Justejn Gorder: „Sofijin svet“ (poglavlje o romantizmu)

Tajanstveni put vodi ka unutra

Alberto Knoks je sedeo na pragu kao i kada je Sofija stigla prošli put.

– Sedi ovde – reče on, i toga dana pređe pravo na stvar. – Ranije smo govorili o renesansi, baroku i prosvetiteljstvu. Danas ćemo govoriti o romantizmu koji se naziva poslednjom velikom kulturnom epohom Evrope. Približavamo se kraju jedne duge istorije, dete moje.

– Zar je romantizam trajao tako dugo?

– Počeo je na samom kraju XVIII veka i trajao do sredine prošlog stoleća. Ali nakon 1850. nema više nikakvog smisla govoriti o celim „epohama“ koje obuhvataju i pesništvo, i filozofiju, i umetnost, i nauku i muziku.

– Ali romantizam je bio jedna takva epoha?

– Govorilo se da je romantizam bio poslednji „zajednički stav“ Evrope o ljudskom postojanju. Počeo je u Nemačkoj i nastao je kao reakcija na jednostrano obožavanje razuma iz doba prosvetiteljstva. Sudeći po Kantu i njegovom uzdržanom razumu bilo je kao da su mladi u Nemačkoj olakšano odahnuli.

– I šta su ponudili umesto toga?

– Nove krilatice su bile „osećanja“, „mašta“, „doživljaj“ i „čežnja“. I pojedini mislioci iz doba prosvetiteljstva – a ne najmanje Ruso – ukazivali su na značaj osećanja, ali je to bilo više kao neka vrsta kritike jednostranog stavljanja težišta na razum. A onda je taj uzgredni tok postao glavni tok u nemačkom kulturnom životu.

– Kant, dakle, nije više bio toliko popularan?

– I da i ne. Mnogi romantičari su sebe doživljavali i kao Kantove naslednike. Kant je tvrdio da postoje granice onoga što možemo znati o „das Ding an sich“. S druge strane je ukazao na to koliko je važan doprinos „ja“ ili „jastva“ spoznaji. Onda su pojedincu date „odrešene ruke“ da pruži svoje sopstveno tumačenje postojanja. Romantičari su iskoristili to za jedno skoro neobuzdano obožavanje „jastva“. A to je dovelo i do višeg vrednovanja umetničkog genija.

– Da li je bilo mnogo takvih genija?

– Na primer Betoven. U njegovoj muzici srećemo osobu koja iskazuje svoja sopstvena osećanja i čežnje. Betoven je, posmatrano na taj način, „slobodan“ umetnik – nasuprot majstorima baroka, na primer Bahu i Hendlu, koji su komponovali dela u čast Boga, a često po strogim pravilima.

– Ja znam samo za „Mesečevu sonatu“ i „Sudbinsku simfoniju“.

– Ali ti možeš da čuješ koliko je romantična „Mesečeva sonata“ i ti možeš da čuješ koliko se dramatično Betoven izražava u „Sudbinskoj simfoniji“.

– Ali ti si rekao da su i renesansni humanisti bili individualisti?

– Da, ima mnogo sličnosti između renesanse i romantizma. Jedna takva sličnost, i to ne najmanja, jeste težište koje je stavljano na značaj umetnosti za ljudsku spoznaju. I tu je Kant dao svoj doprinos. U svojoj etetici je istražio šta se događa kada nas obuzme nešto lepo, na primer jedno umetničko delo. Kada se predamo jednom umetničkom delu bez drugih interesa sem umetničkog doživljaja, onda se približavamo doživljaju „das Ding an sich“.

– Umetnik može, dakle, da prenese nešto što filozofi ne uspevaju da iskažu.

– To su mislili romantičari. Po Kantu, umetnik se slobodno igra svojom sposobnošću spoznaje. Nemački pesnik Šiler je dalje razvio Kantove misli. On piše da je delatnost umetnika kao igra, a samo kada se ljudi igraju, to čine slobodno jer tada stvaraju svoje sopstvene zakone. Romantičari su smatrali da nas samo umetnost može približiti „neizrecivom“. A pojedini su otišli do kraja i poredili umetnika sa Bogom.

– Jer umetnik stvara svoju sopstvenu stvarnost baš kao što je Bog stvorio svet.

