Пенелопи Фицџералд: „Плави цвет“ (неколико одломака)

Роман „Плави цвет“ заснован је на животу Фридриха фон Хареднберга (1772-1801) пре него што се прославио под именом Новалис. У настсвку следи неколико одломака из романа објављеног 1995. године који своје име дугује централном мотиву Новалисовог стваралаштва, као и немачког романтизма, а то је плави цвет, симбол чежње и потраге за неодређеним, за бесконачним.

Ауторка посредством хумора, протканог кроз сведене, уздржане и прецизне реченице, пред читаоце приноси роман који је истовремено корозивно ироничан и нежно саосећајан, успевајући да не створи дисонанцу у читаочевој свести. Књижевница Новалисову Саксонију разобличава зарад интелигентне представе о непомирљивом сукобу „прозе прилика“ и песничког доживљаја света.

У наставку следи неколико одломака који могу бити од значаја савременим проучаваоцима романтизма, јер се кроз то проучавање, кроз ту интерпретацију и тај вербално уобличен доживљај, више од романтизма, огледа наше време и наш одговор на неумољиву „прозу прилика“ која од песника направи чиновника у солани. „Романи се рађају из мана историје“, гласи један Новалисов фрагмент. На том смо трагу.

*

ПИТАЊЕ НОВЦА

„Оче, ја сам млад и, уза све дужно поштовање, не могу живети као старац. До крајности се суздржавам у Лајпцигу, наручио сам само један пар ципела откад сам тамо. Пустио сам косу да избегнем трошкове за берберина. Извечери једем само хлеб…“

„У ком погледу налазиш да не можеш живети као старац?“, упита Фрајхер.

Фриц промени полазиште.

„Оче, нема студента у Лајпцигу који не дугује новац. Не могу изаћи на крај с оним што ми тренутно дајеш. Има нас још шесторо у кући, то знам, али још увек имамо поседе у Обервидерштату, а и у Шлебену.“

„Мислио си да сам их заборавио?“, упита Фрајхер.

И пређе руком преко лица.

„Пођи у Обервидерштат, и поразговарај са Штајнбрехером. Даћу ти писмо за њега.“

Штајнбрехер је био надзорник прихода.

Фриц се укрца на дилижансу, која је код вајсенфелшког Јелена кретала у четири изјутра, и запути се преко Халеа и Ајслебена. Немачка дилижанса била је најспорија у Европи, пошто се сав пртљаг, који се товарио на неку врсту шкрипавог продужетка пода испруженог над стражњом осовином, морао истоваривати и утоваривати сваки пут кад се неко од путника укрцавао или искрцавао. Док је путовођа надгледао тај посао, кочијаш је хранио себе и коње, векнама простог црног хлеба.

Надзорник прихода их је чекао, мада већ беше пао мрак. Фриц предаде очево писмо, и сачека да га овај двапут ишчита. Тада, осетивши нелагоду од тишине, рече: „Хер Надзорниче прихода, мислим да вас је мој Отац овластио да ми дате нешто новца.“

Штајнбрехер скиде наочаре.

„Млади Фрајхере, новца нема.“

„Далеко ме је послао да ми то саопшти.“

„Држим да је хтео да упамтите.“

ОСЕЋАЈ БЕСМРТНОСТИ

Живот је живео у „златној котлини“ сред Светог римског царства, омеђеној планинским венцем Харц и густом шумом, испресецаном рекама – Салом, Унштрутом, Хелмом, Елстером, Випром – које су грацилно, премда наоко излишно, вијугале и завртале покрај рудничких копова, солана, стругара, обалних крчму где су гости сатима мирно седели чекајући да се риба упеца из реке и испече. Миље и миље валовитог предела, који је без роптања рађао кромпире и репе и главице белог купуса за кисељење што су се морале резати тестером, пружале су се између једне завичајне вароши и друге завичајне вароши, сваке за себе јединствене, али и блажено сличне претходној. Завичајне вароши бодриле су путника, који је издалека погледом тражио дрвени кров старе цркве, куполу нове, да би напокон стигао до улица с невеликим ушореним кућама, од којих је свака имала свој свињац, своју пећницу за сушење шљива и пећницу за хлеб, а понекад и дрвену баштенску кућицу, где је домаћин, у вечерњој хладовини, седео и пушио са савршеном празнином у глави, под изрезбареним геслом: СВА ЈЕ СРЕЋА ОВДЕ или СПОКОЈ ЈЕ БОГАТСТВО. Каткад је, мада не често, и понека жена налазила времена да поседи у баштенској кућици.

