Јустејн Гордер: „Софијин свет“ (поглавље о романтизму)

…тајанствени пут води ка унутра…

Алберто Кнокс је седео на прагу као и када је Софија стигла прошли пут.

– Седи овде – рече он, и тога дана пређе право на ствар. – Раније смо говорили о ренесанси, бароку и просветитељству. Данас ћемо говорити о романтизму који се назива последњом великом културном епохом Европе. Приближавамо се крају једне дуге историје, дете моје.

– Зар је романтизам трајао тако дуго?

– Почео је на самом крају XVIII века и трајао до средине прошлог столећа. Али након 1850. нема више никаквог смисла говорити о целим „епохама“ које обухватају и песништво, и филозофију, и уметност, и науку и музику.

– Али романтизам је био једна таква епоха?

– Говорило се да је романтизам био последњи „заједнички став“ Европе о људском постојању. Почео је у Немачкој и настао је као реакција на једнострано обожавање разума из доба просветитељства. Судећи по Канту и његовом уздржаном разуму било је као да су млади у Немачкој олакшано одахнули.

– И шта су понудили уместо тога?

– Нове крилатице су биле „осећања“, „машта“, „доживљај“ и „чежња“. И поједини мислиоци из доба просветитељства – а не најмање Русо – указивали су на значај осећања, али је то било више као нека врста критике једностраног стављања тежишта на разум. А онда је тај узгредни ток постао главни ток у немачком културном животу.

– Кант, дакле, није више био толико популаран?

– И да и не. Многи романтичари су себе доживљавали и као Кантове наследнике. Кант је тврдио да постоје границе онога што можемо знати о „дас Динг ан сицх“. С друге стране је указао на то колико је важан допринос „ја“ или „јаства“ спознаји. Онда су појединцу дате „одрешене руке“ да пружи своје сопствено тумачење постојања. Романтичари су искористили то за једно скоро необуздано обожавање „јаства“. А то је довело и до вишег вредновања уметничког генија.

– Да ли је било много таквих генија?

– На пример Бетовен. У његовој музици срећемо особу која исказује своја сопствена осећања и чежње. Бетовен је, посматрано на тај начин, „слободан“ уметник – насупрот мајсторима барока, на пример Баху и Хендлу, који су компоновали дела у част Бога, а често по строгим правилима.

– Ја знам само за „Месечеву сонату“ и „Судбинску симфонију“.

– Али ти можеш да чујеш колико је романтична „Месечева соната“ и ти можеш да чујеш колико се драматично Бетовен изражава у „Судбинској симфонији“.

– Али ти си рекао да су и ренесансни хуманисти били индивидуалисти?

– Да, има много сличности између ренесансе и романтизма. Једна таква сличност, и то не најмања, јесте тежиште које је стављано на значај уметности за људску спознају. И ту је Кант дао свој допринос. У својој ететици је истражио шта се догађа када нас обузме нешто лепо, на пример једно уметничко дело. Када се предамо једном уметничком делу без других интереса сем уметничког доживљаја, онда се приближавамо доживљају „das Ding an sich“.

– Уметник може, дакле, да пренесе нешто што филозофи не успевају да искажу.

– То су мислили романтичари. По Канту, уметник се слободно игра својом способношћу спознаје. Немачки песник Шилер је даље развио Кантове мисли. Он пише да је делатност уметника као игра, а само када се људи играју, то чине слободно јер тада стварају своје сопствене законе. Романтичари су сматрали да нас само уметност може приближити „неизрецивом“. А поједини су отишли до краја и поредили уметника са Богом.

– Јер уметник ствара своју сопствену стварност баш као што је Бог створио свет.

– Говорило се да уметник има „снагу уобразиље која ствара свет“. У свом уметничком одушевљењу он може да доживи да разлика између сна и стварности нестане. Новалис, који је био један од малдих генија, рекао је да „свет постаје сан, а сан постаје стварност“. Он је сам иначе написао један роман са радњом из средњег века и назвао га „Хајнрих из Офтердингена“. Роман није био сасвим завршен када је писац умро 1801, али је ипак постао веома значајан. У њему читамо о младом Хајнриху који трага за „плавим цветом“ који је једанпут видео у сну и за којим је касније увек чезнуо. Енглески романтичар Колриџ је ту исту мисао изразио овако:

What if you slept? And what if, in your sleep, you dreamed? And what if, in your dream, you went to heaven and there plucked a strange and beautiful flower? And what if, when you awoke, you had the flower in your hand? Ah, what then?

