Himna generacije milenijalaca ili zašto sam oduvek želela da budem navijačica sa znakom anarhije na majici

Politički osvešćena navijačica iz Nirvaninog spota Smells Like Teen Spirit, sa znakom anarhije na majici, sinegdoha je milenijalaca. To je slika generacije kojoj pripadam: unapred osuđena na činjenicu da ju niko neće uzeti za ozbiljno. To je paradoksalna slika jer su stereotipi unapred formirani: kako anarhistkinja može biti navijačica, i obrnuto, zar navijačicu da zanima društvena teorija a ne manikir i masaža? Zar anarhistkinja ne bi trebalo da izgleda kao Ulrike Majnhof – bela košilja, casual frizura (emancipovane žene znaju kolika se neemancipacija i manipulacija kriju u firzerskim i kozmetičkim salonima), naočare (tradicionalno jemstvo za intelektualizam, uz šal oko vrata), cigareta (très chic!)?

Navijačica je na koncertu rok benda u fiskulturnoj sali srednje škole kakvom bi se mogli pohvaliti junaci serija Tvin Piks, Moj takozvani život i Nestašne godine. Tu su karirane košulje zajednički imenitelj, znak koji je prerastao u simbol, za razliku od znaka anarhije koji je, u međuvremenu, sveden na tržišni proizvod ali, istovremeno, on je uzdignut, bartovski rečeno, na nivo mita. Zanimljivo bi bilo kada bismo mogli da pročitamo šta bi on mislio o ovoj mitologiji. Hodnicima škole u kojoj je svirka prolazili su, možda, agenti Kuper, Molder i Skali, ili Nikita. To su bile prave devedesete. Tada su se dešavali značenjski preokreti a jedan od najznačajnijih i najnestabilnijih značenja te epohe je Đani Versaće sa svojim kolekcijama. O tome drugom prilikom.

Većina milenijalaca 2000. godine imala je petnaest godina i oko tog datuma otkrila je bend iz Sijetla, pop-pank Nirvanu. To otkriće nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Sudbina, stav i pojava frontmena, koga su milenijalci prihvatili za jednu od ikona svog odrastanja, bila je neodoljivo privlačna i donekle se sa njom dalo identifikovati. Ikona milenijalaca je Lana del Rej, ali i Bijonse. Eklektika je znak raspoznavanja ove generacije ali i, već smo utvrdili, znak zbunjivanja. Eklektika i forsiranje spoja nespojivog nije uvek jednoznačno niti mu treba prilaziti ilustrativno. Devojke nisu lutke za majice sa dekorativnim znakom koji isuviše banalno svedoči o muzičkom žanru benda već su pokretljivijeg značenja, kao što i njhov način igre, uostalom, sigeriše. One su navijačice anarhije. Njih u početku određuje sinhronizovana igra, što je uobičajeno za taj tip performansa. Ta igra kasnije kasnije lišena jasne koreografije, isuviše individualna i slobodna, postaje asimetrična.

Za većinu milenijalaca, te „posebne“ generacije, otkriće Nirvane i Kurta Kobejna nije se desilo dok je on bio živ. Otkriće se poklopilo sa Madoninim albumom Music, sa filmom Titanik, sa mega hitom Crazy in Love, sa mnogim drugim pesmama i fenomenima dekade koji su nespojivi sa ovom himnom generacije, sa ovom pesmom mitskog statusa. Stoga je mnogima, naročito starijim generacijama, čudan i neprihvatljiv eklektičan (hipsterski) ukus milenijalaca. Ova pesma postavljena je na YouTube pre deset godina i ovih dana dostigla je milijardu pregleda. Šta je ono što ju, osim zaraznog refrena, melodije, rifa čini toliko popularnom?

Prvi kadar spota su crne starke. Drugi karirane košulje, treći navijačice a četvrti raščupana kosa Dejva Grola, fenomenalnog bubnjara. Zatim, pojavljuje se najlegendarnija pojava u spotu – domar. Tinejdžeri sede na tribinama u širokim majicama, sa kačketima i dugim kosama, cupkaju dok im se figura frontmena sa gitarom, plavom kosom i zelenom prugastom majicom približava. Sve preti da bude farsa. Navijačice pred bendom igraju neskladno u odnosu na muziku. Ovo je rok koncert na kome svi sede, osim starog domara. Međutim, jedan mladić je ustao a drugi se preko tribina valja ka podijumu. Oni što sede nose ga. Bubnjar je u zanosu, basistu nose. Sada je više mladića ustalo, neki su skinuli majice. Počinje šutka. Svi skaču, mešaju se sa navijačicama, kosa leti na sve strane. Kurt lomi gitaru!

Decu iz sale za fizičko u nekoj srednjoj školi nalik onoj iz serije Dejvida Linča sutra će, možda, zaustaviti na hodniku Foks Molder ili Dejl Kuper. Ništa nije bezbrižno kada si u srednjoj školi. Zašto tu patnju, transponovanu u ekscentričnost, ekstrovertnost, promiskuitet, porok, autodestrukciju na toliko načina i introvertnost, nosioci iste brzo zaborave, pa ju ne razumeju kada ju primete kod svoje dece? Kako je moguće da se tako brzo zaboravlja to najgore doba života, adolescencija? Zato je muzika važna. Ona čuva sećanja, i kako pisanje, poput žurke, mora dođi kraju, čak i ako ti to ne želiš, iz dubine svog stomaka ne želiš da se vratiš kući, na ovom mestu moramo stati. Turn the lights on!

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.