Фриц је седео крај пустог друма, на влажној саксонској земљи коју је волео, и без ичега на видику изузев поворке кола пуних кромпираи дрвореда јова који је оцртавао ток реке Елстер. Његово школовање било је безмало завршено. Шта је научио? Фихтеовску филозофију, геологију, хемију, комбинаторику, саксонско трговачко право. Један од његових највећих пријаеља у Јени, физичар Јохан Вилхелм Рихтер, покушао је да му покаже да је коначно објашњење живота у галванизму, те да свака размена енергије између ума и тела мора бити праћена електричним набојем. Електрицитет је понекад видљив у облику светлости, али није свака светлост видљива, највећи њен део није. „Никад не смемо судити по ономе што видимо.“ Ритер је био безмало просјак. Никад није похађао универзитет, никад заправо ни ишао у школу.

Деца из великих породица тешко да икада науче да гласно разговарају сама са собом, то је једна од уметности самоће, али често воде дневнике. Фриц извади своју џепну бележницу. Неке речи дођоше му и незване – слабости, мане, пориви, стремљење ка слави, стремљење против угњетавачких, мизерних, буржоаских услова свакодневног живота, младост, очај. Затим уписа: „Али имам, то не могу порећи, неки неизрециви осећај бесмртности.“

ЈЕНА

Фридрих Шлегел, један од Харденбергових најстаријих пријатеља, био је велики обожавалац супруге свог брата Августа, Каролине. Иста је супруга раније била љубавница Георга Форстера, библиотекара. Форстера је супруга Тереза оставила због неког новинара, жалећи се како је Форстер није тешио кад им је тек рођено дете умрло од великих богиња, него је напросто „преузео истцрпне кораке да га надомести.“ Фридрих Шлегел, опет, живео је са женом десет година старијом од себе. Била је то Доротеја, кћи филозофа Мозеса Менделсона, мајчинска нека жена, по прилици, али већ је имала мужа, неког банкара…

Били су сви интелигентни, сви револуционари, али пошто је свако имао свој план, ништа се из тога изродити неће. Причали су вазда о одласку у Пруску, у Берлин, али остајали су у Јени. По Јустовом гледању, ово је било зато што је Јена била неупоредиво јефтинија.

За јенски серкл Фриц је био нека врста феномена, момак из провинције, можда још малко ровит, кадар у свом ентузијазму да понешто и разбије, висок и незграпан. Фридрих Шлегел га је тврдоглаво држао за генија.

У Јени, с јесени, пријатељи су заједно шетали кроз борове шуме изнад варошице, односно кроз Рај, како је Јена звала своју тегљачку стазу дуж Сале. Понекад се и Гете, који је често ту проводио лето, могао видети у Рају, такође у шетњи, с рукама на леђима, узнесен. Било му је четрдесет и шест година, и Шлегеловице су га међу собом прозвале Његово Древно и Божанско Величанство. Гете није волео да се сусреће са превише људи одједном. Док се приближавао, скупине су се вешто разбијале пре но што би он био принуђен да их сретне. Фриц се држао позадине, не полажући право на пажњу таквог великана.

„А ипак имате толико тога да кажете“, рече му Каролина. „Могли бисте га ословити, као млад човек, песник који тек долази, онога који изгледа готово неуништив.“

„Немам ништа пристојно да му покажем.“

„Није важно“, рече она. „Можете причати са мном, Харденберже. Причајте ми о соли.“

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

„Револуција у Француској није донела некад прижељкиване учинке“, беху речи којима је Фрицу ово натукнуо. „Није изнедрила златно доба.“

„Не, направили су од тога касапницу, утолико вам дајем за право“, рече Фриц. „Али дух Револуције, како смо испрва о њему слушали, како је испрва допро до нас, могао би се очувати овде у Немачкој. Могао би се пренети у свет маште, и поверити на старање песницима.“

„Чини ми се“, рече Јуст, „ваљало би, чим се усталиш у својој професији, да се прихватиш политике.“

„Политика је последња ствар која нам треба. Држава треба да буде једна породица, повезана љубављу.“

„То баш не звучи много пруски“, рече Крајсамтман.