– Govorilo se da umetnik ima „snagu uobrazilje koja stvara svet“. U svom umetničkom oduševljenju on može da doživi da razlika između sna i stvarnosti nestane. Novalis, koji je bio jedan od maldih genija, rekao je da „svet postaje san, a san postaje stvarnost“. On je sam inače napisao jedan roman sa radnjom iz srednjeg veka i nazvao ga „Hajnrih iz Ofterdingena“. Roman nije bio sasvim završen kada je pisac umro 1801, ali je ipak postao veoma značajan. U njemu čitamo o mladom Hajnrihu koji traga za „plavim cvetom“ koji je jedanput video u snu i za kojim je kasnije uvek čeznuo. Engleski romantičar Kolridž je tu istu misao izrazio ovako:

What if you slept? And what if, in your sleep, you dreamed? And what if, in your dream, you went to heaven and there plucked a strange and beautiful flower? And what if, when you awoke, you had the flower in your hand? Ah, what then?

– To je lepo rečeno.

– Sama ta čežnja za nečim dalekim i nedostižnim bila je tipična za romantičare. Mogli su da čežnu i za nekim minulim vremenom – na primer srednjim vekom, koji je tada dobio mnogo bolju ocenu od negativnog vrednovanja iz doba prosvetiteljstva. Romantičari su mogli, osim toga, da čeznu i za dalekim kulturama, na primer „Istokom“ i njegovom mistikom. Inače su ih privlačili noć, praskozorje, stare ruševine i natprirodno. Zanimalo ih je ono što rado nazivamo „tamnom stranom“ postojanja, to jest ono što je mračno, užasno i mistično.

– Meni to zvuči kao uzbudljivo doba. A ko su bili ti „romantičari“?

– Romantizam je pre svega gradska pojava. Upravo u prvoj polovini 19. veka na mnogo mesta u Evropi je cvetala gradska kultura, u velikoj meri i u Nemačkoj. Tipični romantičari bili su mladi muškarci, mnogi od njih studenti, mada su im studije išle i ovako i onako. Oni su imali izražen „antigrađanski“ stav u životu i bili su spremni da, na primer, policiju ili gazdarice nazivaju „malograđanima“ ili jednostavno „neprijateljima“.

– Ja se onda ne bih usudila da izdam sobu nekom romantičaru.

– Prva generacija romantičara bila je u mladosti negde oko 1800-te i mi mirno možemo nazvati romantičarski pokret u Evropi prvom pobunom mladih. Romantičari su imali podosta sličnosti sa hipijevskom kulturom 150 godina kasnije.

– Cveće i duga kosa, čupkanje žica na gitari i lenčarenje?

– Da, govorilo se da je „besposličarenje ideal genija a lenjost romantična vrlina“. Dužnost romantičara bila je da dožive život – ili da se sanjarenjem sklone od njega. A svakodnevnom trgovinom neka se bave malograđani.

– Da li je Henrik Vergeland bio romantičar?

– I Vergeland i Velhaven su bili romantičari. Vergeland je nosio u sebi mnogo od ideala prosvetiteljstva, ali je njegov način života – koji je ponekad bio pun nadahnutog ali nesređenog prkosa – sadržao skoro sve tipične odlike jednog romantičara. A ne najmanje su njegove zanesenjačke zaljubljenosti bile tipične za romantičare. Njegova „Stela“, kojoj posvećuje svoje ljubavne pesme, bila je podjednako udaljena i nedosežna kao Novalisov „plavi cvet“. Novalis se inače verio sa jednom devojkom koja je imala samo četrnaest godina. Umrla je četri dana pošto je napunila petnaest godina, ali je Novalis nastavio da je voli celog života. Novalis je inače umrvo već u 29-oj godini. Bio je jedan od „rano umrlih“. Jer mnogi romantičari su umrli mladi, ne najmanje od tuberkuloze. A neki su izvršili i samoubistvo…

– Uf!

– A oni koji su ostarili, najčešće su u tridesetim godinama prestajali da budu romantičari. Neki su čak postali veoma građanski i konzervativno opredeljeni.

– Prešli su u neprijateljske redove.

