у сутон кобни
Народ снажних сабласти диже се, да ледним
И дугачким прстима цепа покров гробни;

Зналац гнева боксерског, дрскости сатира
И лепоте мангупа и лакрдијаша,
Болешљиви, поносни човек лишен мира,
Пиже, меланхолични владар робијаша;

Вато, тај карневалски сајам срца славних
Што налик на лептире распламсано блуде,
И – под сјајем свећњака – крхки декор давни
Једре игре вртложне и помало луде;

Гоја, мора препуна незнаних грозота,
Фетуса што пеку их кокетне матроне,
Свучених девојчица, чија је нагота
– Док навлаче чарапе – напаст за демоне;

Делакроа, језеро крваво у сени
Борика, куд армија злих анђела слеће,
Где као Веберов уздах пригушени
Испод неба туробног чудне трубе јече,

Те клетве и јауци, хуле, оскрвнућа,
Тедеуми, заноси, плач, кукњава грдна,
То је узлет одјека хиљадом беспућа
И божански опијум за срца нам смртна!

То је реч што кликће је хиљада стражара,
Налог што га хиљада грла појачава,
Зов ловаца, изгубљен у мраку честара,
Светионик блистави с хиљаде тврђава!

Јер заиста, Господе, никад бити неће
Сведочанства бољега достојности наше
Од тог пламног јецаја што добима тече,
Да на рубу бескраја твог буде угашен!

НЕПРИЈАТЕЉ

Моја младост беше тек олуја тамна
Којом сунце гдегде светлост лије шкрту;
Гром ју је тукао и киша помамна,
Па мало остаде воћа у мом врту.

И већ је дотакла јесен мисли мене;
Сад треба узети лопату у шаке
Да окупим опет земље поплављене,
Где бујица рује рупе као раке.

О да ли ће ново цвеће које сањам
У тлу то га вода као стену пере
Наћи сок мистични за своја цветања?

О боли! о боли! Време живот ждере,
И мрачни Душманин што нам срце мрви
Израста и јача од топле нам крви!

ПРЕОБРАЖАЈИ ВАМПИРА

Једна од шест „осуђених“ песама. Ова рана Бодлерова песма (постоји један примерак из рукописа 1852) носи обележје поезије френетичног романтизма у коме не недостају ни вештице ни вампири. (У Хофмановим Причама појављује се један женски вампир, Аурелија, а у Албертусу Теофила Готјеа вештица Вероника заводи главног јунака, али се у поноћ претвара у костур).

МУЧЕНИЦА

Једна од најсмелијих песама Цвећа зла која, зачудо, није била оптужена иако се у дванаестој строфи описује некрофилија.

На овнову Банвилове приче Романтична нота, могло би се закључити да је Бодлер ову песму написао у стану глумице Розине Штолц, у који је дрско ушао са намером да чувеној лепотици изјави љубав. Лична имена у овој причи су измењена, али се може препознати мноштво детаља из Бодлеровог живота.

САГЛАСЈА

Тему ове чувене песме, која се сматра исходиштем симболизма, Бодлер је опширније изложио у Романтичној уметности (Рихард Вагнер и Танхојзер), а враћао се на њу и у Естетичким занимљивостима, у текстовима о Салону 1846. и Светској изложби 1855.

СВЕТИОНИЦИ

Бодлер је сам прокоментарисао строфу о Делакроау (Естетичке занимљивости, Светска изложба 1855, чланак о Делакроау): Крваво језеро – црвено; Куд армија злих анђела слеће – наднатурализам; Борик – зелено, комплементарна боја за црвено; Туробно небо – позадине његових слика, увек немирне и олујне; Трубе и Вебер – представе о романтичној музици које истичу хармоније његове боје.

НЕПРИЈАТЕЉ

Песма (сонет) је први пут објављена у Revue des Deux Mondes 1. јуна 1855.

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Едвард Мунк, Мадона, 1904.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