Два путника Италијом: Љубомир Ненадовић и Петар II Петровић Његош

Franz_Ludwig_Catel_-_Schinkel_in_Neapel_(1824)

Франц Лудвиг Кател, „Карл Фридрих Шинкел у Напуљу“, 1824.

Отворио сам прозор да се нагледам лепе напуљске зоре, која са својим лаким ружичастим крилима трепти већ по врховима свих зелених брешчића на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам да ти у овој тишини пишем, поранио сам да ти се јавим са дна Италије.

Љубомир Ненадовић, син устаничког дипломате Проте Матеје Ненадовића, рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљева где је завршио основну школу. По поласку у гимназију прелази у Београд где је, након неколико година, на Београдском лицеју започео студије филозофије. После прве године одлази у Праг да студира на тамошњем универзитету. То је био почетак Ненадовићевих бројних путовања по Европи, као и по нашим крајевима. Материјална средства, потребна за дуга и далека путовања, била су му омогућена као члану српске дипломатске породице.

По повратку из Прага, током распуста, Ненадовић путује по Србији, одлази на Јадран, а почетком нове школске године одлази у Немачку, у Берлин и Хајделберг. Ненадовићевом духу нису одговарала строга правила универзитетског живота. Искористивши их као повод, он боравећи у Немачкој путује севером те земље, а обилази и Швајцарску. На путовањима води дневник, записује утиске, призоре, догађаје и белешке о људима на основу којих су, касније, настале књига Писма из Грајфсвалда (место рођења немачког романтичара Каспара Давида Фридриха, чије је дело послужило као инспирација и полазиште за тематски циклус о путницима доба романтизма), као и Писма из Швајцарске.

Вођен интуитивним начелом да после година учења следе године путовања, да је, заправо, путовање најлепши и најбољи облик образовног процеса, Ненадовић прекида студије у Хајделбергу и почетком историјски значајне 1848. одлази у Париз. Тамо похађа предавања на Сорбони, обилази знаменитости Париза, прати револуционарне догађаје. Француска је одушевила Ненадовића.(1) Искуство проживљено у том граду, Ненадовић је преточио у спис Спомени из Париза који је, како примећује Васо Милинчевић, доста слободан превод једног француског путописа.

По повратку у Београд, Ненадовић ради као гимназијски професор, а 1850. покреће часопис Шумадинка. Београдска средина није много могла да пружи Ненадовићу па је он у јесен поменуте године опет на путу. Одлази у Лондон, у коме изнад свега „влада новац и интерес“. По повратку из Лондона свраћа у Париз, затим одлази у Италију. Како се у то време, у пролеће 1851, у Италији, тачније, у Напуљу, затекао и Његош, Ненадовиће се упознаје са њим. На том непланираном заједничком путовању настаје материјал преточен у књигу Писма из Италије, или како их је Ненадовић првобитно назвао Владика црногорски у Италији.

По повратку из Италије, Ненадовић је наставио са издавањем Шумадинке која је излазила све до 1857. године када је забрањена. Наредне године, 1858, постављен је за секретара српског посланства (амбасадора) у Цариграду где је провео годину дана. Тај „многољудни мравињак“ га одушевљава својим мирисима, духом и бојама, својом динамиком и архитектуром Оријента. Ненадовићев вршњак, само пет година старији Гистав Флобер, такође је тих година, баш као што су и Делакроа и Бодлер, окренут Истоку, Оријенту, земљама под управом Отоманске империје као што су Мароко и Алжир.(2)

Ненадовић из Цариграда путује у Грчку и на Свету Гору. По повратку у Београд опет је у служби Министарства просвете. Када је 1868. године у Кошутњаку убијен кнез Михаило, Ненадовићев рођени брат, Светозар, стрељан је као један од звереника. Ненадовић напушта Србију и одлази у Немачку. Боравио је у разним местима, најдуже у Хамбургу и Визбадену где је сакупљао грађу за своја Писма из Немачке. Непосредно пред француско-пруски рат напушта Немачку и враћа се у Србију.

Црна Гора је одувек привлачила Ненадовића, а после познанства са Његошем жеља да у њој борави била је још већа. Стога, Ненадовић одлази два пута, 1875. и 1877. у Црну Гору у настојању да потпуније упозна живот Црногораца, обичаје и њихову вековну борбу са Турцима. Тада започиње своје дело О Црногорцима.

Под старост, Ненадовић се повукао из јавног живота и последње године проводи у Ваљеву, где и умире, јануара 1895. Када се са првим радовима појавио, култура и књижевност у Србији биле су тек у зачетку. Домаћих интелектуалаца није ни било, а оно мало културних установа које су тада осниване, водили су учени Срби из јужне Угарске. У таквим приликама српски писци морали су бити не само уметници него пре народни просветитељи на трагу Доситеја Обрадовића. Уобичајено је мишљење да се та врста просветитељства и дидактичности огледа у стваралаштву Љубомира Ненадовића. Историја књижевности утврдила је да је највећи уметнички домет Ненадовић постигао својим путописима и захваљујући њима он је и данас читан, присутан и критички подстицајан.

Ненадовић је зачетник путописне књижевности код Срба, иако је облика путописне литературе било много пре Ненадовића. Када је почео да објављује своје путописе, своја „путничка писма“, српска проза још увек није имала свој јасно изграђен израз већ су се писци поводили за, најчешће, немачком фразом. Вук и Даничић су пружили обрасце прозе и стила у народном духу. Зато је Ненадовићево прихватање народног језика имало далекосежне последице на нашу прозну књижевност и било је снажна потпора Вуковим начелима о књижевности и језику.