– Da, moglo bi se tako reći. Ali mi smo govorili o romantičarskoj zaljubljenosti. Samu neostvarivu ljubav je uveo Gete u svom romanu u pismima „Jadi mladog Vertera“ koji je izašao 1774. Ta knjižica se završava tako što mladi Verter izvrši samoubistvo jer ne može da dobije onu koju voli…

– Zar to nije malo preterano?

– Pokazalo se da je broj samoubistava porastao nakon što je roman izašao, a neko vreme je ta knjiga bila potpuno zabranjena u Danskoj i Norveškoj. Dakle, nije bilo sasvim bezopasno biti romantičar. Ljude su pokretala snažna osećanja.

– Kada kažeš romantičar, ja uvek pomislim na velike pejsaže rađene u ulju. Vidim mistične šume i divlju prirodu rado umotanu u maglu.

– Jedna od najvažnijih crta romantizma jesu upravo čežnja za prirodom i mistika prirode. I, kao što sam rekao, takvo oduševljenje se ne javlja na selu. Ti se možda sećaš Rusoa koji je izbacio krilaticu „povratak prirodi“. Tek je sa romantizmom taj moto dobio vetar pod krila. Romantizam je predstavljao ne najmanje reakciju na mehanicistički kosmos iz doba prosvetiteljstva. Kaže se da je romantizam sadržavao renesansu stare kosmičke svesti.

– Objasni!

– Pod tim se podrazumeva da se priroda posmatra kao celina. Tu su romantičari razmišljali  duž niti koja se proteže unazad do spinoze, ali i do Plotina i renesansnih filozofa kao što su Jakob Beme i Đordano Bruno. Zajedničko svima njima jeste da su smatrali da u prirodi postoji jedno božansko „ja“.

– Oni su bili panteisti…

– I Dekart i Hjum su pravili oštru razliku između jastva s jedne strane i prostorne stvarnosti s druge. I Kant je za sobom ostavio oštru razliku između „ja“ koje spoznaje i prirode „po sebi“. Ali tada je rečeno da je priroda jedno jedino veliko „ja“. Romantičari su koristili i izraze „svetska duša“ i „svetski duh“.

– Shvatam…

– Najuticajniji romantičarski filozof je bio Šeling, koji je živeo od 1775. do 1854. On je pokušao da ukine razliku između „duha“ i „materije“. On je smatrao da je cela priroda, kako ljudska duša tako i fizička stvarnost, izraz jednog jedinog Boga ili „svetskog duha“.

– Da, to podseća na Spinozu.

– „Priroda je vidljivi duh, duh je nevidljiva priroda“, govorio je Šeling. Jer svugde u prirodi možemo naslutiti „duh koji struktuira“. On je govorio i da je „materija uspavana inteligencija“.

– To mi moraš jasnije objasniti.

– Šeling je u prirodi video jedan „svetski duh“, ali on je taj isti „svetski duh“ video i u ljudskoj svesti. Tako posmatrano, priroda i čovekova svest su, u stvari, izraz jednog istog.

– Da, zašto i ne bi?

– Neko može tako da potraži „svetski duh“ i u prirodi i u samome sebi. Novalis je zato mogao reći da „tajnoviti put vodi ka unutra“. On je smatrao da čovek nosi u sebi ceo svemir i da čovek najbolje može doživeti tajnu sveta tako što će ući u samoga sebe.

– To je lepa misao.

– Za mnoge romantičare su se filozofija, prirodne nauke i pesništvo stapali u jedno više jedinstvo. Bez obzira da li neko sedi u svojoj radnoj sobi i piše nadahnute pesme ili proučava život cveća i sastojke kamenja, to su u stvarnosti dve strane iste stvari. Jer priroda nije nikakav mrtav mehanizam, ona je živi „svetski duh“.

– Ako sad još nešto budeš ispričao, mislim da ću postati romantičar.

