Дуга досадна летња поднева са Мадоном

tumblr_mv8if3eIDs1sadfdyo1_1280

Фотографија: Patrick Demarchelier. Део буклета за албум „Bedtime Stories“ који је објављен 25. октобра 1994. године.

Летњи распуст 1996. Становали смо у вечито празној, измештеној улици предграђа која подсећа на слике Ђорђа де Кирика. Слушала сам теретне возове како долазе и одлазе (за време бомбардовања ту је била противваздушна одбрана), ранжирна станица налазила се усред кукуруза. Сећам се гласа машиновође, одзвањао је преко разгласа кроз празна и дуга поднева.

Имали смо у разреду једну девојчицу која је била најбољи ђак, најбогатији, највољенији и најзрелији, а коју нико од деце није подносио. Чак је и њено име било најнеобичније. Није она била крива. Њена преамбициозна мајка и брат старији дванаест година створили су од ње неподношљиво дериште.

Брата су послали да студира у Лондон. Брат је лети долазио са много музике. Мени је тада компакт диск био научна фантастика. То смо сви желели да имамо. Међутим, неки од нас нису имали ни касетофон, а и радио би тешко слушали, на рупице поломљених антена стављали би неки метални део, само да ухвате програм. Тако је било.

Касетофон који сам користила био је из студентских дана моје мајке, врата су била одломљена, а некад сам и оловком морала да премотавам касету. Једном сам дала тој девојчици празну касету од деведесет минута да ми пресними музику за коју она и њен брат сматрају да је супер. Наравно, она није могла да зна шта је све претходило том комаду злата, празној касети од деведесет минута. Молбе оца сваки дан да ми да паре, молбе мајке сваки дан да ме пусти саму да одем до пијаце и купим касету.

Брат је на првих шездесет минута преснимио албум групе Моделс. Ту је била једна песма коју и данас памтим, као кад је звук обележје неког периода живота, звала се Sexy Taxi. На остатку касете била је Мадона. Она је 1995. објавила компилацију балада под називом Something to Remember. Прва песма била је I want you а за њу су музику радили тамо неки Massive Attack.

То је било нешто невероватно. Каква је то била музика! Потпуно сам била обузета.

Две куће од оне у којој смо ми становали живела је породица једног таксисте. Дугачки жути мерцедес и високи, витки, брзи и вечито бесни пас – птичар, женка коју су звали Лени. Једном сам пролазила, уплашила ме је, тај пас је стално лајао. Тада је из куће изашла Мери. Мери је била „опасна женска“ (тако ју је, касније, описао један мој друг), иначе ћерка таксисте. Убедила ме је да не треба да се бојим њеног пса и позвала ме је да уђем.

Испоставило се да је Мери велики фан Мадоне (јер ја сам само о томе причала). Позвала ме је горе, у њену собу, да ми покаже шта она има све о њој. Мадона из фазе осамдесетих. Ја сам открила нешто најневероватније на овом свету! Мери ми је поклонила једну страну из часописа Браво због нашег лепог упознавања (часопис који су мени родитељи, уз Супер Тин, најстрожије забранили да купујем. Само, не знам од чега бих га купила, паре ми никад нису давали… Иначе сам стално живела у забранама и отуда и на најмање појаве моја диспропорционална реакција).

WP_20140405_077

Страна из часописа Браво коју ми је поклонила Мери. Мој први Мадонин постер.

Понесена ентузијазмом за откривањем одмах сам замолила иритантну другарицу из одељења да ми на још једној касети нешто сними.

„Дођи сутра код мене и донеси ми касету.“

Сутрадан, она ме је театрално дочекала, заваљена у тапацираној фотељи, гледајући испред себе у Мадонин постер који је Хупер тог уторка објавио (приложена слика на почетку текста). Све је код ње било режирано а имала је десет година.

„Ћао!“, рекла сам задихана и прокувала. Живеле смо најмање три километра удаљене и ја сам пешачила до ње.

„Могла бих сатим да гледам у њен портрет. Откривам снагу у овим очима, овај креон ме одушевљава…“

Мени је са девет година, колико сам тада имала, то био крајње стран приступ. Да контемплирам над постером хероине и у њеним очима уочавам „снагу“. Било је лето, задихана и презнојена, стајала сам на вратима собе, збуњена. Ћутала сам.

Иако је та другарица научила да каже то што је рекла – тај утисак о постеру није природно проистекао из ње, сва та театралност при дочеку, блазираност при говору – она је ипак имала нешто више у себи, тада сам то први пут осетила. Неки бол. А такве особе би моментално добиле повлашћен статус код мене.

Комшиница Мери и ова другарица, нарочито ова блазирана сцена дочека, су заувек моја веза са овом певачицом. И то врело лето. И то пешачење по највећем сунцу само да бих дошла до музике, и тај понизан однос према особи која ми није драга, и тај страх да на време све завршим јер ако се дуже задржим мајка из хира може да ми забрани да више икад игде одем. Оне су, мислим, Мадону потпуно заборавиле, а ја након двадесет три године, и даље мислим о томе. Недостатак часописа учинио је да насправим своју свеску посвећену Мадони, а касније и да напишем роман о њој који сам 2001. бацила, а који сам базирала на Мадониној песми Live to Tell.

После компилације Something to Remember, која садржи баладе, набавила сам и колекцију денс хитова, Immaculate Collection, затим, музику из филма Евита, и албуме Erotica и Bedtime Stories. Ове касете увеле су ме у Мадонин целокупан универзум на основу кога сам јадиковала над својим положајем. Ја никада нећу моћи да живим као она, ослобођена забрана, да срећем људе какве је она сретала, заувек ћу бити заробљена у предграђу и окружена аветима дугих летњих поднева.

Ту није крај. Долазак у моје руке њеног албума Еротика, као и књиге Sex, гледања спотова за песме Erotica, Justify My Love, Bad Girl, заслужују посебну објаву. Написаћу и о томе нешто, морам тај поцепани роман да васкрснем. Најзад, на јесен 2000. године (роман сам започела пролећа те године) добила сам од веома драгог пријатеља, сада већ покојног, коме сам своју последњу књигу посветила, Мадонин албум Music. Али, то више није било детињство.