Ненадовићева путничка писма, изузев неколико оних што их је писао о Црногорцима, нису путописи у којима бисмо могли да тражимо прецизна обавештења о земљама и народима које је упознао. Ненадовића занимају реаговања на другог, деловање историје на људске судбине, обликовање карактера и поступака. Ненадовић делује као човек који је усвојио начела европске грађанске интелигенције: духовит, образован, наизглед безазлен, али и критички настројен, иако не вербално експлицитан. Европски козер, син богатог и угледног оца (сетимо се, Ненадовић није завршио ниједну школу, али га то није спречило да заузима професорска, амбасадорска и друга места у министарству користећи се породичним утицајем и педигреом, добрим делом свог живота путујући, иако нередовних или никаквих примања), својим флуидним прозним стилом забавља читаоца, али му и избором казивања, више него самим казивањем, сугерише своје судове. О томе ће у наредним редовима бити више речи, нарочито поводом дружења са Црногорским владиком.

16160663877_f592734976_b

Франц Лудвиг Кател, „Поглед на Напуљ“, 1824.

Ненадовићево дело подељено је у три целине, записе који се односе на три града, сваки од њих смештен у три појединачна месеца. Ненадовић је током марта 1851. у Напуљу, током априла 1851. у Риму, са успутним стајањем у Ливорну и, најзад, током маја 1851. у Фиренци. Боравак у овим градовима није искључив, уметник заједно са Његошем, сердаром Андријом Перовићем, Ђуком Срдановићем и Вукалом, кога првог среће, обилази и друга места. Међутим, географски опис места у Ненадовићевој прози је, иако присутан и надахнуто описан, увек секундаран у опдносу на приче које су се у историјском контексту тог пејсажа одвијале, као и у односу на људе у чијем је Ненадовић окружењу. Стога, теоријски оквир који нам овом приликом може помоћи и бити нам знак на путу спознаје дела, његових вредности, али и културе којој припадамо, јесте имагологија.

Путопис је као књижевни жанр увек на граници фикционалног и нефикционалног што га чини живим и подстицајним за теоријска разматрања. Путописно приповедање нужно бива онеобичено јер је део сећања. Путопис има различите облике: писама (насловом Ненадовићевог путописа њихова неодвојивост је назначена), дневника, мемоара, аутобиографских цртица. Путопис је књижевна врста тематски обликована приповедањем путника који пише о току путовања, који пише запажања о просторима, местима, „градовима, собама и портретима“, начину живота, култури и уметности.

Латинско-грчком кованицом имагологија (лат. имаго – слика; грч. логос – говор, појам, мисао) означава се грана компаративне књижевности која проучава приказе, виђења, представе о Другом, мисли о народима и културама у књижевним текстовима. Проучавање књижевних приказа других земаља и народа назива се хетероприказ. Проучавање књижевних приказа властите земље и народа назива се аутоприказ. Књижевност је доминантно поље истраживања имагологије. Имагологија је наднационално усмерен приступ а мултидисциплинарност је основа њене методологије: историја, антропологија, психологија, социологија, историја идеја, историја књижевности у вези су са овим приступом. Имагологија, књижевно виђење других, начин на који видимо стране земље (лексика је овде од великог семантичког потенцијала, избор и употреба речи како би се представио Други, увек странац), приступ је проучавању важнога сегмента фикције, који није био поштеђен ни критике да се удаљава од искључиво књижевног, текстуалног проучавања одређене теме.

Када је реч о Напуљу, Ненадовић се концентрише пре на природу и њене чари, пре него на културне артефакте. У Риму ће описивати грађевине, говорити о архитектури, историји, религији и уметности, али у Напуљу неће читати Дантеа и Бајрона, по њиховим књигама ће падати прашина. Такође, Ненадовић Напуљ добро описује када пише: „У Неапољу штета је да путник чита или пише“, а у наставку додаје „Песковите прајске равнице или швајцарске честе кише задрже путника у соби, и он мора онда да пише. Из Неапоља задовољи са кратким белешкама, јер сваки тренутак што се у соби проведе изгубљен је за путника.“(3)

Када је реч о имагологији, Ненадовићево дело одлично се уклапа у тај компаративни приступ. Већ на самом почетку писац је на два места оставио коментар о својим сапутницима. Прво о једном Немцу, затим и о Енглезима. Он о Немуцу пише овако:

Само један једини Немац има међу нама. Он је рад да са свима разговара, да се са свима упозна; али осим мене ни с ким се другим, из нашег друштва, није могао упознати ближе. Немци на путу радо праве познанства; како проговори с тобом десет речи, он ти одмах каже куда иде, откуда долази, како се зове и чиме се занима: „Ја сам доктор Милер из Ајзенаха, имам брата мајора у прајској војсци, долазим из Сицилије, путујем у Малту!“ Енглез га гледа и ћути. „За спомен на пријатно путовање наше, желим поштовани господине, да се упознам.“ Енглез га гледа и ћути. „Смем ли питати за ваше поштовано име?“ „Не!“, одговара Енглез, па даље гледа и ћути. Немац се опрости, оде, и у себи помисли: „Ала се сити наразговарасмо!“ (4)

Ненадовић у наставку пише о Енглезима, о њиховим међусобним сусретима, али и о једној Енглескињи која је сама одлучила да се попне на Везув. Писац нам даје приказ девојке која није желела помоћ, одбијала је да било ком мушкарцу из своје групе пружи руку како би јој помогао да се пење лакше.

