Мартин Хајдегер: „Пољски пут“

Од капије врта протеже се он ка мочвари. Старе липе врта замка гледају за њим преко зида, било да, у доба Ускрса, између изниклих усева и пробуђених ливада, јасно светли, или да у доба Божића под снежним наносима ишчезава иза најближег брежуљка. Од пољског крста савија он ка шуми. На њеној ивици поздравља један високи храст, под којим стоји грубо истесана клупа.

На њој је каткад лежало ово или оно дело великих мислилаца, које је млада сметеност покушавала да одгонетне. Када су загонетке притискивале једна другу, а нису нудиле никакав излаз, помагао је пољски пут. Јер он тихо води ногу по завојитој стази кроз ширину оскудне земље.

Увек изнова иде понекад мишљење у истим делима или у сопственим покушајима стазом коју пољски пут провлачи кроз поље. Он остаје кораку оног који мисли тако близак као кораку сељака који у зору иде на косидбу.

Често са годинама храст одводи на пут ка спомињању на рану игру и прво одабирање. Када је повремено под ударцем секире усред шуме падао храст, отац је одмах кроз шикару и преко сунчаних пропланака тражио тако му указану грађу за његову радионицу. Ту је он радио смотрено, у паузама своје службе уз торањски часовник и звона, који обоје свој однос с временом и пролазношћу одржавају.

Од храстове коре, пак, резали су дечаци своје бродове који су, опремљени веслачком клупом и крмом, пловили по потоку и школском кладенцу. Путовања око света у игри су лако долазила до свог циља и опет на обале натраг приспевала. Оно сањалачко таквих путовања остало је скривенo у неком тада једва видљивом сјају који је почивао на свим Стварима. Њихово царство ограничавали су око и рука мајке. Било је као да је њена неизговорена брига чувала сво биће. Та путовања игре још ништа нису знала о странствовањима на којима изостају све обале. Међутим, тврдоћа и мирис храстовине почињали су да разговетније говоре о лаганости и истрајности са којима дрво расте. Сам храст је говорио да се само у таквом расту заснива оно што траје и рађа: да расти значи: отварати се у ширину неба и уједно се коренити у таму земље: да све успело успева само када је човјек подједнако обоје: спреман на захтеве највишег неба и склоњен у заштиту носеће Земље.

Још увек храст говори то пољском путу, који своју стазу поуздано поред њега води. Оно што око пута има своје биће, он прикупља и свакоме, ко по њему иде, доноси Своје. Исте њиве и обронци ливада прате пољски пут у свако годишње доба једном стално другом блискошћу. Било да се Алпи преко шума у вечерњи сумрак утапају, било да се тамо, где се пољски пут преко брежуљака вије, шева у летње јутро пење, било да из предела, где родно село мајке лежи, источни ветар овамо бежи, било да дрвосеча с вечери сноп прућа огњишту доноси, или да се товар жита у колима пољским путем дому заноси, било да деца прве јаглике на рубу ливаде беру, било да магла данима своју суморност и тежину преко поља вуче, увек и одасвуд стоји овде око пољског пута при-говор Истог:

Оно Једноставно чува загонетку трајног и великог. Оно свраћа људима непосредно, али му је ипак потребно дуго растење. У неупадљивом увек Истога прикрива оно свој благослов. Ширина свих израслих Ствари, које око пољског пута пребивају, дарује свет. У оном неизговореном њиховом језику, као што стари мајстор зборења и живљења Екхарт каже, Бог је тек Бог.

Али при-говор пољског пута говори само док постоје људи, који, рођени у његовом ваздуху, могу да га чују. Они су послушници свога порекла, али нису слуге направа. Човек узалуд покушава да својим планирањем земаљску куглу доведе у ред ако није уређен према при-говору пољског пута. Прети опасност да данашњи људи остану наглуви за његов говор. Њима у уши упада само још бука апаратâ, коју они сматрају скоро гласом Бога. Тако човек постаје растресен и без пута. Онима који су растресени оно Једноставно изгледа једнолично. Једнолично изазива досаду. Они којима је досадно налазе само још оно свеједно. Оно Једноставно је узмакло. Његова тиха снага је усахла.

Свакако се брзо смањује број оних који још оно Једноставно познају као стечену својину. Али, они којих је мало биће свуда они који су постојани. Они су кадри да једном, из благе моћи пољског пута, надживе џиновске снаге атомске енергије које је себи направило људско рачунање и којима је оковало сопствено чињење.

При-говор пољског пута буди једно чуло које воли чистину и такође још тугу на погодном месту преобраћа у крајњу ведрину. Она се одупире разузданости пуког израђивања, које, само по себи терано, једино оно ништавно подупире.

У ваздуху пољског пута који се мења променом годишњих доба успева знајућа ведрина, чије лице често изгледа сетно. Ово ведро знање је „благост“ (das „Kuinzige“).* Нико га не стиче ко га нема. Они који га имају, имају га од пољског пута. На његовој стази срећу се зимска олуја и жетвени дан, састају се чило буђење пролећа и спокојно умирање јесени, сагледају једна другу игра младости и мудрост старости. Ипак у једној јединственој складности, чији ехо пољски пут ћутке са собом тамо и овамо носи, јесте све разведрено.

Знајућа ведрина је капија за вечност. Њена врата се крећу на шаркама које је једном из загонетака људског опстанка вешти ковач исковао.

Од мочваре враћа се пут натраг овамо до капије врта. Преко последњег брега даље води његова уска трака кроз благу удолину до градског зида. Благо она светли у сјају звезда. Иза замка диже се торањ цркве Св. Мартина. Полако, готово оклевајући, избија једанаест сати у ноћи. Старо звоно, чији су конопци често зажарили руке дечака, подрхтава под ударцима сатног чекића, чије тмурно-шаљиво лице нико не заборавља.

Са последњим његовим ударцем тишина постаје још тиша. Она допире до оних који су кроз два светска рата пре времена жртвовани. Једноставно је још једноставније постало. Оно увек Исто зачуђује и одрешује. При-говор пољског пута сада је потпуно јасан. Говори ли душа? Говори ли свет? Говори ли Бог?

Све говори о одрицању у ономе Истом. Одрицање не узима ништа. Одрицање даје. Оно даје неисцрпну снагу Једноставнога. При-говор одомаћује у једном дугом долажењу.

Напомена: У оригиналу реченица гласи: Dieses heitere Wissen ist das „Kuinzige“. Реч das Kuinzige је термин једног дијалекта који припада јужној Швапској, етимолошки одговра речи keinnützig, „бескорисно“, „некорисно“, чије је значење касније прешло у „несташно“, „обешењачко“, и данас коначно означава стање слободног и радосног спокојства, у себи скривене љупкости; изражених благом иронијом и с додиром меланхолије: насмешена сета, знање које се не одаје увијеном говору.

Извор: Мартин Хајдегер, Пољски пут, Опуштеност, превео Душан Ђорђевић Милеуснић, Градац, 1992.

Интернет извор: With a Green Scarf

Цртеж: Каспар Давид Фридрих