Накит на женским портретима Ђуре Јакшића

Наизглед строго, као сеоски учитељ који покушава да се наљути, али кога ђаци не схватају озбиљно, већ више као свог старијег друга, тако, чини се, гледа и у нас, после много година, меланхолик, визионар, родољуб и боем, Ђура Јакшић, српски сликар и песник рођен 1832. године у једном банатском селу под именом Георгије који је, касније, објављивао песме под псеудонимом Теорин.

Школован у Минхену, друговао у Бечу са Бранком и Ђуром, љубав пронашао у Пожаревцу, био сеоски уча у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти и Рачи Крагујевачкој, сликао у Кикинди, био члан неколико књижевних листова у Новом Саду, а у боемском амбијенту београдских кафана златне токе са женских груди слушао како звече, наздрављајући, уз песму и галаму, свом народу, и љубљеној, која за њега није марила. Ето, и то би могла бити верзија биографије Ђуре Јакшића.

Труд око унапређења и проширења садржаја овог интернет места можда ће бити уочљив и на примеру ове објаве, као и њене форме. Изложбу „Ђура Јакшић. Између мита и стварности“ било је могуће видети у Новом Саду, у Галерији Матице српске а, затим, и у Београду, у Народном музеју. Њоме је обележена и годишњица отварања Музеја после дугогодишње паузе.

Оно што ми је привукло пажњу на изложби, која је садржала слике са историјским и религијским сценама и личностима, као и неколико женских портрета, јесте  један детаљ на последњем циклусу. Био је то женски накит. Мислим да је Ђура Јакшић као сликар био мајстор детаља. Накит му је послужио као средство декора, или изражавања умећа, а нама је полажиште за детаљнији увид у његово стваралаштво, али и друштвене и историјске одлике доба и обичаја.

Одлучила сам да сликара представим посредством детаља и у специфичној форми, уобичајеној за Instagram story. Желела сам да видим како у форми која захтева брзину и сажетост могу да представим оно што сам видела и о чему сам размишљала после напуштања музеја. Пред вама су женски портрети Ђуре Јакшића (Портрет Јелене Јовановић са дететом из 1871, Портрет учитељице Живке Протић из 1866, и други), представљени у новом руху, блиском младим генерацијама којима уметника треба приближити у складу са временом и његовим доминантним визуелним формама.