Химна генерације миленијалаца „Smells Like Teen Spirit“

Или зашто сам одувек желела да будем навијачица са знаком анархије на мајици:

Политички освешћена навијачица из Нирваниног спота Smells Like Teen Spirit, са знаком анархије на мајици, метафора је миленијалаца. То је права слика генерације којој припадам. Парадоксална, еклектична, унапред осуђена на чињеницу да ју нико неће озбиљно схватити. То је парадоксална слика јер су мишљења (стереотипи) унапред формирана: како може анархисткиња бити навијачица? Она је на концерту рок бенда у фискултурној сали средње школе каквом би се могли похвалити јунаци серија Твин Пикс, Мој такозвани живот и Несташне године. Ходницима те школе пролазили су Молдер и Скали, можда и Никита. Ко ће знати. Да, то су биле праве деведесете.

Већина миленијалаца 2000. године имала је петнаест година и око тог датума открила је бенд из Сијетла, поп-панк Нирвану. То откриће никога није оставило равнодушним. Судбина, став и појава фронтмена, кога су миленијалци прихватили за једну од икона свог одрастања, била је неодољиво привлачна и донекле се са њом дало идентификовати. Икона миленијалаца је Лана дел Реј, али и Бијонсе. Тако то иде. Еклектика насупрoт једноумљу генерације икс.

За већину миленијалаца, те „посебне“ генерације, најпосебније од свих, откриће Нирване и Курта Кобејна, њеног фронтмена, није се десило док је он био жив. Откриће се поклопило са Мадониним албумом Music, са филмом Титаник, са мега хитом Crazy in Love, са многим другим песмама и феноменима декаде који су неспојиви са овом химном генерације, са овом песмом митског статуса. Стога је многима, нарочито старијим генерацијама, чудан и неприхватљив еклектичан (хипстерски) укус миленијалаца. 

Ова песма постављена је на јутјуб пре десет година и пре неколико дана достигла је милијарду прегледа. То је једина рокенрол песма са овим рекордом (можемо овде цитирати групу Black Rebel Motorcycle Club: What Ever Happened To My Rock And Roll). Шта је оно што ју, осим заразног рефрена, мелодије, рифа чини толико популарном?

Први кадар спота су црне старке. Други кариране кошуље, трећи навијачице а четврти рашчупана коса Дејва Грола, феноменалног бубњара бенда. Затим, најлегендарнија појава у споту – домар. Тинејџери седе на трибинама у пругастим, карираним, широким мајицама, са качкетима и дугим косама, цупкају док им се фигура фронтмена са гитаром, плавом косом и зеленом пругастом мајицом приближава.

Све прети да буде фарса. Навијачице пред бендом играју нескладно у односу на саму музику. Рок концерт на коме сви седе, осим домара, који на свој начин прати звук… Међутим… Један дечко у плавој мајици је устао а други се преко трибина ваља ка подијуму, они што седе носе га. Бубњар је, доследно, у заносу. Сада је више младића устало, неки су скинули мајице. Лудило у најави. Почиње шутка. До тренутка када крене чувени гитарски соло, цела сала је на ногама. Сви скачу, мешају се са навијачицама, коса лети на све стране. Заборавили смо басисту, он је, као и бубњар, од почетка у свом елементу. Посетиоци почињу у једном тренутку да га носе, кош је окупиран, сви играју. Курт, најзад, ломи гитару!

NIRVANA-A.jpg

Сви играју и сада када су десет, двадесет, тридесет година старији. Сви памте средњу школу, горка сећања, лепа сећања. Енергија је ту. Није било страха, није било корпоративних ланаца, живот је био лето а лети је живот лак и леп. Сви би да буду учесници овог рок концерта у сали за физичко, опет, да са дугокосим младићима у карираним кошуљама и старкама, са навијачицама, са домарем и члановима бенда још једном, отпусте, само да могу, сву енергију коју носе у себи, бес, вољу за животом, лудило обузима. Све што је нагомилано за три, две, једну деценију живота.

Хајде да сви, макар на тренутак, будемо деца (поново) из сале за физичко у средњој школи Дејвида Линча кога ће сутра, можда, због нечега зауставити Фокс Молдер или Дејл Купер на ходнику… Јер ништа није тако безбрижно и не може бити када си у средњој школи. Зашто ту патњу транспоновану у ексцентричност, екстровертност, промискуитет, интровертност, нико не разуме, па ни они који су, некада, били носиоци исте. Како је могуће да се тако брзо заборавља то најгоре осећање, патња? Зато је музика важна. Она подсећа, евоцира, чува.

Ја сам рођена исте године када Лана дел Реј, која помиње Нирвану у песми Yayo (Лизи Грант фаза), старија сам три месеца од Леди Гаге, која сигурно има неку референцу на Нирвану јер су референце на ову песму, као и на целокупан албум Nevermind, у популарној култури честе, нарочито међу миленијалцима, и на овом месту бисмо их могли дуго набрајати. Како писање, попут журке и изласка, мора дођи крају, чак и ако ти то не желиш (из дубине свог срца не желиш да се вратиш кући), на овом месту морамо стати. Стога, прилажем занимљив видео који говори о томе како је ова песма настала.

Моје омиљене Нирванине песме су Hearth-Shaped Box, Drain you, цео Unplugged in NY албум. Поред касета и дискова, постера, књига и часописа, направила сам једног летњег распуста у средњој школи свеску посвећену рокенролу (Scrapbook).

Она се састојала из исечака, текстова, слика које сам секла из различитих новина, часописа, плаката и које сам колажирала на свој начин, према неком свом редоследу. Часописи из којих су одавно не излазе. Не памтим када смо последњи пут на нашем језику имали штампани часопис посвећен рокенролу.