Мит о Еросу

Ерос, старо божанство природе, које помоћу љубавне чежње обезбеђује непрекидно стварање и сталну обнову света. У мраку, у страшној празнини, Ноћ је, оплођена ветром, снела сребрно јаје, из кога је изашло божанство са златним крилима – Ерос, Протогон или Фанес. Огромно јаје се разбило на две половине – Небо (Уран) и Земљу (Геја). Ерос је подстакао Урана и Геју да се сједине. Тако је отпочело стварање света. Овај Ерос настао је после Хаоса, заједно са Гејом и Тартаром, као основни, првобитни елемент козмоса. Тек касније помињу се и Еросови родитељи; он је Уранов и Гејин, Зефиров и Иридин или Арејев и Афродитин син.

У филозофским спекулацијама Ерос је најстарији од свих богова; причало се да постоје два Ероса: један добри, кога је родила Афродита Уранија, и један зао, кога је родила Афродита Пандемос. Схваћен као демон, Ерос је син Пеније (Сиромаштво) и Пороса (Богатство); он обједињује супротне одлике својих родитеља: никад није ни сиромашан ни богат, јер оно што стекне одмах и изгуби; он стоји између мудрости и незнања и између лепоте и ружноће. Касније се веровало да постоје три Ероса: један – син Хермеса и Афродите рођене из морске пене, други – син Хермеса и хтонске Артемиде и трећи – син Ареја и Афродите, Зевсове и Дионине кћерке. Овај последњи, називан и Антерос, био је заштитник пријатељства или љубави између мушкараца.

Ерос је бог љубави и стални Афродитин пратилац. Замишљн је као дечак, често са крилима, који својим луком и стрелама уноси немире и љубавне чежње у срца људи и богова. Својим стрелама он рањава не само смртнике и хероје (Херакла) већ и велике богове (Аполона, Зевса), па чак и своју мајку Афродиту. Ерос је најлепши од свих бесмртника; златокос и чежњивих очију, он хода по цвећу; каткад је нежан и мио, а каткад као страшна олуја или хладни северац. Често борави на Кипру, одакле долази међу људе заједно са пролећем. У доколици се игра са Дионисом или Ганимедом у Зевсовим вртовима. Несталан и у сталном покрету, Ерос ни у миту није трајно везиван ни за једну личност. Позната је само прича о његовој љубави са лепом Психом.

Култ Ероса је веома стар. У Теспији (Беотија) Ерос је поштован као бог природе, и то у виду камена, који је можда имао облик фалоса. Становници Теспије су у његову част сваке пете године приређивали свечаности а Хеликону, Еротидије, праћене гимнастичким и музичким такмичењима. На сличан начин Ерос је слављен и у Париону, у Троади. Његов гај и свети храм помињу се и у лакедемонској Леуктри. Као бог пријатељства међу мушкарцима (Антерос) посебно је поштован у Спарти и на острву Криту, где су му приношене жртве пред полазак у рат.

У ликовној уметности Ерос је често приказиван тек од почетка петог века старе ере, и то најпре на вазама позног црнофигуралног стила. У вазном сликарству у петом веку старе ере Ерос је увек представљан у кругу мушкараца и дечака, као крилати младић који у рукама држи цвет, венце или траке. На Партенону, на панатенејском фризу, овај нежни ддечак ослања се на Афродиту и штити се сунцобраном. Фидија га је представио и на престолу Зевсове статуе у Олимпији. Тек од четвртог века старе ере Ерос постаје омиљени мотив у уметности. На свим споменицима он је приказан крилат, са луком и стрелама. Помињу се три Праксителове статуе Ероса, од којих је најпознатија она коју је хетера Фрина посветила у Теспији. За светилиште у Теспији Лисип је израдио статуу Ероса у покрету. Скопасова статуа Ероса била је постављена поред фигура Потоса и Химероса. Почевши од чћетвртог века старе ере, у делима занатске уметности Ерос се представља увек у Афродитином друштву и уводи се у различите сцене, везане за љубав његове мајке према Анхису, Адонису или Ареју. У хеленистичком периоду Ерос се од лепог младића или дечака преображава у размажено дете, али се често појављује и на надгробним споменицима, скрштених ногу, са обореном буктињом у руци.

Ерос је главна личност Апулејевог романа Метаморфозе.

Извор: Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић-Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, СКЗ, Службени лист, Београд, 2004.

Слика: Вилијам-Адолф Бужеро, Ерос и Психа, 1895.