Пољска поезија понедељком послеподне: Мирон Бјалошевски

thunderstruck9: “Peter Blake (British, b. 1932), Girl Fairy I, 1984. Oil on canvas board, 7 x 5 in. ”

АУТОПОРТРЕТ ОСЕЋАНИ

Гледају ме,
дакле сигурно имам лице.

Од свих познатих лица
најмање памтим властито.

Често ми руке
живе потпуно посебно.
Можда да их тада не убрајам у себе?

Где су моје границе?

Прорастао сам сав
покретом или полуживотом.

Увек ипак
пузи у мени
потпуно или непотпуно
али ипак постојање.

Носим у себи
некакво своје властито
место.
Кад га изгубим,
то значи да ме нема.

Нема ме,
Дакле не сумњам.

АУТОПОРТРЕТ РАДОСНИ

Не мислите да сам несрећан.
Радујем се што мислим.
Мислите да се радујем.

Свет је игра радости.
Моја свест игра
пред лампом кише
пред лупином зида
пред пиљарницом с врећама купуса
пред устима пријатеља што говоре
пред властитом руком неочекиваном
пред непробојном статуом стварности
у дивоти најлепше забаве
и најузвишеније молитве
нераздељиво
моја свест игра.

А кад се прекине игра
по обичају сваког клупка
поћи ћу у небо –
где се ништа не осећа,
где сам од почетка био док нисам био
где ћу до краја бити кад ме не буде,
тамо је – радост неописива.

То је све.

ПОДВЛАЧИМ: МОЖДА САМ СЕ ПРЕВАРИО

Текла Текла Текла Текла
Текло, сат те зове…

Нема Текле,
отпутовала Текла.

А како је отпутовала
кад су столице затворене
саксије затворене
жирандоле затворене
како је отпутовала?

Текла Текла Текла Текла
Текло, сат те зове…

Није било Текле,
није било,
чак да је огледало, у огледалу
у огледалу огледало
огледало у огледалу
није је било,
није је било.

Текло…
И сат заспа.

БАЛАДА О ОДЛАСКУ У ДУЋАН

Најпре сам сишао на улицу
степеницама
ох, замислите,
степеницама.

Затим су познаници непознатих
заобилазили мене, ја њих.
Жалите
што нисте видели
како људи ходе,
жалите!

Ушао сам у потпуни дућан;
гореле су лампе од стакла,
видео сам неког – који је сео
и шта сам чуо? … шта сам чуо?
шум торби и људски говор.

Али вратио сам се
заиста
заиста.

МОЈА НЕИСЦРПНА ОДА РАДОСТИ

Имам пећ
налик на тријумфалну капију!

Узимају ми пећ
налик на тријумфалну капију!!

Вратите ми пећ
налик на тријумфалну капију!!!

Однели је.

Остала иза ње само
сива
нага
јама.

И то ми је доста:
сива нага јама
сива-нага-јама
си-ва-на-га-ја-ма
сиванагајама.

МИРОН БЈАЛОШЕВСКИ

Рођен је 1922. године у Варшави. Прву збирку поезије објавио је у тридесет петој години. Био је један од оних који су писали за фиоку, без изгледа за објављивање.

Након читавог низа година писања декламаторских ода, слављења рада и заклетви у верност социјализму, појава прве књижице Бјалошевског била је највећи доказ да је у Пољској наступила коренита промена у гледању на поезију.

На свет око себе Бјалошевски гледа као на збир неразумљивих појава. Он не покушава да тај свет мења. Читав његов живот изгледа апсурдно за обичног посматрача.

Бјалошевски је једини истински боем у данашњој пољској литератури. Његова поезија је врло реалистична, овоземаљска. Ништа није измислио. Затворен у себе, у свој свет, у четири зида своје тесне студентске негрејане собе, певао је о стварима које га окружују, о оним најобичнијим: о сату, о кључу, о пећи, о кишобрану, писао је „лирику пред спавање“, баладе (о одласку у дућан!) – и све то није личило ни на шта што је пре њега писано.

Бјалошевски је узео на себе врло тежак задатак. Кроз доследну егоцентричност он жели да говори о свету око себе. Прима утиске само онако како се они одражавају на калеидоскопској кугли његове пребогате маште. Д би их изразио својим маштовитим хумором, он се користи речима, коренима речи, наставцима речи, чак само ономатопејским звуцима. Како у поезији тако и у својим антидрамама често је не само непреводив него и нечитак чак и за најбоље познаваоце његове уметности.

Бјалошевски ће остати јединствена појава у пољској поезији. Он се не може подражавати нити понављати. Његов стил је непоновљив, искуства његове поезије не могу се заобићи.

Извор: Савремена пољска поезија, одабрао и превео Петар Вујичић, Нолит, Београд, 1964.

Слика: Питер Блејк, Girl Fairy I, 1984.