Osam godina bloga A . A . A

Povodom osmog rođendana želim da pišem o tome zašto smatram da je A . A . A umetničko delo, bez obzira na sve njegove prefikse – blog, časopis, internet mesto – koje mu ja ili čitaoci dodajemo u razgovoru, trudeći se da budemo verbalno ekonomični, a, verujem, svesni njihove neadekvatnosti.

A . A . A nije umetničko delo zato što se sastoji od mojih esejističkih ili fikcionalnih radova. I da je tako, sama forma, opet, ne bi imala osnova za naziv umetničkog dela. Sadržaj se sastoji od mojih eseja, mojih prikaza određenih umetničkih dela, postavljenih u odnos prema mom, često slobodnom, i za zvaničnu istoriju umetnosti ili teoriju/kritiku, neprihvatljivom i neodbranjivom doživljaju, kao i direktno prekucanih odlomaka, eseja, poezije drugih umetnika i kritičara.

Tako organizovan sadržaj tvori autorski jezik koji ne smatram galerijom ili zbornikom, čiji sam ja kustos ili urednik, već ga vidim kao novu vrstu umetničkog dela. Individualan doživljaj i izražena autorska inte(rve)ncija, novi jezik tvoren odnosom citiranog i prikazanog, dijalog dve objave, vremenski udaljene, naizgled sadržinski nepovezane, raspored objava, nazivi temata, oznaka, kategorija, sve to je moja postavka koja pojedinačno gledano ne bi morala biti umetnost, ali ona to jeste kada se posmatra u celini.

Odnos delova i celine je bitan, odnos autorskog i tuđeg, sada već stara postmodernistička teza o autorstvu, kopiji, originalu. U pitanju je i stara priča o citatnosti i, ne o činjenicama, koje kao takve niko ne skriva, već o njihovom povezivanju i tumačenju. To povezivanje pripada samo meni, a ova elektronska forma, kao što nijedna druga tradicionalna (štampana) forma ne bi mogla, omogućava mi da se jezik, koji sam već pomenula, čuje i ono na njemu napisano na nov način interpretira.

Vreme ima poseban status jer ono objavljeno pre nekoliko godina istovremeno je ponovo objavljeno danas, i pre tri meseca, i biće za osam godina jer je stalno aktuelno, moj „stari sadržaj“ nikada nije u prošlosti. U tradicionalnoj, štampanoj formi, jednom fiksiran sadržaj teško je izmeniti. Delo nikada nije isto, mašina, softver, program koji ga podržava omogućava mi da ga nikada, zapravo, ne dovršim, omogućava mi da delo stalno bude u nastajanju i da se neprestano kreće (uvek me je taj dinamičan status podsećao na svice u kineskim lusterima i na ovu sliku Džona Singera Sardženta).

Sadržaj i status umetničkog dela mogla bih da objasnim i priloženim fotografijama. U pitanju su fotografije moje biblioteke. Nijedna od knjiga na polici nije autorski moja, ipak sve na fotografijama jeste moje, način na koji je polica organizovana je moja „instalacija“. Neko će prigovoriti da pomenuta instalacija i sadržaj književnih dela nisu isto i da nisu uporedivi. Tako je. Oni nisu isto. Ali tvore nešto novo i samo po sebi originalno i međusobno komuniciraju na potpuno novom jeziku i sama istorija umetnosti u tom kontekstu ima potpuno drugačiju konotaciju i značenje.

Sam status „umetničko delo“ u odnosu na prefikse časopis ili blog nema kvalitativnu odliku. Samo je reč o insistiranju na formi, jer forma je poruka, kao i medij, a on uslovljava način razmišljanja, učenja, percepcije. Moje mišljenje i viđenje nikoga ne mora da obavezuje, podrazumeva se. Što se tiče postignutog za ovih godinu dana: dva putovanja u Italiju, objavljena druga knjiga, pojavljivanje u jednom rečniku koji se bavi rečima od tri slova, nekoliko prikaza moje prve knjige, govor na otvaranju izložbe. Uglavnom, kao što je to umeo da kaže Endi Vorhol, „ništa posebno“.

Fotografije: Ana Arp (lična biblioteka)