У туђини сваки једва чека да види свог сународника. Само Енглез за Енглеза не мари. Ваљда зато што их свуда по целом свету има. У најмањем и најудаљенијем углу ове наше планете они се на путовању налазе; како на Монблану, тако на Чимборасу, они се сретају. Ко би тај народ по његовим путницима судио, не би га правично оценио. Они су, кад путују изван Енглеске, сви чудњаци. Путовање је права страст имућних Енглеза. Пре двеста година били су такви. Шекспир, још у оно време, подсмева им се како продају своје земље да виде туђе земље. (5)

Ево описа самосвесне Енглескиње:

За женске особито је било тешко пењати се. Многе смо, које ми које вође, управо вукли узбрдо за руке. Једна Енглескиња, девојка млада и лепа, није хтела примити ничије помоћи; њу смо често ишчекивали док се одмарала. Она би волела умрети онде у оној страни него своју нежну руку пружити у црну руку одрпаног вођа. И наше честе понуде одбијала је са две речи; „Данк-ју!“ (Хвала вам). Вође имају ужета и широке плетенице као појасеве, и даду путнику један крај у руке или га преко леђа опашу, па се они погну и вуку. Ни то није хтела она Енглескиња примити. Можда се зарекла без икакве туђе помоћи попети се на Везув. Брат јој је немарљив; он се од свију нас најмање тешкао што му се његова лепа сестра онако мучи. Но она није хтела признати да јој је тешко пењати се. То јој се видело на њеном стидљивом смешењу. (6)

Најзад, трећи, финални портрет Енглеза, скициран руком Љубомира Ненадовића, дат је кроз опис разговора Црногорског владике са једним енглеским лордом.

Енглези га такође много уважавају. Једном пре подне седео сам и играо шаха са њим, а један лорд пријави се и уђе с речима: „Нисам могао поћи из Неапоља а да се не опростим с вама; и будите уверени да ми је милије што сам видео и упознао вас него Неапољ.“ Енглези ретко ласкају; богати лордови нигда. Ако коме ласкају, то је само дамама. Владика се познао с тим лордом зимус на соареима. При поласку молио је владику да му да једну своју слику. Владика му даде. Затим молио га да му за спомен напише два-три стиха испод те слике. Владика узе перо да напише, и после кратког мишљења потписа само своје име и поврати Енглезу слику, па му рече: „Моји су стихови сви жалосни; ја их не пишем више! – Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: ’Овђе лежи владика црногорски; умро је, а није дочекао да види спасење свог народа.’ И томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сјетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби би могли побиједити Турке, али не могу да умилостиве вас, хришћане.“ Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: „Жао господару што тај Инглез хоће да иде.“ Лорд је после овог говора владичиног остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало. (7)

Иако ситуација није формално дипломатска, али у њој јесте о дипломатским питањима реч, владика наступа емотивно. Ми читамо оно што је писац накнадно записао, можда и по сећању, претходно Његошеве речи превевши са француског. Дуги низ интерпретација и преношења речи које сведоче о Другима, у овом случају Енглезима, али и о сопственом народу, посредством Његошевог наступа су пред нама, али истакнуте кроз непомирљиве поларитете: Његош је емотиван, енглески лорд је хладан, Његош је речит, Енглез је суздржан. Разлике и посве различити елементи темперамента више су него уочљиви. Енглези су приказани као хладни, незаинтересовани, самосвесни и резервисани. У свему томе они су супериорни. Не маре за осећања и мишљења других.

Најзад, треба рећи нешто и о Италијанима. Ево како о њима пише Ненадовић:

Ништа не радити, то се код њих зове живети. Тим се лазарони одликују од другог света. Ваздан пландују. Лакше им је од путника који овуда врве испросити штогод него зарадити. Куд се год путник макне, наиђе на њих. Ако те каква грана закачи, ако је какав камен на путу, ако ти шта с коња спадне, по десеторо њих потрче да ти учине услугу. Помажу ти онде где ти њихова помоћ никако не треба, па одмах ишту новаца. Путници их псују, грде и терају, па најпосле даду им понешто. Везув – то је њихова њива; путници су њихова летина, њихов богомдани приход. Кажи им да ти певају, они ће певати; кажи им да ти играју, они ће ти играти; кажи им да ти какав посао сврше где се треба мало дуже потрудити – „No signore!“ (Нећу господине!). Клима их је размазила. Они не осећају никаквих потреба. Целе године у самој кошуљи могу ићи, па кад се нагутају макарона, легну потрбушке крај мора и ваздан гледе лепоту ових предела. „Dolce far niente“ – то је њихова пословица, која каже: слатко је ништа не радити. За Неапољ и његову околину путници често веле ово је рај у коме ђаволи обитавају. (8)

Још једно запажање о Италијанима писац даје и током боравка у Риму. Оно се тиче њихове хигијене.

Чистоћа није особито својство Талијана. Да није Ускрса и Божића, они се не би видели од прљавштине; уочи та два празника они се шишају, мију, купају, тресу поњаве, крече и перу собе.

