Осам година блога А . А . А

Поводом осмог рођендана желим да пишем о томе зашто сматрам да је А.А.А уметничко дело, без обзира на све његове префиксе – блог, часопис, интернет место – које му читаоци или ја додајемо у разговору, трудећи се да будемо вербално економични, а, верујем, свесни њихове неадекватности.

А.А.А није уметничко дело зато што се састоји од мојих есејистичких или фикционалних радова. И да је тако, сама форма, опет, не би имала основа за назив уметничког дела. Садржај се састоји од мојих есеја, мојих приказа одређених уметничких дела, постављених у однос према мом, често слободном, и за критику, (можда) неприхватљивом и неодбрањивом доживљају, као и директно пренетих одломака, есеја, поезије других уметника и критичара.

Тако организован садржај твори ауторски језик који не сматрам галеријом или зборником, чији сам ја кустос или уредник, већ га видим као нову врсту уметничког дела. Индивидуалан доживљај и изражена ауторска инте(рве)нција, нови језик творен односом цитираног и приказаног, дијалог две објаве, временски удаљене, наизглед садржински неповезане, распоред објава, називи темата, ознака, категорија, све то је моја поставка која појединачно гледано не би морала бити уметност, али она то јесте када се посматра у целини.

Однос делова и целине је битан, однос ауторског и туђег, сада већ стара теза о ауторству, копији, оригиналу. У питању је и прича о цитатности и, не о чињеницама, које као такве нико не скрива, већ о њиховом повезивању и тумачењу. То повезивање припада само мени, а ова електронска форма, као што ниједна друга традиционална (штампана) форма не би могла, омогућава ми да се језик, који сам већ поменула, чује и оно на њему написано на нов начин интерпретира.

Време има посебан статус јер оно објављено пре неколико година истовремено је поново објављено данас, и пре три месеца, и биће за осам година јер је стално актуелно, мој „стари садржај“ никада није у прошлости. У традиционалној, штампаној форми, једном фиксиран садржај тешко је изменити. Дело никада није исто, машина, софтвер, програм који га подржава омогућава ми да га никада, заправо, не довршим, омогућава ми да дело стално буде у настајању и да се непрестано креће (увек ме је тај динамичан статус подсећао на свице у кинеским лустерима и на ову слику Џона Сингера Сарџента).

Садржај и статус уметничког дела могла бих да објасним и приложеним фотографијама. У питању су фотографије моје библиотеке. Ниједна од књига на полици није ауторски моја, ипак све на фотографијама јесте моје, начин на који је полица организована је моја „инсталација“. Неко ће приговорити да поменута инсталација и садржај књижевних дела нису исто и да нису упоредиви. Тако је. Они нису исто. Али творе нешто ново и само по себи оригинално и међусобно комуницирају на потпуно новом језику и сама историја уметности у том контексту има потпуно другачију конотацију и значење. Историја уметности, као и уметност сама, је конструкт. Ја својим стваралаштвом овде доприносим, ауторским језиком који је амалгам слике и речи, том конструкту.

Сам статус „уметничко дело“ у односу на префиксе часопис или блог нема квалитативну одлику. Само је реч о инсистирању на форми, јер форма је порука, као и медиј, а он условљава начин размишљања, учења, перцепције. Што се тиче постигнутог за ових годину дана: два путовања у Италију (март и октобар), објављена друга књига (септембар), појављивање у једном речнику који се бави речима од три слова, два приказа моје прве књиге, два говора на отварању две изложбе (јануар и август). Углавном, као што је то умео да каже Енди Ворхол, „ништа посебно“.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A