Sanjala sam Ikara. Bio je naslikan u crkvi, na fresci levo od oltara. Imao je tamna krila, ogromna, pitala sam se kako ih je tako disproporicionalna u odnosu na svoju veličinu pokretao. Ikar građom tela nije podsećao na dečaka. Mišice su mu bile naglašene. Na fresci je bio predstavljen naopako, kao da visi sa neba, ili kao da konstantno naglavačke pada. Bio je to zauvek zamrznuti trenutak anticipacije razbijanja lobanje o površinu mora. Crkva je imala naglašeno duboke kupole. Između mene, koja sam se nalazila kod vrata, i freske, nalazile su se drvene klupe, sveže lakirane, presijavale su se.
Bila sam u nepoznatom, starom gradu. Bila je noć, padala je kiša. U žurbi da sve obiđem, jer grad je bio star, nalik francuskim provincijskim gradićima od kamena, ušla sam u još jednu crkvu čije su freske isto bile neobične. Po tamnoj zelenoj boji bili su gusto raspoređeni cvetovi purpurne boje. Cvetovi su stvarali vizuelnu gustinu i ja sam se pitala o strpljenju slikara, koliko mora da je bio detaljan i uporan u izradi svakog. Ali, koji je bio smisao svega toga? Tada sam pomislila, opet sa vrata gledajući u te „freske“, da su ovoliki cvetovi za tren zamirisali, čovek bi se ugušio od smrada.
Prema mitu Ikar je pao u more. U mom snu Ikar je pao na ovo cveće, iako samog Ikara nigde nije bilo na freskama u drugoj crkvi. U snu sam shvatila kako sam bežeći od kiše, po noći, u nepoznatom gradu, tražeći sklonište u crkvama, u kojima je uvek kada pada kiša topliji vazduh, sasvim slučajno ušla u dve čije freske formiraju narativni niz jer je na prvoj prikazan Ikar kako pada a na drugoj je isti slikar prikazao mesto pada. Ikar je pao među toliko cveće. Trijumfovala sam u snu jer sam ja otkrila tajnu slikara. Mislio je da niko nikada neće povezati njegovu intervenciju kod završetka mitske priče.
Ovde opisani san ne obuhvata kako sam se osećala tokom sna. Kad god mislim o njemu prvo vidim tamnu, žutu boju meda. To je bio unutrašnji osećaj. Težak, gust. I dok sam uskim ulicama trčala, sa noge na nogu, po kiši, iz jedne u drugu crkvu, ta boja bila je dominantna, ne boja noći.
Skulptura: Ogist Roden, Ikar, 1896-1903.
A . A . A 