Уметник и његов пас: Алберто Ђакомети

Ђакометијев бронзани пас задивљује. Био је још лепши док су се крзали његови чудни материјали: помешани гипс и канап или кудеља. Линија његове предње шапе, без наглашеног зглоба, а опет сасвим јасна, толико је лепа да сама самцата одређује гипко држање пса. Јер он лута бесциљно, њушкајући, са њушком спуштеном ка тлу. Сама кост и кожа. Пошто се чудим присуству животиње – једине међу његовим фигурама:

ОН – То сам ја. Једнога дана видео сам себе на улици управо тако. Био сам пас.

А ако је и био изабран најпре као знак беде и самоће, чини ми седа је тај пас изведен као некаква складна шара у којој линија кичме прати линију шапе, али та шара је и дање врховно величање самоће.

Извор: Жан Жене, Атеље Алберта Ђакометија, превео Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2009.