Umetnost je linija oko tvojih misli

Autoerotizam, samozadovoljavanje, onanija, čin je prema kome su mnoge kulture imale podeljen odnos i uglavnom tabuiziran, naročito u društvima sa snažnim religijskim uticajima. Umetnost ga je prikazivala, simbolički ga zaodevajući kroz nagoveštaj.

Sama reč „onanija“ potiče od biblijske ličnosti Onana koji se pominje „Knjizi Postanja“ (38). Đura Daničić, prevodilac Starog Zaveta na srpski jezik, njegovo ime prevodi kao Avnan. Evo odlomka koji svedoči o poreklu reči i radnje:

A Juda rečne Avnanu: uđi k ženi brata svojega i oženi se njom na ime bratovo, da podigneš sjeme bratu svojemu.

A Avnan znajući da neće biti njegov porod, kad lijegaše sa ženom brata svojega prosipaše na zemlju, da ne rodi djece bratu svojemu.

Ali Gospodu ne bi milo što činjaše, te ubi i njega.

Onan (Avnan) je trebao da sa „ženom brata svojega“ začne porod. Međutim, on to ne čini tako što „prosipaše na zemlju“. Na taj način udovica njegovog brata nije mogla da ostane trudna. Neki smatraju da je na osnovu ovog odlomka crkva zabranjivala kontraceptivna sredstva, dok su protestanti sam čin samozadovoljavanja smatrali grešnim i neprihvatljivim.

Bečko društvo krajem 19. veka bilo je konzervativno i dvostrukih aršina. Seksualna iskustva muškaraca pre braka uglavnom su se formirala u javnim kućama. Devojke, međutim, ne bi imale privilegiju seksualnog iskustva pre braka, a neke i tokom čitavog života jer bi ostale neudate. To je, uglavnom, razlog zašto su većina pacijenata čuvenog bečkog psihijatra Sigmunda Frojda bile žene. Njihova je anksioznost i neurotičnost bila uslovljena razlozima prirode koja nije ostvarila svoja prava.

Anarhističke snage potreba narušavale su spolja nametnut moral buržoaskog konzervativnog društva. To je bilo naročito primetno u umetničkim krugovima. O tome svedoče dva najpoznatija bečka slikara s početka 20. veka, Klimt i Šile. Temu samozadovoljavanja možemo zapaziti, na primer, na Bošovom triptihu Vrt uživanja ili na Đorđoneovoj slici Usnula Venera. Tema se kretala pravolinijski kroz istoriju umetnosti ali, čini se, da do ova dva umetnika, a u poeziji do Bodlera, nije bila tako eksplicitno naznačena.

Na početku sam govorila o simboličkom nagoveštaju ovog narcističkog čina u domenu erotskog. Ovde, na Klimtovim crtežima, nema nagoveštaja. Slikar je direktan. Lascivnost, pornografija, sloboda, možemo uz ove crteže dodavati različite epitete. Ipak, oni nam prijaju na jedan estetski i bezinteresan način, oni ne podstiču u nama fizičke reakcije već nas navode na razmišljanja o lepoti tela i pogleda, o talentu i slobodi. Pogledi devojaka, njihova gipka tela, raspletena kosa na jastuku, svi ovi oblici oformljeni su mnogobrojnim linijama koje čine rukopis ovog slikara tako lepim.

Najzad, citirala bih hroničara toga doba, Štefana Cvajga, Klimtovog i Šileovog savremenika. On je o ovoj temi pisao u svojoj autobiografiji Jučerašnji svet, u poglavlju naslovljenom „Eros matutinus“. Odlomak koji sledi na najbolji način može ilustrovati temu o kojoj govorimo i na osnovu njega može se prepoznati uzrok reakcije koja usledila po pitanju seksualnih sloboda. To oslobađanje umetnost je prva prepoznala i tematizovala. Na kompiliranim detaljima ženskih portreta vidimo stereotipnu predstavu tadašnjih devojaka iz građanskih porodica, u haljinama najstereotipnije (roze) boje. Nasuprot njima, iz istog perioda, stoje Klimtovi crteži. Narednim odlomkom zaokružujemo pisanje na ovu temu.

Taj „društveni moral“ koji je s jedne strane u poverenju priznavao postojanje seksualnosti i njen prirodni tok, a s druge strane nipošto nije hteo da priznaje javno, bio je čak i dvostruko lažljiv. Jer dok bi mladim ljudima zažmurio na jedno oko, a drugim ih čak namigujući podsticao da „poteraju kera“, kako se to govorilo u dobrodušno podrugljivom porodičnom žargonu moga vremena, prema ženi bi strašljivo zatvorio oči i pravio se slep. Da muškarac oseća i sme da oseća nagone, to je čak i konvencija morala ćutke priznati. Ali da i žena može isto tako da im bude potčinjena, da je stvaranju za njegove večite ciljeve potreban i ženski polaritet – priznati to pošteno značilo bi ogrešiti se o „svetinju ženstva“. U predfrojdovsko vreme je, dakle, važilo za aksiom da žensko biće nema nikakvog prohteva dok ga muškarac ne probudi, što je opet, razume se, zvanično dopušteno jedino u braku. Ali pošto je vazduh – pogotovu u Beču – i u ta moralna vremena bio pun opasnih erotičnih zaraznih materija, devojka iz dobre kuće morala je od rođenja pa do dana kada će sa svojim mužem napustiti venčani oltar živeti u potpuno sterilizovanoj atmosferi. Da bi mlade devojke bile zaštićene, nisu ih ostavljali same ni za trenutak. Uzimali su im guvernantu, koja je morala voditi brigu da bez nadzora ne učine, sakloni bože, ni jedan jedini korak pred kućna vrata, vodili su ih u školu, na časove plesa i muzike, i isto tako ih odatle dovodili. Proveravana je svaka knjiga koju bi čitale, a pre svega, da bi se odvratile od mogućih opasnih misli, mlade devojke su se neprekidno upošljavale. Morale su da vežbaju klavir, da uče pevanje, crtanje, strane jezike, istoriju umetnosti i istoriju književnosti, izgrađivale su se i preizgrađivale. Ali u isto vreme, dok se nastojalo da postanu obrazovano i društveno vaspitane kako se samo zamisliti može, brižno se pazilo da u pogledu svih prirodnih stvari ostanu u neznanju koje mi danas ne možemo ni pojmiti. Mlada devojka iz dobre familije nije smela imati nikakvu predstavu o tome kako izgleda muško telo, ni znati kako deca dolaze na svet, jer taj anđeo je, razume se, trebalo da stupi u brak ne samo telesno nedirnut, nego i društveno potpuno „čist“. Tada je u pogledu mladih devojaka pojam „dobro vaspitana“ bio potpuno identičan sa pojmom „nesposobna za život“; i ta je nesposobnost za život ženama onog vremena ponekad ostajala za čitav vek.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.