Слике Љубе Поповића као рефлексија разбијеног огледала

Он осећа одбојност према маски јер иза ње препознаје ништавило.

Много искуства било је потребно да би се прешло из прве фазе у другу, из стваралачког стања на првој фотографији, у стваралачки резултат на другој.

O Љуби Поповићу многи су писали. Ја том корпусу не могу нарочито допринети. Могу једино овом објавом посведочити о неколико утисака које сам стекла посматрајући његова платна ове јесени у Галерији Српске акадамије наука и уметности, читајући есеје о њему, гледајући емисије у којима је говорио о свом схватању живота, уметности и времена у коме ствара.

Његoве боје, барокност израза, (де)композиција, нису ми увек пријали. Ипак, када сам стала пред слсике, монументална платна на којима су биле сцене разбијеног огледала, све је постало другачије. Покајала сам се због свог првобитног неповерења.

Једно је свет, друго је његова слика. Та слика света је у нашим очима, а очи су, то знамо, непоуздана огледала. Огледало у коме се рефлектује наш свет, осим што искривљује почетно полазиште, оно је, сада, у нашем времену, у нашој духовно-историјској ситуацији, разбијено. Под „нашим временом“ подразумева се време од почетка Другог светског рата или време постмодерне, време Борхеса и његoве пустиње коју је видео савршене архитектнонске комплексности као што је лавиринт.

Постмодернизам одражава фрагментарност искуства. Целина је непостојећа. Свет је у стању нестабилности. Многи ово време називају несрећним. Хуманисти претерују са песимизмом. Нико их више не жели у свом друштву. Често су само декор, попут орхидеја на прозору. Међутим, они који раде са цвећем знају колико оно може да смрди. Појаве треба иронизовати и дестабилизовати: не треба ламентирати над разбијеном целином већ у фрагментима видети богатство. Уместо једног, добили смо хиљаде других светова.

Негативна антрополошка константа присутна је као критичарска тема када је реч о његовим сликама и ономе што је на њима. Интересантно је да Љубу можемо поредити са, рецимо, Сабатом или Фуентесом, што је он сам потврдио у једном интервјуу када је нагласио да је београдска Просвета откупила права од Сабата за Тунел. Када су га питали колико новца коштају његова ауторска права, Сабато им је рекао да не жели новац већ једну слику Љубе Поповића. Тако је уредништво платило слику Љуби и исту убрзо послалао за Јужну Америку.

Треба рећи нешто о мноштву које је присутно на овим сликама. За то ће нам бити од помоћи Речник технологије у коме под одредницом Мноштво пише следеће:

Мноштво је створено одсуством љубави. Што је љубави мање, мноштво је све веће. Личност се не губи у мноштву јер је држи љубав. Синоними за мноштво су Вавилон и демократија. Емпедокле је казао да се због љубави све спаја и због мржње све разједињује и расипа.

Отуда, можда, фрагментарност, бука, мноштво ентитета и неразлучивих појава на сликама Љубе Поповића.

Пошто сам видела изложбу, документарни филм, купила монографију, погледала неколико емисија у којима је сликар гостовао, одлучила сам да садржај виђеног и усликаног предочим кроз форму инстаграм сторија. Моје фотографије праћене су краћим текстом.  У наставку следи сума виђеног и доживљеног на изложби.