.

„Вођење канцеларије није тако тешко“, рече му Јуст. „О свакој трансакцији мора постојати белешка, а та белешка мора ти у сваком часу бити при руци у препису. Цивилизовани свет не би могао опстати без мноштва преписивача, а ови опет не би могли опстати да цивилизација не подразумева толике силне листове хартије.“

„Не верујем да бих могао поднети живот преписивача“, рече Фриц „Таква занимања не би требало да постоје.“

„Револуција их не би укинула“, рече Целестин Јуст, „приметићеш да је преписивача било и под гиљотином.“

НИКАКО ДА ЈЕ СХВАТИМ

Фриц је у свом дневнику писао: „Никако да је схватим, никако да јој узмем меру. Волим нешто што не разумем. Она ме има, али уопште није сигурна да ме жели.

Аугуст Шлегел је записао како је ‘форма механичка када се, путем спољне силе, задаје само као случајна примеса без корелације са њеним квалитетом: као, примерице, кад дамо одређени облик некој мекој маси тако да она исти задржи кад очврсне. Органска форма је урођена: она се развија изнутра, а сопствену детерминацију поприма по истом временском следу као и узорни развој клице.’

То је, зацело, оно што се дешава са Софијом. Не желим да је мењам, али признајем да бих волео веровати како бих то могао буде ли нужно. Али, за дванаест година, током којих није знала да постојиим на овом свету, она је ‘попримила сопствену детерминацију’.

Шест дана по Божићу, Фриц прими писмо од Софије.

Драги Харденберже,

Као прво захваљујем Вам на писму као друго на Вашој коси и као треће на слаткој Игленици која ме је јако обрадовала. Питате ме је ли вам допуштено да ми пишете? Будите сигурни да ми је задовољство у Свако Доба да читам писмо од Вас. Знате драги Харденберже да више не смем писати.

Софија фон Кин.

„Она је моја мудрост“, рече Фриц.

.

Из Софининог дневника, јануар-март 1795.

8. јануар
Данас смо опет били сами и ништа се нарочито није десило.

9. јануар
И данас смо опет били сами и ништа се нарочито није десило.

10. јануар
Харденберг стигао у подне.

13. јануар
Данас је Харденберг отишао и нисам имала чиме да се забавим.

8. март
Данас смо сви решили да идемо у цркву али нас је време спречило

11. март
Данас смо били потпуно сами и ништа се нарочито није десило.

12. март
Данас је било као уче и ништа се нарочито није десило.

13. март
Био је дан покоре и Хартенб. је био ту.

14. март
Данас је Хартенб. био ту примио је писмо од брата.

Превела Аријана Божовић

ПЕНЕЛОПИ ФИЦЏЕРАЛД

Рођена је 1916. године а прво дело објавила је 1977. у својој 62. години. Дипломирала је на Оксфорду, радила на BBC, била професор у школи глуме, водила сопствену књижару и живела са мужем и троје деце на шлепу на Темзи.

Биографске књиге које је написала претходиле су романима. Објавила је 1975. књигу Edward Burne-Jones и 1976. The Knox Brothers. За роман Offshore добила је 1979. године Букерову награду, а још три њена наслова била су у најужем избору (The Bookshop 1978, Почетак пролећа 1988, The Gate of Angels 1990)

Романи Пенелопи Фицџералд стају у обим новеле, провокативно су духовити и набијени емотивном и интелектуалном енергијом. Књижевницу одликује суздржан исказ и балансирање између ефемерног и узвишеног.

Извор: Пенелопи Фицџералд, Плави цвет, превела Аријана Божовић, Паидеиа, Београд, 1999.

Слика: Габриела Шредер