Љубомир Ненадовић описивао је југ Италије у терминима на које смо навикли. Стога је уз овај текст одабрана једна слика која приказује Крала Густава Шинкела, немачког архитекту, познатом по неокласицистичким грађевинама рађеним по грчком античком узору, јер је он у типичном напуљском окружењу. Прво што Ненадовић помиње када је у Напуљу је прозор. Поглед са прозора је леп. Са њега се може видети залив, море, небо необичне боје. Путник је фасциниран историјом, архитектуром, уметношћу, плодовима који су дар лавом натопљене земље. Све то можемо видети и на Шинкеловм приложеном портрету. (9) У питању је бедекерско виђење места. У питању је истицање, при опису и представи Напуља, општих места која су нама, овом приликом, вишеструко корисна. Предрасуде и стереотипи утврђују идентитет Другог у једној националној књижевности. Исто је и са доживљајем града и његовог предела.

Franz_Ludwig_Catel_-_First_Steps_(1820s)

Франц Лудвиг Кател, „Италијанска породица. Први кораци“, 1820/1825.

Уводећи у причу Његоша и дружину са којом владика црногорски путује, Ненадовић негира оно што се обично назива Стендалов синдром: снажан налет заноса, осећања и импресија које физички утичу на посматрача, засталог пред количином лепоте која долази од уметничких дела. Синдром је назван по француском писцу Стендалу, великом путнику, љубитељу италијанске културе, а на основу његових надахнутих описа италијанске културе. Ненадовић, пре него што нам саопшти да је у Напуљу владика црногорски, пише:

Нећу ти више писати о лепоти Неапоља и његовог залива. Нећу ти досађивати с описивањем икона, кипова и других знаменитости. Ма колико да су оне лепе и важне, све је то од мермера, бронзе и боје. Ма колико да су лепо и живо изведене, све је то мртво, све је то хладно. Оно што у самом себи нема осећања, побуђује у гледаоцима само варљива осећања. Наишао сам овде на једну српску, важну и живу знаменитост. Овде је владика црногорски.

Владика црногорски, Петар II Петровић Његош, приказан је са симпатијама, понекад некритички. Владика је пример истицања себе, свог језика, народа, религије и историје (борбе за њено очување), унижавањем Другог или контрастирањем са Другим. Владикина величина је у томе, на пример, што он никада не иде другима у госте. Увек њему долазе. Но, он је владика. Према општим конвенцијама понашања, тако је и требало да буде. Дакле, пишчев одабир онога што ће истаћи, пре него начин на који он то истиче, пре него што и сам неки став о томе пружи, сугестивни су за разумевање односа нашег народа према другима, не само Италијанима, већ Европи уопште.

На пример, када је у питању истицање себе, кроз унижавање других, три су примера незаобилазна: Вукалов коментар на неспособност других да га разумеју, Његошев разговор са свештеником у Риму, као и понашање на мосту Сан Ангело. Најзад, Његошев коментар на „камење“ (остатке античких римских рељефа, различите скулптуре и њихове фрагменте) које Ненадовић сакупља. О Торквату Тасу и Његошевом понашању приликом посете манастира у коме је италијански песник провео последње дане такође ће бити речи. За почетак, следи Ненадовићев разговор са Вукалом, момком у Његошевој пратњи. Вукалу није лепо у Напуљу. Досађује се и не сматра да је град леп, нема друштва, нити има с ким да проговори. Ево и зашто.

Између осталог запитам га путем зашто рече да га досада није сунце грејало, јер то ми беше загонетка. Нато он одговори: „А да како да ти се не обрадујем! Погибох ти у овом несрећном свијету. Ниједан те лацманин не разумије; или говорио њему или стоци, свеједно. Овђе сам ти био цијеле зиме као у тавници. Нема ко добро јутро да ми рече. Нијесам ти много даље ни ишао по Напуљу, него од куће до ове цркве. Куд се гођ макнем, накупи се, фала богу свијет око мене, ка да нијесу нигда виђели човјека. Богами је ови народ не друкче већ ка стока.“ (10)

Овде присуствујемо специфичној ситуацији. Млади Цетињанин се осећа у Напуљу изолованим јер нема са ким да разговара. Међутим, не пада му на памет да би можда требало да научи језик како би се са људима споразумео. Људи који њега не разумеју су као стока. Током целе зиме, колико за себе каже да је у Напуљу, млади Вукало није био у стању да научи туђи језик на туђој територији како би себи олакшао конверзацију са другима, унапредио ју или започео. Ипак, други су стока јер они не разумеју језик којим им се он обраћа. Такође, 1851. године у Европи није сасвим уобичајено да се по градовима људи крећу у народној ношњи. Разумљиво је да је то једини начин да се за малу и независну, јуначку и издржљиву Црну Гору, са снажним националним идентитетом, сазна. Са те стране нас не чуди одлука четворице Црногораца да се крећу у народној ношњи једном европском метрополом у години светске изложбе. Оно што није јасно јесте Вукалово чуђење посредством кога сазнајемо да су људи око њега стока јер га са чуђењем гледају, „ка да нијесу нигда виђели човјека“.

У Риму четири Црногорца разгледају знаменитости уобичајене за тадашње путнике: Пантеон, Трајанов стуб, Колосеум, Рафаелова дела у Ватикану, нарочито његову слику Преображење, Цркву Светог Петра. Његош у Риму прави три лапсуса. (11) Неколико дана пре напуштања Рима, Његош и Ненадовић одлазе у Цркву Светог Петра где се као посебно драгоцена реликвија (за католички, али и за читав хришћански свет, уосталом) чувају ланци којима је Свети Петар у јерусалимској тамници био везан, а које другачије зовемо „часне вериге“. Овај пасус највише се урезао у свест наше читалачке публике и један његов део, у потпуности извучен из свог контекста, користи се као пример слободољубља, чојства и јунаштва, а заправо је чин непоштовања црквених правила за која је путник врло добро знао и пре него што је ушао у цркву. Онда, можемо ли то понашање, заправо, сматрати за провокацију и бесмислено надмудривање? Бесмислено јер је на погрешном месту. Такође, реакција на ланце којима је свети Петар, један од фундаменталних стубова хришћанске цркве, којој и сам владика припада и којом се користи у борби против Турака, везан, звучи као непримерено ругање.

Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара шкрињу, вади ланац из памука и са особитом побожношћу и смиреношћу приноси га поклоницима те га они, клечећи, са скрштеним рукама, целивају. Кад је калуђер принео владици ове вериге, владика их одмах узео у своје руке, растеже их да види колике су, чудећи се како су дугачке, рече: „Ала су га добро везали!“ Затим их врати одмах калуђеру, који од чуда једва је могао запитати: „Зар их неће Ваша Светлост целивати?“ – Владика му, полазећи, одговори: „Црногорци не љубе ланце!“ (12)

Ево и догађаја који се везује за једну римску грађевину. Чуђење је дозвољено, али начин на који га владика изражава, покушавајући да надмудри католичког свештеника, нас оставља у недоумици.

Одмах како смо изишли из цркве светога Јована, дошли смо пред широке и дугачке степенице од белог мермера, и то је као нека црква, али она је само из ових степеница. На степеницама тим видели смо три човека и пет жена где се на коленима пењу. Једни су већ били на врх степена, где има један олтар. Видели смо и једно куче где се пење са својим газдом. У дну ових степеница, којих има двадесет осам, седи један калуђер за столом, на ком има икона, и прима милостињу. Владика га запита: „Шта вам је то?“ Калуђер одговори: „То су скала санта (свети степени), по којима је Христос ишао кад су га Пилату водили. Ови мермерни степени донесени су из Пилатове палате из Јерусалима.“ „Па шта вам значи“, упита даље владика, „што се оно пењу на коленима?“ Калуђер скромно одговори: „За сваки степен што хришћанин онако на коленима пређе и на сваком степену очита оченаш, опрашта се души његовој десет хиљада година мучења у паклу“. Владика погледа у мене, па рече: „И он то мени прича сасвим озбиљно! – Фала богу, навикао да тако казује сваком, па му није ништа чудновато! И гледа ми у очи кад то говори!“ Затим се окрете опет калуђеру: „Па како ви рекосте, Пилат ће најмање бити у паклу, јер се нико није толико пута попео уз ове степене колико он; били су непрестано у његовој кући.“ Калуђер се мало збуни шта ће да одговори. Кад виде да се ми смејемо, поче се и он смејати и рече: „Али Пилат није се нигда на коленима пењао.“

Ненадовић наставља даље, не износећи нам Његошеву реакцију, већ упирући свој поглед ка верницима који пристижу и настављају са сујеверним обичајем, непримереним веку техничке револуције и добу које је своје тенденције ослањало на просветитељске постулате. Ђука не може довољно да се начуди како могу калуђери довести народ до такве глупости. Међутим, следи и део о попу Мићи који не зна да чита и о томе како му је он дражи од ових учених римских попова што муте памет народу.

Једна од римских шетњи владике и писца завршила се у цркви светог Онфурија у којој је живео и умро велики италијански песник Торквато Тасо. Калуђер је посетиоцима показао песникову собу, његову столицу, сто, кревет и, међу осталим стварима, песников бели појас. Њега владика безразложно оштети. Текст нам не казујем разлог због кога је учинио тако нешто.

То се држи у једној шатуљи и кроз стаклени заклопац може се видети. Владика рече калуђеру да отвори, што калуђер, после малог затезања, и учини. Владика, пошто је разгледао овај појас, ишчупа један конац из њега: „Верујем“, рече, „да је ово заиста његов појас и ово ћу да узмем за спомен.“ Калуђеру то би врло немило јер вели, његова ће душа патити; то му је дато на аманет да чува, али најпосле, вели, таквим великим путницима као што је његова Светлост не сме замерити. При нашем поласку калуђер, непрестано желећи за оним кончићем, рече: „Верујте ми да би Енглези за такав један кончић дали сто дуката.“ Владика, пењући се у кола, рече ми: „Подајте му један талијер.“ То је прва милостиња и дар што смо у Риму учинили. Кад штогод по црквама гледамо па кад пођемо, ја сам спочетка често упитао: „Хоћемо ли, господару, штогод дати овима?“ А он је обично одговорио: „Ти подај, ако хоћеш, а ја имам коме бољем и потребнијем на Цетињу давати.“ Са брега на коме је тај манастир врло је леп изглед. Целим путем до Рима владика је држао онај Тасов кончић међу прстима, покаткад га загледао и говорио о поезији талијанској. Кад дођосмо у Рим, он га поклони мени, јер, вели, ма колико да га чува, опет ће га изгубити.

Најзад, ситуација на мосту Сан Ангело. Обичај да када папа пролази сви треба да устану Његош не поштује. Он одмахује гардисти који иде пред папином кочијом и који га упозорава да устане. Ненадовић одабиром, али не и коментаром, читаоцу нешто саопштава. Веома мудар приповедач, он сведочи да је међу стотинама људи у том тренутку, једини Његош био тај који није устао. Ненадовић је устао. Читалац још увек размишља о смислу тог чина и зашто је владика мислио да ће понизити Црну Гору ако устане и зашто му није пало на памет да ће своју домовину понизити, заправо, ако не устане.