– То је лепо речено.

– Сама та чежња за нечим далеким и недостижним била је типична за романтичаре. Могли су да чежну и за неким минулим временом – на пример средњим веком, који је тада добио много бољу оцену од негативног вредновања из доба просветитељства. Романтичари су могли, осим тога, да чезну и за далеким културама, на пример „Истоком“ и његовом мистиком. Иначе су их привлачили ноћ, праскозорје, старе рушевине и натприродно. Занимало их је оно што радо називамо „тамном страном“ постојања, то јест оно што је мрачно, ужасно и мистично.

– Мени то звучи као узбудљиво доба. А ко су били ти „романтичари“?

– Романтизам је пре свега градска појава. Управо у првој половини 19. века на много места у Европи је цветала градска култура, у великој мери и у Немачкој. Типични романтичари били су млади мушкарци, многи од њих студенти, мада су им студије ишле и овако и онако. Они су имали изражен „антиграђански“ став у животу и били су спремни да, на пример, полицију или газдарице називају „малограђанима“ или једноставно „непријатељима“.

– Ја се онда не бих усудила да издам собу неком романтичару.

– Прва генерација романтичара била је у младости негде око 1800-те и ми мирно можемо назвати романтичарски покрет у Европи првом побуном младих. Романтичари су имали подоста сличности са хипијевском културом 150 година касније.

– Цвеће и дуга коса, чупкање жица на гитари и ленчарење?

– Да, говорило се да је „беспосличарење идеал генија а лењост романтична врлина“. Дужност романтичара била је да доживе живот – или да се сањарењем склоне од њега. А свакодневном трговином нека се баве малограђани.

– Да ли је Хенрик Вергеланд био романтичар?

– И Вергеланд и Велхавен су били романтичари. Вергеланд је носио у себи много од идеала просветитељства, али је његов начин живота – који је понекад био пун надахнутог али несређеног пркоса – садржао скоро све типичне одлике једног романтичара. А не најмање су његове занесењачке заљубљености биле типичне за романтичаре. Његова „Стела“, којој посвећује своје љубавне песме, била је подједнако удаљена и недосежна као Новалисов „плави цвет“. Новалис се иначе верио са једном девојком која је имала само четрнаест година. Умрла је четри дана пошто је напунила петнаест година, али је Новалис наставио да је воли целог живота. Новалис је иначе умрво већ у 29-ој години. Био је један од „рано умрлих“. Јер многи романтичари су умрли млади, не најмање од туберкулозе. А неки су извршили и самоубиство…

– Уф!

– А они који су остарили, најчешће су у тридесетим годинама престајали да буду романтичари. Неки су чак постали веома грађански и конзервативно опредељени.

– Прешли су у непријатељске редове.

– Да, могло би се тако рећи. Али ми смо говорили о романтичарској заљубљености. Саму неоствариву љубав је увео Гете у свом роману у писмима „Јади младог Вертера“ који је изашао 1774. Та књижица се завршава тако што млади Вертер изврши самоубиство јер не може да добије ону коју воли…

– Зар то није мало претерано?

– Показало се да је број самоубистава порастао након што је роман изашао, а неко време је та књига била потпуно забрањена у Данској и Норвешкој. Дакле, није било сасвим безопасно бити романтичар. Људе су покретала снажна осећања.

– Када кажеш романтичар, ја увек помислим на велике пејсаже рађене у уљу. Видим мистичне шуме и дивљу природу радо умотану у маглу.

– Једна од најважнијих црта романтизма јесу управо чежња за природом и мистика природе. И, као што сам рекао, такво одушевљење се не јавља на селу. Ти се можда сећаш Русоа који је избацио крилатицу „повратак природи“. Тек је са романтизмом тај мото добио ветар под крила. Романтизам је представљао не најмање реакцију на механицистички космос из доба просветитељства. Каже се да је романтизам садржавао ренесансу старе космичке свести.

– Објасни!

– Под тим се подразумева да се природа посматра као целина. Ту су романтичари размишљали  дуж нити која се протеже уназад до спинозе, али и до Плотина и ренесансних филозофа као што су Јакоб Беме и Ђордано Бруно. Заједничко свима њима јесте да су сматрали да у природи постоји једно божанско „ја“.

– Они су били пантеисти…

– И Декарт и Хјум су правили оштру разлику између јаства с једне стране и просторне стварности с друге. И Кант је за собом оставио оштру разлику између „ја“ које спознаје и природе „по себи“. Али тада је речено да је природа једно једино велико „ја“. Романтичари су користили и изразе „светска душа“ и „светски дух“.

