Велимир Кнежевић о књизи „Три мита о путовању иза Сунца“

Три мита о путовању иза Сунца Ане Арп или фатум књиге

На први поглед чини се да су намеру Ане Арп да своју прву књигу (трокњижје) објави управо као трилогију обликовале некњижевне околности, тачније, околности око књижевности. Међутим, када се утисци након читања слегну, јасно је да је ауторка имала јасну идеју о Књизи каква је данас пред нама. Утисак је да Ана добровољно на себе прима Фатум Књиге, готово да га призива. Фрагментарна, условно, жанровски различита (писма, путопис, дневник), дисконтинуирана, слојевита књига је, ипак, заокружена, спрегнута, и то са два појма: лиричност и деполитизованост (она која се односи на мит као такав). Полазећи од мита, од суштине, Ана је у трагању, рекло би се срећно окончаном, за формом којом је хтела да се изрази.

Ако је основно својство митског појма да се он може подешавати, а самог мита, како каже Барт, претварање суштине у форму, у питању су два огледалца која ова песникиња носи у рукама док се приближава нама и свету о коме пише. Једно, оно митско огледалце, како и треба, искривљује, а оно друго, песничко, интимно, ту искривљену слику поравнава, а онда кропује, по мери Аниног гласа и особеног песничког језика, одбацујући оно што је сувишно.

Присутна су лирска удвајања, двострукости, трострукости, паралелизми и подударања онога што песникиња види са оним што осећа. На први поглед предозирана је употреба инверзије, али она добија смисао и оправдање игром у којој се лирски субјект крије иза појмова-слика, као иза домина, да би их на крају срушио уз онај звук слагања плочица које падају једна преко друге у савршеној хармонији. И ми тада видимо (чујемо) лирско ја које искрсава из херметичности лавиринта, па се опет губи. Звукови, пун ономатопејски спектар, природе, дивље, митске, антејске, али ипак начете цивилизацијом, иза које се наслућује, иако се не види, слика предграђа, било ког. Замислите како је читати и треперити над митом о Хирону, над Хелдерлином, Рилкеом у пејзажу неке Гроцке, Ресника, Батајнице, Бубањ Потока, фантастично!

Иако друга књига носи наслов „Хербаријум“ и прва књига песничка је књига-хербаријум. Из песме у песму (писма у писмо) од смрзнутог, голетног предела пред нама, од корена до листа, израста дрво и оно скраћује песнички хоризонт, али чини да Ана направи колут напред у језику и загледа се у себе. Ово је „билдунгспоезија“, књига о стасавању од првих страхова до аутопоетичких текстова и назад, како једино, ваљда, и може. Песникиња је свесна свог завета Књизи и култури, лектири. Лектира на тренутак бива и тежак терет, али лирско ја покреће „ентузијазам празнине“ , како каже у једној песми, и потреба да се свет осмисли, преобликује, сруши и наново створи, од фрагмената који су увек култура. Ана је песникиња велике просвећености, култивисана је као вино и њено природно окружење је Медитеран, појас маслине и Сунца. Песничко путовање је путовање звуком које замењује лет:

Забола си једном
Дебео трн багрема
У меко око птице
Да би видела како
Лет јој попут гласа бива

или

У грлу мом је пчелињак

Путовање лирског субјекта јесте путовање грлом, гласом, имагинацијом, путовање у ораховој љусци, тешкој капљи меда. У овој поезији , такође, има и нечег што горчи, елегичног и трагичног, али зато и херојског, јер песникиња зна или слути „Да свет овај Сунцу није једина брига“.

Последња књига овог рукописа јесу „Дедалове собе“, оксиморонског поднаслова „путопис из лавиринта“. Кретање унутар лавиринта увек је трагање за излазом, али, понекад, излаз се може игнорисати, уколико путовање-трагање, као код ове песникиње, постане нека врста фетиша и полигона за преиспитивање и сецирање сопствене осећајности и односа према себи и свету.

У свођењу овог читалачког записа желим да скрене пажњу на текст Данила Киша „Судбина књиге“ објављен у Политици 3. јула 1960. Који се односи управо на оне околности око књижевности које могу утицати на судбину једног песничког гласа. Укратко, реч је о томе како песник, док чека, нада се, трага за могућностима да објави свој први песнички рукопис у међувремену ствара и други који стицајем околности, код на пример другог издавача, бива објављен пре него онај први који је и даље у уредничкој фиоци или, данас, у неком фолдеру…Тако тим пресудно бива одређена и обележена једна песничка судбина и генеза, наизглед безначајним карамболом, у коме друга књига постаје прва, а прва трећа итд. што најчешће за исход има управо да такав песнички глас, од дуга чекања, пресвисне. То је данас нарочито изражено, иако се не чини тако,  јер постоје две или три релевантне песничке едиције, које би гарантовале, евентуално, озбиљнију рецепцију…Стога похваљујем и напоре Ане Арп на подухватима интернет магазина посвећеног уметности  А. А. А који је и издавач њене прве књиге.

ВЕЛИМИР КНЕЖЕВИЋ

Рођен је у Земуну. Ради као професор српког језика и књижевности. Објавио је књиге песама Мразовник (Српска књига, Рума, 2008) и Дунав станица (Повеља, Краљево, 2019). Повремено објављује књижевну критику.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ

Ружица Медаковић о књизи Три мита о путовањау иза Сунца

Марија Јефтимијевић Михајловић о књизи Три мита о путовању иза Сунца

Фотографије Братиславе Терзић рађена према књизи Три мита о путовању иза Сунца

ПОРУЏБИНЕ КЊИГЕ

anaarpart@gmail.com

Фотографија: Синиша Лекић (А. А у Темишвару)