Једно после подне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан Анђело возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама и брзо рече: „Ечеленца, заповедајте изаћи!“ „Зашто?“, упита га владика зачуђено. „Иде свети отац и сад ће овуда да прође.“ „Па нека га нек иде!“, одговори владика, „он има свој пут, а ми имамо наш.“ Г. Ђуричић који је седео са нама одмах је изашао из кола. Кочијаш, кад види да владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ђуричић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владици беше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: „Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика црногорски заиста неће.“ Владика је седео у колима с оне стране с које ће папа да прође и тако ја од њега не бих могао видети папу, јер су кола затворена, а мали су прозори на њима. Папа је још подалеко био. Ја рекнем владици: „Да изађем ја из кола да могу боље видети папу?“ „Може ти бити!“, одговори ми владика. Кад изађем, видим папину пратњу. Полагано сви иду ногу пред ногу. Напред ишло је на коњима неколико оклопника, затим су наступала једна кола са четири лепа и богато окићена коња. У њима је папа седео сам и на обе стране благосиљао рукама, а свет се поклањао, и већи део различите чељади, што се на тој улици десише, пао је на колена. Поред кола јахало је неколико официра са сабљама у руци. Папа је имао на глави ону малу капу што обично бискупи носе под шеширима. Он је доста стар. Лице му је пуно, округло и лепо; црте су му пуне израза и достојанства. Кад прође, опет уђосмо ми у кола и продужисмо наш пут. Владика нам, смешећи се, каже: „Један од оних што иду напријед, кад је био према мени, маше ми главом за знак да изађем из кола; а ја њему махну два-три пута руком за знак да иде својим путем.“ Владици беше мило што је овом приликом видео папу. „Бар не може нам се она пословица казати: био у Риму, а није видео папу.“ (13)

Ми критиком не желимо ни на који начин да доведемо у питање књижевни, политички, васпитни значај који је Његош имао и који има. Реч је о објективном и непристрасном лоцирању охолости и заблуда које су се са појединачних личности, кроз време, пренеле на колективна мишљења, на колективне предрасуде које спречавају адекватно успостављање односа, не само са Другим, већ подразумевају и неуспех адекватног успостављања односа са сопственом традицијом и сопственим положајем у политичком и културном контексту Европе.

Franz_Ludwig_Catel_-_Sinnender_Mönch_in_einem_Kloster_(1843)

Франц Лудвиг Кател, „Калуђер на Каприју“, 1843.

Када смо издвојили ситуације у којима смо посебно осмотрили негативан и радикалан однос према Другом, кроз непоштовање форми понашања, реликвија и обичаја, више него кроз вербални исказ (осим када су у питању Турци и потурице), треба да нагласимо културно, историјско и естетско задовољство, а ово последње нарочито, која два путника, Његош и Љубомир Ненадовић, проналазе у Италији.

Владика је представљен као естета, као проницљив и емотиван посматрач уметничких дела. (14) Ненадовић је кроз истицање детаља, попут тањира поморанџи које би га увек дочекале када би владици дошао у посету, или истицањем како владика једе много грожђа, (15) предочио песника као непосредну особу истанчаног сензибилитета, преког темперамента, али рањивог срца.

Кад коју поморанџу ољуштим, па он види да неће бити добра, виче: „Баци ту, та не ваља!“ Кад наиђем на какву лепу поморанџу, он рекне: „Дај и мени једну кришчицу од те.“(16)

Кад год се појави у јавности, Владика скрене пажњу на себе и увек понесе позитивне импресије. Други га моле да им прича о својој земљи, о рату са Турцима и црногорским обичајима. Владика начином на који прича задржава пажњу слушалаца и изазива одушевљење појављујући се у народној ношњи на улици, међу путницима из свих крајева света. Владика на крају убеди и самог писца да обуче народну црногорску ношњу коју му позајме Вукало, Ђука и сердар Андрија. Последњи му и каже: „Е, богами, сада си човјек као и ми!“ (17)

Током боравка у Напуљу, Љубомир Ненадовић набраја уметнике чија су дела видели: Канова, Челини, Микеланђело, Рафаело, Тицијан, Коређо, Каравађо, Рубенс, Ван Дајк само су неки од сликара и скулптора чија су дела наши путници посматрали. Ево како Ненадовић описује Његошеве реакције на поједина дела.

Од многога гледања очи засене и глава заболи. Владика не мари да види много ствари, он гледа само оно што је најлепше и најређе. При ономе што му се допадне он се дуже задржи и пажљиво посматра. Укус му је леп и нежан. Где се он заустави, ту застане много гледалаца. Која му се слика допадне, узме столицу и седне пред њу па је дуго посматра. Ја прођем кроз неколико соба и у њима прегледам стотине предмета, па се вратим њему, а он још седи пред оном сликом која му се допала. После Рафаела најрадије гледао је послове Вандика. (18) То је школа холандска. Једном, шалећи се, рече: „Ваљда ми се зато допадају његове картине (тако он зове слике) што му је име налик на моје име (владика)“. (19)

У Риму, Његош контемплира над рушевинама, симболом пролазности свега материјалног. У Цркви Светог Петра, Његош и Ненадовић посматрају дела Бернинија и Канове. Ненадовић описује многе старине, музеје, библиотеке и статуе у Ватиканском музеју, а нарочито се задржава на опису Рафаелове слике „Преображење“ пред којом Његош седи тридесет минута, непрестано гледајући у божанско лице Христово. У Риму обилазе Пантеон, Квиринал, Цезареву палату, римски форум, Колосеум, Тријумфалну капију цара Константина, Трајанов стуб, храм Весте, храмове Јупитера, Фортуне и Минерве, остатке римских јавних купатила, државне и приватне збирке уметнина, галерије са многобројним делима антике, ренесансе, барока и неокласицизма.

