Томас Греј: „Елегија написана на сеоском гробљу“

Џон Опи, „Портрет шкотског сликара сер Дејвида Вилкија“, 1805.

Елегија Томаса Греја завршена је 1750. а објављена 1751. године. Инспирација за ову песму, која је елегија по тону, али не строго и по форми, била је смрт његовог пријатеља Ричарда Веста.

Елегија у националним књижевностима Европе, елегија ван античког контекста, означава врсту медитативне и меланхоличне лирске песме која се јавља у различитим стиховним облицима. Она бива популарна у доба сентиментализма, средином 18. века, и то под енглеским утицајем. Едвард Јанг објављује 1745. поему Ноћне мисли а Томас Греј 1751. Елегију написану на сеоском гробљу.

Греја и његову елегију популарисао је Хорас Волпол, Грејов пријатељ и писац готског романа Замак Отранто, са којим је и путовао на великој образовној тури по Италији. Песма је значајна јер је инспирисала друге енглеске уметнике, у наредним генерацијама, да уместо митског или историјског пејзажа (класичног античког, грчког или римског) одаберу енглески предео, унутрашњост земље, пределе ван градова. То нарочито утиче на сликарство Џона Констабла.

Гробље као поетска слика, као полазиште за инспирацију и део биографских прича о уметницима значајно је за уметност романтизма. Берси Биш Шели и Мери Шели сусрећу се тајно на гробљу, код споменика њене мајке, Мери Вулстонкрафт. Новалис вечери (гробље и ноћ, испарења и магле) проводи на гробу своје прерано преминуле веренице, Софије Кин. Код Греја та рустичност, старих надгробних споменика на којима су имена преминулих невидљива, збрисана, постаје полазиште, у духу сентиментализма, за контемплацију и меланхолију о пролазности.

Вечерње се звоно прашта с мртвим даном,
Мучући кривуда пољем чопор лени,
Орач кући иде стазом мучном, знаном,
И оставља цео свет мраку и мени.

На видику светли предели се губе,
У ваздуху целом свечани мир влада,
Сем где зујав лет још извијају бубе
И сањива звонцад успављују стада;

И што с оне куле испод зимзелена
Месецу се жали совуљага гневно
Кад ко, залутавши до склоништа њена,
Повреди јој царство самотно и древно.

Испод оног брешћа, у тисовој сени,
Где се многа хумка истрошена губи,
У тесној ћелији леже погребени
Засеока овог прадедови груби

Никад их ни ветрић јутра мириснога
Нити цвркут ласта с колибе од сламе
Ни крештавкрик петла или јека рога
Из постеље ниске неће да измаме.

Огњиште им више запламтети неће
Ни вечеру да им спрема жена врдно
Нит’ ће дете да их тепајући среће
Пузећ’ уз колено пољупца им жедно.

Често је клас српу подлегао њином,
Од бразде им груде ломила се кора,
Запрегу у поље тераху с милином,
Под снажним ударцем падала је гора.

Частољубље њине нек не презре труде,
Радости им просте и судбу без сјаја,
Величини презрив осмех нек не буде
Летописи кратки и без догађаја.

Поносном пореклу, целом сјају моћи,
Свој лепоти што је од блага имамо,
Неизбежни, кобни тренутак ће доћи:
Сви путеви славе гробу воде само.

Поносни, немојте замерит овима
Што Сећање гроб им трофејем не краси,
Где дугим ходником и под сводовима
Треште појачани славопоја гласи.

Да ли може урна ил’ попрсје живо
Вратити пролазни дах у мртве груди?
Је л’ глас Части икад глухи прах дозиво?
Може л’ Ласка ухо Смрти да пробуди?

Можда су у раци овој покопане
Божанскога даха некад пуне груди,
Рука што је могла и жезлом да мане
Ил’ до усхићења лиру да пробуди.

Њином оку није одмотало знање
Страну с вековима накупљеним благом,
Хладна им је Беда убила уздање
И замрзла жељу за науком драгом.

Многи адиђари леже сакривени
У понора мора недокучном мраку;
Многи рођен цвет се невиђен румени
И сву сласт изгуби на пустињском зраку.

Неки селски Хембден што не хте да бежи
Испред тиранина малог својих њива,
Ил’ неки неславан, нем Милтон ту лежи,
Ил’ Кромвел ком рука за крв није крива.

Да им пажљив сенат пљеска кад зажеле,
Да изгоне страх од пропасти из груди,
Да обаспу срећом покрајине целе,
Да им повест њину кажу очи људи  –

Судбина их спречи, ал’ не смањи она
Само врлине им но и зло у груд’ма,
Спречи их да кроз крв гацају до трона
И милости врата затворе над људима.

Да страх од истине познате им крију
И да гасе румен поштенога срама,
Раскоша, Поноса ковчег да набију
Тамјаном још врелим од Музиног плама.

Далеко од руље борбе бесне, гадне,
Њина скромна жеља никада не лута,
Дуж доље живота самотне и хладне
Држаху се свога нечујнога пута.

Па да и те кости у склоништу тихом
Сачува, споменик трошан ту још стоји,
С безобличним кипом и невештим стихом,
Ко пролазни данак моли уздах који.

Име им, године срицала је туда
Неписмена Муза место елегије,
Многе свете речи говоре још свуда
Сеоском мудрацу да смрт страшна није.

Је л’ ко икад – ког је заборав покрио –
С овог лепог света пошао на други,
Топли кутак ведрог дана оставио
Не бацивши иза себе поглед дуги?

Душа се ослања на вољене груди,
Кап милости иште око што се затвара,
И у самом гробу глас Природе се буди,
И у пепелу нам живи ватра стара.

За тебе, што, мислећ’ на мртве презрене,
Овде сада причаш просту причу њину;
Ако случајно сред мисли усамљене
Сродни дух упита за њину судбину,

Белокос ће неки младић можда рећи:
„Често га виђасмо на помолу зоре
Где кораком брише росу ко трчећи,
Да дочека сунце на ливади горе.

„Онам под ону букву лелујаву
Што прастаре жиле чудно у вис диже
У подне би лего уморан на траву
Нагнув се над поток што жубори ниже.

„Поред оне шуме што ко да се потсмена
Луто би мрмљајућ’ што му на ум падне,
Ил’ би се сагибо, блед, као да снева,
Ил’ био утучен с љубави безнадне.

„Али једно јутро измаче се оку,
Не виде га жбуње ни грм њему мио:
Други је дошао; ал’ он на потоку
Није, на ливади, ни у шуми био.

„Сутрадан, с погребном песмом, у жалости,
Тромо га кроз гробље пренеше мртвога.
Приђи (јер си писмен), читај натпис прости
У камену испод оног старог глога.“

НАДГРОБНИ НАТПИС

Ту на крилу земље сад главу одмара
Младић непознати Богатству и Слави;
При рођењу оста без Науке дара,
Туга му на чело свој вечни жиг стави.

Беше врло добар и искреност сушта,
Бог му је награду богату послао;
Он све беди даде: сузу коју пушта;
Што жељаше: друга, бог је њему дао.

Заслуге нека му нико не открива
Нит’ извлачи прах из скровишта мрачнога,
(Ко дрхтећ’ од наде он сад ту почива)
Из недара оца његовог и бога.

Превео Светислав Предић

Извор: Летопис Матице српске, 373, 4 (април 1954), стр. 305-308.

Напомена: Велику захвалност за ову објаву дугујем Јованки Козловачки Дамјанов, запосленој у Библиотеци Матице српске у Новом Саду која ми је омогућила да дођем до овог давног броја Летописа и објавим поему у дигиталном облику.