Бранко Миљковић о Мајаковском

Мајаковски се није убио у тренутку душевне кризе. Њега је убио вишак властите снаге, „револверски пуцањ изнутра“.

Умео је да обеснажи смисао туђег самоубиства, али је сам подлегао апсурду. Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутарњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: „Другови, не сплеткарите.“ Па ипак, револвер није опалио случајно. Мајаковског није убила потиснута лирика, презапослена нежност. Он је био исувише јак да би га могли победити канаринци. Другачије су птице кружиле над његовом главом.

Догађај се само упола догодио уколико не нађе свога песника. Октобарска револуција је нашла свога песника у Мајаковском.

Никада ниједан песник неће издржати претварање својих речи у дело, ма какве биле те речи. Исувише је буке, отпада и погрешака. Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника.

„Песма остаје ако је испевана у времену – тридесет година од смрти Владимира Мајаковског“; Књижевне новине, април 1960.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, избор и предговор Петар Џаџић, Просвета, Београд, 1965.

Фотографија: Владимир Мајаковски и Љиља Брик