И као што се Вукало не клања пред напуљским краљем, јер није ред да га краљ први пут види савијеног, тако и Његош, који истиче на почетку значај образовања и просвећивања, у сакупљачкој страсти Ненадовића не види значај када му саветује да уместо камења лацманског дође код њега на Цетиње, он тамо има довољно камења па ће му га поклонити. Тако Ненадовић, послушавши савет, своју колекцију античких предмета које је на путовању купио, прода једном Енглезу. У опису односа Италијана према тим старинама и њиховог начина саобраћања са странцима, уочава се још једна одлика Другог у нашој књижевности.

У целој Италији много варају путнике лажним старинама. Римске новце, слике, оружје, богове од мермера и бронзе, различите судове од печене земље и друго којешта тако начине као да им заиста има више од две хиљаде година; и продају их путницима, нарочито богатим Енглезима, за скупе новце. Има доста Талијана који од тога живе. Често најбољи антиквари у Лондону једва могу спознати да то нису старински предмети. Нема путника који ће из Италије поћи а да не понесе собом штогод за спомен од старинских римских ствари. Енглези су врло занесени тим. Владика ништа није хтео купити од тих старина. Ја сам их имао прилично; из сваког места понео сам штогод. У Риму, за три талира, један Талијан одбио је од Цезареве палате лепе мермерне украсе и донео ми. Кад их владика виде, он се насмеја, па рече: „Шта ће ти то камење?“ Ја му одговорих: „Хоћу да понесем за спомен: свакоме овом камену има две хиљаде година.“ Владика се опет насмеја, па рече: „У Црној Гори све је камење старо милионе година; дођи па товари пуне лађе, ништа нећеш платити.“ Нато Ђука весело узвикну: „Богами сам му, господаре, и ја то исто говорио. Што он гледа на Инглезе? Инглези су манити, али имају манитијех новаца.“ Ја их послушам и при поласку из Рима целу своју збирку продам једном путнику. (20)

Пошто је остао сам у Фиренци, једно јутро док је седео поред прозора, Ненадовић је слушао како протиче Арно, док „тихи јутарњи ветрић разноси мирисе цвећа, по улицама врви свет пешке и на колима; чију се весели поздрави лепих девојака што на мосту продају цвеће.“ (21) Овај опис јутра открива нам писца више него што је то било могуће уочити раније. Најзад, уколико смо и осетили сету у његовом тону то је зато што је био сам. Он не заборавља, на самом крају, да помене своје пријатеље са којима је до сада путовао и у овом завршном цитату јасно се истиче оно што смо и током рада покушали да нагласимо: путници путописа „Писма из Италије“, заправо, нису напустили своју земљу када су путовали туђом. Та реч је значајна. Туђа земља није она земља која је ван граница њихове земље, она је нешто Друго, неприхватљиво, страно у односу на њих, увек нешто горе од сопствене земље и народа (Црногорац је млад, леп, висок. Италијани су прљави и не раде на карактерима. Немци су брбљиви. Енглези махнити.), увек нешто што са опрезом и подозрењем треба разматрати, нешто чије обичаје не треба поштовати (не клањати се краљу, не устајати кад папа пролази, не поштовати реликвије „њихових цркава“, као ни предмете од значаја „њихових уметника“), али то исто не треба планирати нити систематично треба градити такав однос, не излазити са тим ставом пред друге са предумишљајем, већ постављати се тако по природи према свету, намећући му своја правила, истичући да је увек са својима милије разговарати и веселије дружити се. Туђи људи, туђи језик, туђи обичаји. Туђи. Кључна реч овог путописа.

Лепи изглед на варош нимало ме не занима: осећам дуго време. Владика и његови Црногорци прекјуче су отпутовали. Навикао сам био на друштво и на разговор, па ми је сада необично. Међу путницима што су у овој гостионици имам неколико добрих познаника, али то су туђи људи, туђ језик, туђи обичаји. Са Црногорцима било ми је милије и веселије дружити се и разговарати. Њихове приче о Црној Гори занимале су ме. Путујући у њиховом друштву, чинило ми се да нисам у туђој земљи. Нарочито познанство са владиком и његови разговори остаће ми као најлепши спомен целога живота. (22)

Цитати:

(1) Упућујем читаоца на есеј Штефана Цвајга „Париз, град вечне младости“ који веома добро обједињује утиске које Париз оставља, независно од епохе, на путника, нарочито путника који је уметник у формирању. Штефан Цвајг, Јучерашњи свет, превео Александар Тишма, Службени гласник, Београд, 2009, стр. 114-141.

