Пет песама Алије Ахмеда Саида – Адониса

Алија Ахмед Саид, сиријски песник који пише под псеудонимом Адонис

КРВНИКОВО ОГЛЕДАЛО

Рече ли да си песник?
Откуд дође? Осећам ти кожу меку
крвниче, чујеш ли ме?
Поклоних ти главу његову
узми је, ево ти коже ал се чувај
да га не оштетиш, мени најдражу и најскупоценију
Твоја кожа биће ми тепих
биће ми најлепши сомот

Рече ли да си песник?

ПЕРО ГАВРАНОВО (IV)

Нема Бејрута на мом путу
ту су поља моја а Бејрут не бехари
Бејрут не рађа плодовима
а ето пролећа скакаваца и песка на мојим пољима
Сам, без цвећа и доба годишњих стари
сам с плодовима
од заласка сунца до праскозорја
пролазим Бејрутом а не видим га
станујем у Бејруту а не видим га сад
ја, љубав и плодови
трајемо с даном
трајемо за неки други град.

СТЕНА

Задовољан сам оним што си хтела: песме моје
хлеб су мој, моје краљевство у мојим речима
Па, стено моја, отежај ми кораке
Носих те зором на плећима
сликах те сновиђењем на лицу мојем.

КАМЕН

Обожавам Камен овај насађен
видех црте лица мога у њем
видех у њем стих свој потрошен.

МИНАРЕ

Плакало је минаре
Када је дошао туђинац – купио га је
И на њему озидао димњак.

О ПЕСНИКУ

Адонис је псеудоним Алије Ахмеда Саида, песника рођеног у Сирији 1930. године. Заједно са Либанцем Јусефом ал Халом он ће покренути славни и авангардни часопис Шир (Поезија). Ослоњени на Арчибалда Маклиша, делимично уверени и у Аристотелово поимање поезије, ствараоци окупљени око Шира виде песничко стваралаштво као начин да се стигне до истинске спознаје света. За разлику од националиста и левичара окупљених око (и данас) врло утицајног бејрутског Адаба (Књижевност), Адонис и „модернисти“ негирају политичко-књижевни ангажман, па према томе и социјалну функцију књижевности. Њих не занима национално питање. Он позива песнике да се ослободе места и времена, свега претходног (какве ли јереси за традиционалисте!), свега што може бити заједничко (за њега је песник „непријатељ“ песнику).

Адонис се служи развијеном анагогичком метафором, феничанском и кананском митологијом. До данас је остало спорно да ли је коришћење поменутог митског наслеђа било алегоријско-политичког карактера. Оваквим песничким дискурсом, Адонис је заједно са Ал Халом постао највећи и најважнији иноватор међу савременим арапским песницима.

Од 1958. године Адонис прима либанско држављанство и живи у Бејруту. Он 1969. покреће авангардни Мевакиф (Ставови). Овај арапски Орфеј нуди опрезном али и обавештеном читаоцу низ митема и симбола: палму (источно свето дрво), камен (симбол паганске сточарске културе), песак (номадске), прах (хришћанско-исламска духовност), капак (сурогат несанице), глад (духовна казна човеку што је посекао свето дрво), итд. У пустињама, међу песком и камењем, над стенама и таласима човек издаје самог себе, и Адонис поручује:

Умрећемо ако не створимо божанство,
Умрећемо ако не убијемо божанство.

Збирка из које су дате песме у овој објави представља избор из три Адонисове збирке: Књига промена и сеоба у област дана и ноћи, Позорница и огледала, Песме Михјара Дамаскинског, које су можда највише допринеле његовој слави.

Извор: Адонис, Лице мора, превели Раде Божовић и Славко Павићевић, Матица српска, Цицеро, Писмо, Београд, Нови Сад, 1994.

Препорука: Интервју са Адонисом