Жан-Мари Гистав Ле Клезио: „Дијего и Фрида“ (одломак)

patyjg: “Art not war ”

Дијего је срео Фриду први пут 1923, кад је почео да ради фреске које је наручило Министарство образовања за Препараторију, колеџу Мексико Ситију, у коме су се припремали будући студенти универзитета. Касније ће Дијего на свој начин испричати о овом догађају који је изменио цео његов живот и који се сматра најважнијим и у Фридином животу.

Док ради у амфитеатру Боливар, великој сали за пријеме која служи за концерте и позоришне представе намењене ученицима Препараторије, одјекнуо је подругљив глас који је долазио иза стубова: „Пази, Дијего, стиже Науи!“ – Науи Олин, то је Дијегов модел, а право име јој је Кармен Мондрагон; она је љубавница сликара Муриља, славног „доктора“ Атла, а и сама је сликарка. Лупе Марин, с којом је у то време живео Дијего, мора да је била веома љубоморна због лепе Науи. Следећег дана, док је управо сликао Науи Олин, Дијего чује исти подругљив глас: „Пази, Дијего, долази Лупе!“ Једне вечери, док ради на врху скеле а Лупе Марин седи у амфитеатру и везе, чује се глас иза врата, и одједном упада девојка као да ју је неко убацио у салу.

Дијего гледа зачуђено ову „девојчицу од десет, дванаест година“ (у ствари, она их тада има петнаест), у униформи гимназисткиње. „Изгледала је достојанствено, пуна самопоуздања, што је било врло необично; у њеном погледу горела је чудна ватра. Детиња лепота, али са већ развијеним грудима.“ Тако ће Дијего, причајући о свом животу између 1944. и 1957, говорити госпођи Гледис Марч о овом сусрету са Фридом. У даљој причи све се губи у магли сећања, све је у исти мах веродостојно и невероватно у овом првом сусрету одиграном као вољом судбине између детета-ђаволице, живе и лаке као играчица, несташне и озбиљне, и горостаса који прождире жене и страсно воли свој рад.

Овај ће сусрет изменити цео Дијегов живот, он ће почети да ради слике великих димензија о којима до тада није ни маштао, а ова ће девојка постати један од најоригиналнијих и најмоћнијих стваралаца модерне уметности. Тако се десило нешто заиста изванредно и изузетно у великој сали амфитеатра Боливар. Фрида посматра џина како на скели ради фреску о стварању човека и скупља храброст да га замоли за одобрење да гледа док он ради. Онај „достојанствени изглед“ о коме он говори, прав и чврст детињи поглед и девојачка љупкост која очарава заводника, освајају га, мада ни он ни она нису тога свесни. Касније, када се тога присећао, Дијего је схватио значај овог неочекиваног сусрета. Кад му је слобода после раскида са Лупе Марин омогућила да поново има авантуру, решио је да освоји Фриду.

Године 1928, Дијего ради на фрескама, суморним сликама надахнутим трагиком Руске револуције и са врха скеле угледа девојку од осамнаестак година. „Имала је лепо нервозно тело и нежно лице, дугу косу, густе црне обрве које су се спајале изнад носа, налик на крила коса, смеђе очи“, али није препознао дете које га је узбудило у амфитеатру Боливар. Подругљиво дете, чији је глас одјекивао иза стубова амфитеатра Боливар, сад је постало девојка која је у протеклих пет година претрпела најцрње патње, али је постала и сама сликарка. Прешла је преко многих препрека да би се придружила човеку коме се дивила, да би постала његова жена и да би рађала његову децу. Дијего није могао да се одупре толикој смелости, толикој упорности у тако крхком телу и неодољивом пламену њеног сетног погледа. Силази полако са скеле, иде ка њој. Није је одмах препознао. Ових пет година, које су брзо прошле славном четрдесетдвогодишњем сликару, биле су Фриди дуге и тешке. Потом, одједном, док му она говори о свом сликарству и жељи да живи животом уметника у њему се буде сећања: па то је она девојка, привлачна и обесна која је изазвала бес Лупе Марин, његове тадашње љубавнице, која је ову девојчицу већ доживљавала као своју супарницу.

Дијего жели да буде слободан, Фирда то зна, али и зна да сада може да га веже за себе, да буде његова.

ЖАН-МАРИ ГИСТАВ ЛЕ КЛЕЗИО

Рођен је 13. априла 1940. године у Ници. Потиче из бретонске породице која је у 18. веку емигрирала на Маурицијус.

Ле Клезио, велики путник, од своје седме или осме године непрестано пише песме, бајке, приче, новеле, али ништа од тога није објавио пре свог првог романа „Записник“ (септембар 1963), за који је добио награду „Ренодо“. Његово дело данас обухвата тридесетак романа. Године 1980. за роман „Пустиња“ добио је угледну награду „Пол Моран“ коју додељује Француска академија.

Године 2008. добио је Нобелову награду за књижевност.

Велики део живота провео је у Мексику, али је живео и у Африци, на Тајланду, у Кореји. Делио је живот Индијанаца у прашумама Панаме неколико година и то искуство је донело не само уживање у приповедању, већ и потпуну огољеност реченица, са којих је скинут сваки укра, стил у коме је избегнута свака реторика.

Извор: Жан-Мари Гистав Ле Клезио, Дијего и Фрида, превела Нада Бојић, КОВ, Вршац, 1995.

Слике: Eternal Moonshine