Речник симбола: Лавиринт

Inkedb.-poznanovic487-2_LI

Лавиринт је био Миносова палата на Криту у којој је био заточен Минотаур и из које је Тезеј могао изаћи само уз помоћ Аријаднине нити. Битно је дакле да му је грађа замршена и да је пролаз кроз њега тежак.

Лавиринт је у првом реду сплет путева од којих неки немају излаза; то су слепи путеви међу којима треба открити пут што води до средишта те необичне паукове мреже. Поређење с пауковом мрежом није баш најбоље, јер је она симетрична и правилна, а суштина лавиринта је што у мањем простору описати што замршенији сплет путева и тако задржати путника који жели да стигне у средиште.

Таква замршена путања постоји и у природи; то су прилазни ходници у неким праисторијским пећинама; према Вергилију, лавиринт је нацртан на вратима Сибилине пећине у Куми; угравиран је на тле катедрала; играо се у разним крајевима, од Грчке до Кине; био је познат у Египту. Лавиринт омогоћује приступ средишту неком врстом иницијацијског путовања и онемогућује приступ онима који то нису заслужили, што потврђује и његово повезивање са пећином. У том смислу се лавиринт упоређивао са мандалом која понекад подсећа на њега. Посреди је, дакле, симболичко приказивање иницијацијских искушења која дискриминишу путнике који се пробијају према скривеном средишту.

Лавиринти угравирани на тлу цркава били су у исти мах сигнатура иницијацијских братстава градитеља и замена за ходочашћа у Свету земљу. Тако у средишту понекад налазимо самог градитеља, а понекад јерусалимски храм: изабраног, који је стигао у средиште света, или симбол тог средишта. Верник, који није мога да пође на ходочашће, прошао би кроз лавиринт у машти и тако би дошао до средишта, до светог места: то је био ходочасник на лицу места. Прешао би, на пример, на коленима пут од двеста метара лавиринта у Шартру.

Лавиринт је служио и као одбрамбени систем на вратима утврђених градова (тврђава). Био је уцртан и на макетама старих грчких кућа. У оба случаја реч је о одбрани града, или куће, као да се они налазе у средишту света. Није посреди самоодбрана од људског непријатеља, него и од штетних утицаја. Идентична је улога екрана усред средишње алеје храмова у кинеском свету, где се верује да се штетни утицаји шире амо по равној црти.

Као симбол одбрамбеног система лавиринт наговештава постојање нечега драгоценог или светог. Може имати војничку функцију, у одбрани територије, села, града, гроба, блага: омогућује приступ само онима којима је познат нацрт, упућенима. Може имати верску функцију у одбрани од навала зла: зло није смо демон него и уљез, онај који је спреман да повреди тајне, светост, поверљивост веза са божанским. Средиште које заштићује лавиринт намењено је само упућеноме, ономе који се у искушења иницијације (странпутице лавиринта) покаже достојним да досегне скровиту објаву. Онога трена када стигне у средиште он је као посвећен; чим је упућен у тајне, везан је тајном. Лавиринтски обреди, на којима се темељи иницијацијски церемонијал, имају за циљ да неофита науче, још за живота на овоме свету, како да прође, а да не залута кроз подручја смрти. У неком смислу Тезејево иницијацијско искуство у критском лавиринту одговара потрази за Златним јабукама у Врту Хесперида или за Златним руном у Колхиди. Свако од искушења, у морфолошком језику, своди се на победоносно продирање у тешко доступан и добро чуван простор у ком се налази више или мање један симбол моћи, светости, бесмртности.

Лавиринт би могао имати и соларно значење, јер је он палата двосекле секире која је угравирана на многим минојским споменицима. Соларан је и бик заточен у лавиринту. Можда у тим мисаоним оквирима лавиринт симболизује краљевску моћ, Миносову власт над народом.

Док постепени завоји зигурата следе у простору тродимензионалну пројекцију спиралног лавиринта, само име, палата секире, подсећа на то да је у Кнососу митско пребивалиште Минотаурово било пре свега светиште двосекле секире (краљевски амблем) односно архаичне муње Зевса-Миноса.

У кабалистичком предању, које су преузели алхемичари, лавиринт је имао магијску функцију једне од тајни што су се приписивале Соломону. Зато се лавиринт у катедралама – низ концентричних кругова испрекиданих на неким местима тако да чине необичну и неразмрсиву путању – назвао Соломоновим лавиринтом. Према алхемичарима, лавиринт је слика целокупног рада Дела с главним потешкоћама: један је пут којим треба ићи да би се дошло у средиште, где започиње борба две природе; други је пут кога се уметник мора држати да би одатле изашао. То тумачење блиско је одређеној аскетско-мистичкој доктрини: усредсредити се на себе, помоћу хиљаду путева чула, емоција и представа, уклањајући сваку препреку интуицији, и вратити се на светлост не дајући се завести странпутицама. Улазак у лавиринт и излазак из њега били су симболи духовне смрти и ускрснућа.

Лавиринт води и у унутрашњост личнога ја, у неку врсту унутрашњег и скривеног светилишта где се налази најскровитији део човекове личности. Помишљамо на менс, храм Духа Светог у души која је у стању милости, или пак на дубине несвесног. И једно и друго свешћу се може досегнути тек након дуготрајног лутања или интезивне концентрације, кад коначном интуицијом све постане једноставно у некој врсти надахнућа. Овде, у тој крипти, поново се постиже изгубљено јединство бића које се било распршило у мноштву жеља.

Долазак у средиште лавиринта, као завршетак иницијације, уводи у невидљиву ложу, коју су уметници лавиринта увек остављали обавијену тајном, или боље, коју је свако могао да испуни према својој интуицији или својим личним афинитетима. У вези с лавиринтом Леонарда да Винчија, Марсел Брион подсећа на друштво састављено од људи свих векова и свих земаља које испуњава магични круг кога је Леонардо оставио белим, јер није било у његовом духу да одвише објашњава значење средишњег светилишта лавиринта.

Лавиринт је комбинација два мотива, спирале и плетенице, а изражава очигледну намеру да се прикаже бесконачно са своја два облика што их поприма у људској машти: бесконачно спирале које је непрестано у настајању (спирала барем теоријски нема краја), и бесконачно вечитог повратка које представља плетеница. Што је путовање теже, то су бројније и напорније препреке, то је већи преображај који доживљава адепт стичући тим иницијацијским путовањем ново ја.

Преображај до кога долази у средишту лавиринта, и који ће се потврдити у светлу кад заврши путовање , на крају тог прелаза из таме у светло, означава победу духовног над материјалним, вечног над пролазним, разума над инстинктом, знања над слепом силом.

Извор: Ален Гербран, Жан Шевалије, Речник симбола, превео др Павле Секеруш и други, Киша, Стyлос, Нови Сад, 2009.

Цртеж: Богданка Познановић