– Схватам…

– Најутицајнији романтичарски филозоф је био Шелинг, који је живео од 1775. до 1854. Он је покушао да укине разлику између „духа“ и „материје“. Он је сматрао да је цела природа, како људска душа тако и физичка стварност, израз једног јединог Бога или „светског духа“.

– Да, то подсећа на Спинозу.

– „Природа је видљиви дух, дух је невидљива природа“, говорио је Шелинг. Јер свугде у природи можемо наслутити „дух који структуира“. Он је говорио и да је „материја успавана интелигенција“.

– То ми мораш јасније објаснити.

– Шелинг је у природи видео један „светски дух“, али он је тај исти „светски дух“ видео и у људској свести. Тако посматрано, природа и човекова свест су, у ствари, израз једног истог.

– Да, зашто и не би?

– Неко може тако да потражи „светски дух“ и у природи и у самоме себи. Новалис је зато могао рећи да „тајновити пут води ка унутра“. Он је сматрао да човек носи у себи цео свемир и да човек најбоље може доживети тајну света тако што ће ући у самога себе.

– То је лепа мисао.

– За многе романтичаре су се филозофија, природне науке и песништво стапали у једно више јединство. Без обзира да ли неко седи у својој радној соби и пише надахнуте песме или проучава живот цвећа и састојке камења, то су у стварности две стране исте ствари. Јер природа није никакав мртав механизам, она је живи „светски дух“.

– Ако сад још нешто будеш испричао, мислим да ћу постати романтичар.

– Природословац Хенрик Стефенс, који је пореклом из Норвешке – и кога је Вергеланд назвао „ловоровим листом из Норвешке кога је ветар одувао“ јер се настанио у Немачкој – дошао је 1801. године у Копенхаген да у њему држи предавања о немачкој романтици. Он је описао романтичарски покрет овим речима: „уморни од вечитих покушаја да се пробијемо кроз сирову материју, изабрали смо један други пут и хитамо у сусрет бесконачном. Ушли смо у нас саме и створили један нови свет…“ Шелинг је у природи видео и „развој“ од земље и камења до људске свести. Указао је на поступне преласке од беживотне природе ка све сложенијим облицима живота. Романтично схватање природе је уопште означено тиме да се природа поима као организам, то јест као целина која све време развија своје унутарње могућности. Природа је цвет који развија своје листове и латице. Као неки песник који развија своје листове.

– Зар то не подсећа мало на Аристотела?

– Да, сигурно. Романтична филозофија природе има и аристотеловске и неоплатоновске црте. Аристотел је имао знатно више органско поимање природе него механички материјалисти. Сличне мисли налазимо и у новом схватању историје. Један од филозофа који је много значио за романтичаре био је филозоф историје, Хердер, који је живео од 1744. до 1803. Он је сматрао да је ток историје означен повезаношћу, растом и циљношћу. Ми кажемо да је он заступао „динамичко“ схватање историје, јер је схватао историју као процес. Просветитељски филозофи су често имали „статичко“ схватање историје. За њих је постојао само један универзални или општеважећи разум који се у различитим временима очитовао у мањој или већој количини. Хердер је пак истицао да свака епоха у историји има своју сопствену вредност. Тако и сваки народ има своју сопствену особитост или „душу народа“. А питање је само да ли смо ми у стању да се уживимо у предуслове других култура.

– Баш као што морамо да се уживимо у ситуацију неког другог човека да бисмо га боље разумели, тако морамо да се уживимо у друге културе да бисмо их разумели.

– Данас се то скоро подразумева. Али у време романтизма то је била нова спознаја. Романтизам је допринео и јачању осећања сопственог идентитета појединих нација. Није случајно што је наша сопствена борба за националну самосталност нагло ојачала баш 1814.

– Јасно ми је.

– Пошто је романтизам био ново усмерење у тако много области, уобичајено је да се разликују два облика романтизма. Под романтизмом подразумевамо прво оно што називамо универзалним романтизмом. Тада мислимо на романтичаре који су се занимали за природу, светску душу и уметничког генија. Тај облик романтизма је први процветао, а посебно у граду Јени око 1800. године.

– А други облик романтизма?

– То је такозвани национални романтизам. Он је процветао нешто касније, а посебно у граду Хајделбергу. Национални романтичари су се пре свега занимали за историју „народа“, „народни језик“ и уопште „народну културу“. Јер и „народ“ су сматрали организмом који развија своје унутарње могућности – баш као и природа и историја.