– Prirodoslovac Henrik Stefens, koji je poreklom iz Norveške – i koga je Vergeland nazvao „lovorovim listom iz Norveške koga je vetar oduvao“ jer se nastanio u Nemačkoj – došao je 1801. godine u Kopenhagen da u njemu drži predavanja o nemačkoj romantici. On je opisao romantičarski pokret ovim rečima: „umorni od večitih pokušaja da se probijemo kroz sirovu materiju, izabrali smo jedan drugi put i hitamo u susret beskonačnom. Ušli smo u nas same i stvorili jedan novi svet…“ Šeling je u prirodi video i „razvoj“ od zemlje i kamenja do ljudske svesti. Ukazao je na postupne prelaske od beživotne prirode ka sve složenijim oblicima života. Romantično shvatanje prirode je uopšte označeno time da se priroda poima kao organizam, to jest kao celina koja sve vreme razvija svoje unutarnje mogućnosti. Priroda je cvet koji razvija svoje listove i latice. Kao neki pesnik koji razvija svoje listove.

– Zar to ne podseća malo na Aristotela?

– Da, sigurno. Romantična filozofija prirode ima i aristotelovske i neoplatonovske crte. Aristotel je imao znatno više organsko poimanje prirode nego mehanički materijalisti. Slične misli nalazimo i u novom shvatanju istorije. Jedan od filozofa koji je mnogo značio za romantičare bio je filozof istorije, Herder, koji je živeo od 1744. do 1803. On je smatrao da je tok istorije označen povezanošću, rastom i ciljnošću. Mi kažemo da je on zastupao „dinamičko“ shvatanje istorije, jer je shvatao istoriju kao proces. Prosvetiteljski filozofi su često imali „statičko“ shvatanje istorije. Za njih je postojao samo jedan univerzalni ili opštevažeći razum koji se u različitim vremenima očitovao u manjoj ili većoj količini. Herder je pak isticao da svaka epoha u istoriji ima svoju sopstvenu vrednost. Tako i svaki narod ima svoju sopstvenu osobitost ili „dušu naroda“. A pitanje je samo da li smo mi u stanju da se uživimo u preduslove drugih kultura.

– Baš kao što moramo da se uživimo u situaciju nekog drugog čoveka da bismo ga bolje razumeli, tako moramo da se uživimo u druge kulture da bismo ih razumeli.

– Danas se to skoro podrazumeva. Ali u vreme romantizma to je bila nova spoznaja. Romantizam je doprineo i jačanju osećanja sopstvenog identiteta pojedinih nacija. Nije slučajno što je naša sopstvena borba za nacionalnu samostalnost naglo ojačala baš 1814.

– Jasno mi je.

– Pošto je romantizam bio novo usmerenje u tako mnogo oblasti, uobičajeno je da se razlikuju dva oblika romantizma. Pod romantizmom podrazumevamo prvo ono što nazivamo univerzalnim romantizmom. Tada mislimo na romantičare koji su se zanimali za prirodu, svetsku dušu i umetničkog genija. Taj oblik romantizma je prvi procvetao, a posebno u gradu Jeni oko 1800. godine.

– A drugi oblik romantizma?

– To je takozvani nacionalni romantizam. On je procvetao nešto kasnije, a posebno u gradu Hajdelbergu. Nacionalni romantičari su se pre svega zanimali za istoriju „naroda“, „narodni jezik“ i uopšte „narodnu kulturu“. Jer i „narod“ su smatrali organizmom koji razvija svoje unutarnje mogućnosti – baš kao i priroda i istorija.

– Reci mi gde stanuješ pa ću ti reći ko si.

– Ono što je povezivalo „univerzalni romantizam“ i „nacionalni romantizam“ bila je pre svega reč „organizam“. Romantičari su i jednu biljku i jedan narod zvali živim organizmom. Tako je i književno delo za njih bilo jedan živi organizam. Jezik je bio organizam – da, čak su i prirodu kao celinu smatrali živim organizmom. Zato između „nacionalnog romantizma“ i „univerzalnog romantizma“ ne postoji oštra granica. Svetski duh je podjednako prisutan u narodu i u narodnoj umetnosti kao i u prirodi i u umetnosti.

– Shvatam.

– Već je Herder počeo da sakuplja narodne pesme iz mnogih zemalja i zbirci je dao rečiti naslov „Stimmen der Völker in Liedern“. Da, on je nazvao narodnu književnost „maternjim jezikom naroda“. U Hajdelbergu su tada počeli da prikupljaju narodne pesme i narodne bajke. Možda si čula za bajke braće Grim?

