Пет песама Мацуа Башоа

Лутам усамљен.
Кукавице, поред тебе
још сам усамљенији.

 

Много заборављеног
враћа се опет у душу
кад процветају трешње.

 

Можда је овај камен
некад служио као мастионица?
Јамица у њему пуна је росе.

 

Стари рибњак.
Скок жабе у воду.
Пљусак у
тишини.

 

Брзо на светлост, пријатељи!
Дођите и погледајте!
Каква дивна пахуља!

МАЦУО БАШО

Мацуо Башо рођен је под именом Мунефуса 1644. године у граду Уену у покрајини Ига, у породици самураја. Било му је 27 година кад је напустио службу код домаћег феудалца, настануо се у предграђу Едоа (Токија) и био учитељ поезије. Један од његових ученика, Сампу, син богатог трговца рибом, убедио је оца да песнику уступи на становање кућицу у врту поред рибњака. Песник је кућицу окружио банановим палмама, и ту је живео са најближим ученицима. Потписивао је као „Житељ бананове кућице“ (Башо-ан – „Бананова кућица“). Ускоро је остао само псеудоним Башо – Бананово дрво. По том псеудониму он ће остати познат у светском песништву.

Башо је свесно одабрао сиромаштво, чак се поносио тиме што је у богатоме свету само обичан просјак. Тај избор омогућио му је да се посвети изучавању песништва, филозофије и медицине. Године 1682. изгорела му је кућица у великом пожару. То је био подстицај да се отисне на велико путовање-лутање по целом Јапану. Као плод ових путовања настало је пет његових лирских путописа. Већ само неки наслови ових дневника пуни су лирике и башоовског схватања живота: Уска стаза ка далеком северу, Кости што се беле на путу, Записи једне путне торбе. Десет година је трајало ово лутање. Умро је 1694.

Шта је хаику? Пре свега: форма. За нас је то песма од три стиха. У оригиналу она има тачно предвиђену структуру, укупно 17 слогова, распоређених у стихове од по 5-7-5 слогова. И у оквиру те сажете структуре песник мора да искаже све: и мисао, и осећање, и расположење, и слику, и годишње доба. С тим упоређен, сонет је монументално велики. Први је хаику као самосталну песничку форму теоријски одбранио Теитоку (1571-1653)

Извор: Мацуо Башо, Ветар са Фуџијаме, превео Петар Вујичић, Глас, Бања Лука, 1990.

Фотографија: Фан Хо