(2) Француски писац Гистав Флобер (1821-1880) путовао је током 1849. и 1850. године Блиским Истоком, посетивши Грчку и Египат. На путовању је видео Бејрут, пет недеља је провео у Истамбулу 1850, а 1858. се вратио на Исток, овога пута у Картагину како би опскрбио своју имагинацију призорима Оријента које је тако екстатично и питорескно приказао у роману Саламбо. Ежен Делакроа (1798-1863), француски сликар раздражљивих призора, дивљих пејсажа, лудих коња и грчких мартира пред налетом Отоманске војске на Ијосу, путовао је 1832. у Шпанију и Северну Африку, као део дипломатске мисије, убрзо пошто су Французи освојили Алжир. Његов одлазак није био у циљу додатног школовања, већ начин да напусти Париз чија му атмосфера није одговарала у том периоду. Током пута насликао је и нацртао преко сто дела, сцена из јавног и приватног живота људи Северне Африке. Делакроа је, као и поменути уметници, био фасциниран бојама, људима и њиховим навикама, одећом коју су носили. Теме Оријента, облици које је стварност његових градова нудила, значајно су утицали на сва његова каснија дела. Он је духу епохе, моди изучавања класичних старина, понудио противтежу, Оријент и људе чији су бели турбани, такође, асоцирали на Катона или Брута. Теме за приказе арапских коња и лова на лавове Делакроа проналази у Танџиру. Овај екскурс имао је за циљ да српску културу и обичаје њене интелигенције постави у шири контекст и покаже како су навике и догађаји из живота учесника били, иако не чести и уобичајени као они на Западу, ипак у одређеној мери практиковани, упркос неповољним политичким и друштвеним приликама.

(3) Љубомир Ненадовић, Писма из Италије, Младо поколење, Београд, 1961, стр. 6.

(4) Исто, стр. 8.

(5) Исто, стр. 12.

(6) Исто, стр. 30.

(7) Исто, стр. 20.

(8) Исто, стр. 26-27.

(9) Призори Рима на сликама Франца Лудвига Катела (1778-1856), немачког сликара који је живот провео у Риму, могу бити илустративни за имаголошки приступ теми. Он је аутор Шинкеловог портрета, приложеног на почетку, али и многих других слика које сведоче о свакодневном животу Италијана из Напуља и Рима. Неке од његових слика, настајале у исто време кад и Ненадовићеви записи, могу бити посматране као визуелна допуна написаном.

(10) Писма из Италије, стр. 13.

(11) Зарад објективније анализе овог сложеног односа било би добро ове ставове компарирати са ставовима које у својим радовима износи др Саша Брајовић. Видети: „Његош у времену великих техничких достигнућа и светске изложбе“, Његош и слике из венецијанских збирки“, „Његош, Бајрон и бајронизацја Италије“, као и књигу Његошево велико путовање. Медитације о визуелној култури Италије. Узимамо у обзир да ауторка полази са становишта историчара уметности и да њена основа није критика са имаголошког становишта. Међутим, како су негативни ставови које Његош изриче и у вези са уметношћу, а ауторка их не помиње, ми ћемо то схватити као свесно изостављање чињеница које су, такође, неопходне како би портрет једне личности био целовит.

(12) Писма из Италије, стр. 89.

(13) Исто, стр. 94-95.

(14) Један допис из Рима, који Ненадовић у књизи наводи, Његоша пореди са Бајроном: „Бије пушком као Бајрон, прави лако стихове као Бајрон, љуби Италију као Бајрон, суморан је као Бајрон.“ О Његошевом односу према Бајрону и другим уметницима доба романтизма, као и Његошевом односу према појединим сликама из венецијанских збирки, писала је др Саше Брајовић, „Његош и слике из венецијанских збирки“ и „Његош, Бајрон и бајронизација Италије“, у: Историјски записи, година LXXXVIII, 1-2, 2015.

(15) Писма из Италије, стр. 17.

(16) Исто, стр. 20.

(17) Исто, стр. 23.

(18) Антон Ван Дајк (1599-1641), холандски сликар који је радио у Лондону. Званични портретиста Чарлса I.

(19) Писма из Италије, стр. 36-37.

(20) Исто, стр. 112-113.

(21) Исто, стр. 120.

(22) Исто, стр. 120.

Коришћена литература:

Саша Брајовић, „Његош и слике из венецијанских збирки“, у: Зборник Матице српске за ликовне уметности, уредник Дејан Медаковић, бр. 43, 2015, стр. 121-134.

Саша Брајовић, „Његош у времену техничких достигнућа и велике светске изложбе“, у: Историјски записи, година LXXXVII, уредник Радослав Распоповић, бр. 3-4, 2014, стр. 141- 160.

Саша Брајовић, „Његош, Бајрон и бајронизација Италије“, у: Историјски записи, година LXXXVIII, уредник Радослав Распоповић, бр. 1-2, 2015, стр. 47-49.

Саша Брајовић, Његошево велико путовање. Медитације о визуелној култури Италије, Црногорска академија наука и умјетности, Подгорица, 2015.

Јохан Волфганг Гете, Путовање по Италији, превео Бранимир Живојиновић, Просвета, Београд, 1962.

Марио Лигуори, VEDI NAPOLI E POI MUORI: Напуљ у српским путописима од 1851. до 1951, Службени гласник, Београд, 2015.

Љубомир Ненадовић, Писма из Италије, Младо поколење, Београд, 1961.

Напомена: Овај текст у потпуности је ауторско дело Ане Арп. Он је написан на првој години докторских студија, као део испитне обавезе, у оквиру предмета Српско-италијанске књижевне и културне везе. Забрањено је копирање, присвајање и дељење, електронско или штампано, у деловима или целини, без претходне дозволе и помене ауторке.

Franz Ludwig Catel (German, 1778–1856), The Bay of Naples with Vesuvius and Castel dell’Ovo, ca. 1818–20

Франц Лудвиг Кател, „Везув“, 1825.