Сексуалне персоне Карла Уисманса

У суштини, истински опсцени су само чедни људи.

Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он тада иде ментално у свом сну на јави до краја оргијског делиријума.

Вероватно је, дакле, да уметник који на жесток начин обрађује телесне садржаје из једног или другог разлога чедан човек.

Али ова констатација не изгледа довољна, јер човек, посматрајући себе, открива да је, чак иако се не придржава неке тачне континенције, чак иако је сит, чак иако осећа искрено гађење према чулним радостима, ипак узнемирен ласцивним идејама.

Тада се јавља тај бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља.

Нечисти или не, уметници чији су живци излизани до крајње границе су, више него други, стално подложни неподношљивим траговима Блуда. Говорим искључиво о Духу Блуда, о изолованим еротским идејама без материјалних кореспонденција, без потребе за животињским наставком који би их смирио.

И готово увек је призор који сањамо идентичан: слике се дижу, голотиње се пружају; – али, док трепнеш, природни чин нестаје, лишен интереса, сувише кратак, као нешто што изазива само очекивано узбуђење, баналан узвик; – и, изненада се јавља полет према неприродним гадостима, постулација према неконтролисаним кризама тела, које искачу изван грчева. Бешчасност душе постаје, ако то хоћемо, тежа, али се профињује, оплемењује мишљу, која се у то меша, о идеалу надљудских грехова, који бисмо хтели да су нови.

Оваквим продуховљењем гадости у мозгу долази до стварног губитка фосфора и ако случај хоће да се за време овог узнемирујућег стања душе која сама себи и за саму себе сугерише те загрејане визије чула умеша стварност, да дође жена од крви и меса, онда човек изнурен од сна остаје збуњен, постаје готово фригидан, осећа у свим случајевима после истинске полуције разочарање, окрутну тугу.

Ова чудна привлачност према компликацијама тела, ова чежња за прљавштином ради прљавштине, та пожуда која се цела одвија у души а да се консултовано тело у то не меша, тај оловни и ограничени импулс, остају јединствени кад на њих мислимо.

Ова ментална хистерија или та delectatio morbosa морала је у уметности неизбежно да се преведе у дела и фиксира слике које је себи створила, јер је у томе налазила свој духовни излаз, духовно извршење. Дакле, баш том специјалном стању душе можемо приписати написане или насликане телесне изливе истинских уметника.

Превела Цвијета Јакшић

О СЛИЦИ

О феномену тројне љубави писала је француска књижевница Габријела Колет. У наставку следи одломак који се може односити на Жерикоову слику, пример романтичарског сензибилитета који је водио ка „црној струји“ с краја века. Такође, тројна љубав свој наставак има и ван уметности, у биографијама појединих уметника 20. века као што су Осип Брик, Љиља Брик и Владимир Мајаковски. Одломак који следи може се и на њих односити.

Претенциозни порок који се зове „тројна хармонија“ је тужна клопка. Његова монотонија, његов кружни изглед и изглед „људске пирамиде“ брзо су, верујем, одбили и најнепристојније људе. – Колет, „Les Plaisirs“, 1932.

Напомена: Овај Уисмансов одломак припада књизи Certains, објављеној 1908. године. Овде је цитат дат према књизи Агонија романтизма Марија Праца у преводу Цвијете Јакшић. Уисмансова књига бави се двојицом сликара који су међу декадентима уживали нарочит углед. У питању су Гистав Моро и Фелисијен Ропс.

Слика: Теодор Жерико, Троје љубавника, 1820. (The J. Paul Getty Museum)

Препорука: Сајт посвећен писцу