Свет разбијеног огледала. Слике Љубе Поповића

Он осећа одбојност према маски јер иза ње препознаје ништавило.

Много искуства било је потребно да би се прешло из прве фазе у другу, из стваралачког стања на првој фотографији, у стваралачки резултат на другој.

O Љуби Поповићу многи су писали. Ја том циклусу не могу нарочито оригиналном мишљу допринети. Могу једино овом објавом посведочити о неколико утисака које сам стекла посматрајући његова платна ове јесени у Галерији Српске акадамије наука и уметности, читајући неке есеје, гледајући емисије у којима је говорио о свом схватању живота, уметности и нашег времена.

Признајем, на изложби сам била изненађена. Његве боје, барокност израза, (де)композиција, нису ми увек пријали. Ипак, када сам стала испред слика, монументалних платна на којима су биле сцене „разбијеног огледала“, све је постало другачије. Покајала сам се због свог првобитног неповерења, а без доказа за исто.

Једно је свет, друго је његова слика. Та слика света је у нашим очима, а очи су, то знамо, непоуздана огледала. Огледало у коме се рефлектује наш свет, осим што искривљује почетно полазиште, оно је, сада, у нашем времену, у нашој духовно-историјској ситуацији, разбијено. То је, заправо, крај историје. Крај конструкције какву смо до сада познавали. Под „нашим временом“ подразумева се време од почетка Другог светског рата или време постмодерне, време Борхеса и његве пустиње коју је видео савршене архитектнонске комплексности као што је лавиринт.

Постмодернизам и јесте то: фрагментирано искуство односно његово предочавање, његова представа посредством уметности. Целина је непостојећа, појам није дефинисан, па самим тим није ограничен, сведен, јасно оцртан границама. Свет је у стању нестабилности, отуда барокна форма. Многи ово време називају несрећним. Не треба ићи тaко далеко. Хуманисти претерују са песимизмом, ламентирањем, патетиком. Нико их више не жели више у свом друштву. Непожељни су. Често су декор, попут орхидеја. Међутим, само они који раде са цвећем знају колико оно може да смрди. Појаве треба иронизовати и дестабилизовати: не треба ламентирати над разбијеном целином већ у фрагментима видети богатство. Уместо једног, добили смо хиљаде других светова. Сваки фрагмент из другог угла рефлектује.

Пошто сам видела изложбу, документарни филм, купила монографију, погледала неколико емисија у којима је сликар гостовао, одлучила сам да садржај виђеног и усликаног предочим кроз форму инстаграм сторија. Моје фотографије праћене су краћим текстом. Касније, читајући неке есеје о његовом стваралаштву, схватила сам да нисам другачија у односу на многе љубитеље. Негативна антрополошка константа присутна је као критичарска тема када је реч о његовим сликама и ономе што је на њима. Интересантно је да Љубу можемо поредити са, рецимо, Сабатом или Фуентесом („Аура“), што је и он сам потврдио у једном интервјуу када је нагласио да је београдска Просвета откупила права од Сабата за „Тунел“. Када су га питали колико новца коштају његова ауторска права, Сабато им је рекао да не жели новац већ једну слику Љубе Поповића. Тако је уредништво платило слику Љуби и исту убрзо послалао за Јужну Америку.

Дроге интезивирају огледало. Зато су очи сабласти, очи „личности“, на сликама Љубе Поповића управо онако предочене. Зашто сам реч личност ставила под наводнике? Ми насликане не доживљавамо као личности (кажу да ове речи нема у народном говору), не доживљавамо их као индивидуе. Те „личности“ немају суштину, имају само лице и осушена тела у сталном кретању ка разградњи. Суштина је сведена на појаву.

Најзад, треба рећи нешто и о мноштву које је присутно на овим сликама. За то ће нам бити од помоћи Речник технологије у коме под одредницом „Мноштво“ пише следеће: „Мноштво је створено одсуством љубави. Што је љубави мање, мноштво је све веће. Личност се не губи у мноштву јер је држи љубав. Синоними за мноштво су Вавилон и демократија. Емпедокле је казао да се због љубави све спаја и због мржње све разједињује и расипа.“ Отуда, можда, велики прасак, фрагментарност, бука, боја, мноштво ентитета и неразлучних појава на сликама Љубе Поповића.

У наставку следи сума виђеног и доживљеног на изложби у САНУ галерији. Фотографије и текст: Ана Арп.