– Реци ми где станујеш па ћу ти рећи ко си.

– Оно што је повезивало „универзални романтизам“ и „национални романтизам“ била је пре свега реч „организам“. Романтичари су и једну биљку и један народ звали живим организмом. Тако је и књижевно дело за њих било један живи организам. Језик је био организам – да, чак су и природу као целину сматрали живим организмом. Зато између „националног романтизма“ и „универзалног романтизма“ не постоји оштра граница. Светски дух је подједнако присутан у народу и у народној уметности као и у природи и у уметности.

– Схватам.

– Већ је Хердер почео да сакупља народне песме из многих земаља и збирци је дао речити наслов „Стиммен дер Вöлкер ин Лиедерн“. Да, он је назвао народну књижевност „матерњим језиком народа“. У Хајделбергу су тада почели да прикупљају народне песме и народне бајке. Можда си чула за бајке браће Грим?

– О, да… „Снежана“, „Црвенкапа“, „Ивица и Марица“…

– И много, много других. У Норвешкој су Асбјернсен и Му путовали по земљи и сакупљали „сопствено песништво народа“. То је било као брање сочних плодова чији су добар укус и хтанљивост изненада откривени. А морало се хитати – плодови су већ почели да сами падају са дрвета. Ландстад је сакупљао народне песме, а Ивар Осен је описивао сам норвешки језик. И стари митови и песме о боговима из паганских времена су наново откривени средином прошлог столећа. Осим тога, композитори су диљем Европе почели да користе народну музику у својој музици. Тако су покушали да преброде разлику између народне музике и уметничке музике.

– Уметничке музике?

– Под уметничком музиком се подразумева музика коју је компоновао одређени човек – на пример Бетовен. Народну музику није компоновао ниједан одређени човек, већ сам народ. Зато и не знамо тачно када су настале поједине композиције народне музике. На исти начин правимо разлику и између народних бајки и уметничких бајки.

– Шта се подразумева под уметничком бајком?

– То је бајка коју је написао неки писац, на пример Ханс Кристијан Андерсен. Романтичари су са великом страшћу неговали управо ументичку бајку. Један од немачких мајстора био је Хофман.

– Чини ми се да сам чула за „Хофманове приче“.

– Да, бајке су међу романтичарима биле сам књижевни идеал – отприлике као што је позориште био уметнички облик доба барока. Она је давала песнику пуну могућност да се игра са својом сопственом стваралачком снагом.

– Он је могао да се игра Бога у једном смишљеном свету.

– Баш тако. И овде је можда на месту да направимо некакав сажетак.

– Изволи.

– Романтичарски филозофи су схватали „светску душу“ као једно „ја“ које у мање или више сненом стању ствара ствари у свету. Филозоф Фихте је сматрао да природа потиче из једне више, несвесне предоџбене делатности. Шелинг је директно рекао да је свет „у Богу“. Бог је нечага свестан, сматрао је он, али има и страна у природи које представљају оно несвесно у Богу. Јер и Бог има једну „ноћну страну“.

– Та мисао је и ужасавајућа и очаравајућа. Она ме подсећа на Берклија.

– На потпуно исти начин су схватали однос између песника и његовог стваралачког дела. Бајка је давала песнику могућност да се игра са својом сопственом „светотворбеном снагом уобразиље“. Али сам чин стварања није увек подједнако свестан. Песник је могао да доживи да причу коју пише гура нека њена сопствена унутарња сила. Могао је да пише седећи скоро као хипнотизиран.

– И?

– Али онда је изненада могао да скрши илузију. Могао је да се умеша у приповедање кратким ироничним коментарима упућеним читаоцу тако да читаоца бар у наговештајима подсети да је бајка само бајка.

– Схватам.

– Осим тога, писац је на тај начин подсећао читаоца да је и његово сопствено постојање бајковито. Ту врсту разарања илузије радо називамо „романтичарском иронијом“. На пример, наш Ибзен допушта једном од ликова у „Пер Гинту“ да каже „човек не умире у сред петог чина“.

– Па јасно ми је да је та реплика помало духовита. Јер он тада истовремено каже да је он само машта.

– Ова изјава је толико парадоксална да мислим да је можемо означити новим одељком.

Извор: Јустејн Гордер, Софијин свет. Роман о историји филозофије, превео Љубиша Рајић, Геопоетика, Београд, 2002.