Сексуалне персоне Карлоса Фуентеса

Доротеа Танинг, „Рођендан“, 1942.

– Седи на кревет, Фелипе.
– Да.
– Хајде да се играмо. Ти да не радиш ништа. Све препусти мени.

Посађен на кревету, покушаваш да разазнаш одакле допире та расута опално-млечна светлост, која ти једва допушта да издвојиш ствари, Аурино присуство, од златасте измаглице која их обавија. Она ће те гледати док увис дижеш поглед, док тражиш извор те светлости. По гласу знаш да клечи пред тобом:

– Небо није ни високо ни дубоко. Оно је истовремено над нама и под нама.

Скинуће ти ципеле, чарапе, и помиловаће твоје босе ноге.

Осетићеш како ти млака вода запљускује стопала, како их крепи, док те она пере неким грубим платном, кришом баца погледе на Христа од црног дрвета, најзад се одваја од твојих ногу, узима те за руку, кити се пупољцима љубичица по распуштеној коси, прима те међу своје руке и певуши ту мелодију, тај валцер што играш с њом, препуштен шапату њеног гласа, окрећући се у лаганом, свечаном ритму, у коме те она води, без склада са полетним покретима њених руку које ти раскопчавају кошуљу, мазе те по грудима, трагају по твојим леђима, заривају се у њих. И ти, такође, певушиш ту песму без речи, ту песму што се спонтано рађа у твом грлу: њих двоје се врте, сваким кругом све ближи постељи; ти гушиш нејасну песму својим изгладнелим пољупцима на Ауриним уснама, зауздаваш игру својим нестрпљивим пољупцима по Ауриним раменима, по Ауриним грудима.

Држиш празни хаљетак у свом загрљају. Шћућурена на кревету, Аура ставља тај предмет спрам стиснутих бутина, милује га, позива те руком. Мази тај дугуљасти комадић умешеног брашна, ломи га о своје бутине, неосетљиве на мрвице што се кротрљају низ њена бедра: нуди ти половину хостије коју примаш, приносиш устима истовремено кад и она, с муком гуташ: падаш на голо Аурино тело, на њене раширене руке, раширене од краја до краја кревета, попут црног Христа који са зида виси са својим скутом од гримизне свиле, раширених колена, израњављеног бока, црне разбарушене власуље окруњене трњем, испреплетане везом од сребра. Аура ће се отворити попут неког олтара.

На Аурино уво шапућеш Аурино име. Осећаш раширене женске руке на својим леђима. Слушаш њен слабачки глас на свом уву:

– Волећеш ме увек?
– Увек, Аура, увек ћу те волети.
– Увек? Кунеш ми се?
– Кунем ти се.
– Чак и кад остарим? Чак и да изгубим своју лепоту? Чак и да ми коса оседи?
– Увек, љубави, увек.
– Чак и да умрем, Фелипе? Волећеш ме увек, чак и да умрем?
– Увек, увек. Кунем ти се. Ништа не може да ме одвоји од тебе.
– Дођи, Фелипе, дођи…

Кад се пробудиш, тражиш Аурина леђа и само дотичеш тај још увек топао јастук и беле чаршаве у које си умотан.

Поново мрмљаш њено име.

О СЛИЦИ

Доротеа Танинг рођена је 1910. у Америци. Са надреалистима долази у сусрет на једној изложби организованој у Њујорку 1936. Макса Ернста упознаје 1941. Са њим ће бити тридесет година у браку, крећући се између Њујорка, Париза и Провансе.

Овако замишљамо Ауру, јунакињу кратке Фуентесове књиге из 1962, модерног готског романа, необично и оригинално исприповеданог. Ауру, која се са свећњаком у руци креће кроз необичну кућу, склони смо да идентификујемо са овом сликом Доротее Танинг.

У њен први план упада у очи чудно створење и необична сукња приказане девојке, чији је задњи део у облику корења. Ипак, чини се да су врата главна тема.

Врата указују на потребу за трагањем у сопствено несвесно. Иза сваких врата је ново Ја, непоуздано, и, са места на коме девојка стоји, тамно. Дело, као и многе друге надреалистчке слике, позива на психоаналитичка тумачења. У центру лавиринта је Минотаур. Дакле, чудовише. Можда суочавање са оним што је иза седам врата, иза свих зидова, није пријатно.

Извор цитата: Карлос Фуентес, Аура, превео Бранко Анђић, Просвета, Београд, 1978.