– O, da… „Snežana“, „Crvenkapa“, „Ivica i Marica“…

– I mnogo, mnogo drugih. U Norveškoj su Asbjernsen i Mu putovali po zemlji i sakupljali „sopstveno pesništvo naroda“. To je bilo kao branje sočnih plodova čiji su dobar ukus i htanljivost iznenada otkriveni. A moralo se hitati – plodovi su već počeli da sami padaju sa drveta. Landstad je sakupljao narodne pesme, a Ivar Osen je opisivao sam norveški jezik. I stari mitovi i pesme o bogovima iz paganskih vremena su nanovo otkriveni sredinom prošlog stoleća. Osim toga, kompozitori su diljem Evrope počeli da koriste narodnu muziku u svojoj muzici. Tako su pokušali da prebrode razliku između narodne muzike i umetničke muzike.

– Umetničke muzike?

– Pod umetničkom muzikom se podrazumeva muzika koju je komponovao određeni čovek – na primer Betoven. Narodnu muziku nije komponovao nijedan određeni čovek, već sam narod. Zato i ne znamo tačno kada su nastale pojedine kompozicije narodne muzike. Na isti način pravimo razliku i između narodnih bajki i umetničkih bajki.

– Šta se podrazumeva pod umetničkom bajkom?

– To je bajka koju je napisao neki pisac, na primer Hans Kristijan Andersen. Romantičari su sa velikom strašću negovali upravo umentičku bajku. Jedan od nemačkih majstora bio je Hofman.

– Čini mi se da sam čula za „Hofmanove priče“.

– Da, bajke su među romantičarima bile sam književni ideal – otprilike kao što je pozorište bio umetnički oblik doba baroka. Ona je davala pesniku punu mogućnost da se igra sa svojom sopstvenom stvaralačkom snagom.

– On je mogao da se igra Boga u jednom smišljenom svetu.

– Baš tako. I ovde je možda na mestu da napravimo nekakav sažetak.

– Izvoli.

– Romantičarski filozofi su shvatali „svetsku dušu“ kao jedno „ja“ koje u manje ili više snenom stanju stvara stvari u svetu. Filozof Fihte je smatrao da priroda potiče iz jedne više, nesvesne predodžbene delatnosti. Šeling je direktno rekao da je svet „u Bogu“. Bog je nečaga svestan, smatrao je on, ali ima i strana u prirodi koje predstavljaju ono nesvesno u Bogu. Jer i Bog ima jednu „noćnu stranu“.

– Ta misao je i užasavajuća i očaravajuća. Ona me podseća na Berklija.

– Na potpuno isti način su shvatali odnos između pesnika i njegovog stvaralačkog dela. Bajka je davala pesniku mogućnost da se igra sa svojom sopstvenom „svetotvorbenom snagom uobrazilje“. Ali sam čin stvaranja nije uvek podjednako svestan. Pesnik je mogao da doživi da priču koju piše gura neka njena sopstvena unutarnja sila. Mogao je da piše sedeći skoro kao hipnotiziran.

– I?

– Ali onda je iznenada mogao da skrši iluziju. Mogao je da se umeša u pripovedanje kratkim ironičnim komentarima upućenim čitaocu tako da čitaoca bar u nagoveštajima podseti da je bajka samo bajka.

– Shvatam.

– Osim toga, pisac je na taj način podsećao čitaoca da je i njegovo sopstveno postojanje bajkovito. Tu vrstu razaranja iluzije rado nazivamo „romantičarskom ironijom“. Na primer, naš Ibzen dopušta jednom od likova u „Per Gintu“ da kaže „čovek ne umire u sred petog čina“.

– Pa jasno mi je da je ta replika pomalo duhovita. Jer on tada istovremeno kaže da je on samo mašta.

– Ova izjava je toliko paradoksalna da mislim da je možemo označiti novim odeljkom.

Izvor: Justejn Gorder, Sofijin svet. Roman o istoriji filozofije, preveo Ljubiša Rajić, Geopoetika, Beograd, 2002.

Slike: Ditlev Blunck, Portret gravera, 1826; Martinus Rorbye, Pogled iz umetnikove sobe, 1825; C. W. Eckersberg, Pogled na Rim kroz lukove Koloseuma, 1815; Christen Købke, Pogled na jezero Sortedam, 1838. Danski romantizam via SMK

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.