Divlja lepota Salvatora Roze

Mnoge od ovih tema pomućene lepote ponovo se javljaju kod romantičara, ali ono što je kod sečentista bila intelektualna poza postaje kod romantičara poza senzibiliteta. Sečentistički končeto zamenjen je romantičarskim osećanjem. – Mario Prac

Italijanski slikar Salvator Roza rođen je u blizini Napulja 1615. Istorija umetnosti beleži ga kao baroknog slikara, temperamenta nalik Karavađovom, buntovnog, odmetničkog, neprilagođenog. Njegovi autoportreti svedoče slobodan i divlji duh.

Roza, avanturista, razbojnik, melanholik, svojom ličnošću i svojim delom, iako je, hronološki gledano, bio čovek doba baroka, „vizuelni končetista“, približava se romantičarskoj osećajnosti, ne toliko po intelektualnoj odlici, koju formalno končeto podrazumeva, već po odlici senzibiliteta, koji je svojstven romantizmu prilikom predstavljanja zastrašujućih, izmaštanih, divljih bića, njihovih radnji i predela u kojima su.

Rozu su otkrili romantičari. Veštičije sabati, koje je među prvima prikazivao i tako gnusnim, okrutnim, zastrašujućim scenama dao građansko pravo u carstvu Lepog, kasnije je Goja usavršio vizuelno a Flober pisano (uporediti Rozinu sliku Iskušenja svetog Antonija sa Floberovim halucinantnim scenama istoimenog dela). Međutim, Roza, razbojnik, kako su ga zvali putnici na velikom putovanju, imajući na umu i paralelu sa Šilerovim junacima, prvi se posvetio makabrističkim scenama, mračnim, okrutnim, anticipirajući još jednog romantičarskog umetnika, Teodroa Žerika. Žerikoova serija portreta mentalno obolelih svoje duhovne pretke, avetinjski iznemogle, pronalazi na Rozinim slikama.

Roza je, pak, najpoznatiji, i za romantičare najznačajniji po tretmanu pejzaža po kojima se njegovi prikazani junaci kreću, po predelima u kojima se nalaze melanholični filozofi, meditirajući među lobanjama, raspećima i kosturima gmizavaca. Raščupani svezak starih, prljavih i pleasnjivih listova nekada je bio knjiga.

Roza ne slika božanstva koja love u idiličnim predelima već strašna stvorenja grčkih mitova, satire i kentaure, bludne i divlje. Rozu interesuje nasilje. Umesto ljubavi, Roza sublimno i pitoreskno prikazuje senzaciju, strast i divlju lepotu (orrida bellezza), u njegovom radu uočavamo užasavajuće (terribilita) elemente koji su toliko fascinirali buduće naraštaje poeta.

Strah, bol i senka teme su koje okupiraju Rozu. Među ruševinama hrama pored mora, nimfe, umesto prerušenih bogova, napastvuju kentauri. Sve je Rozinim slikama u činu otmice, odmazde i ubistva. Tu dinamiku dopunjuju oblaci svojim tamnim, uzburkanim kretanjem. Isti ti oblaci, kao i grane koje se savijaju na jakom vetru u predelu pred oluju, sugerišu i melanholiju filozofa i svetaca. Veza subjekta sa predelom već je najavljena. Rozin pejzaž među prvima je subjektivistički.

Vidimo tematizaciju ruševina kakva tek treba da nastupi. Roza je anticipator prikaza divljih predela i melanholičnih posetilaca istih, zalutalih, odbeglih. Roza ne prikazuje samo određen prizor, on u njega unosi emociju, sa pitoresknog on tako prelazi na romantično. Emociju prepoznaje posmatrač. Finalni utisci uvek su u svesti posmatrača.

Za sve kasnije putnike na velikom putovanju, Roza i Piranezi biće početne tačke gledišta na prirodu koje stoje nasuprot klasičnom kanonu, ali i nasuprot veku prosvećenosti koji je na izmaku, u kome se nasilje Revolucije ogleda na svakom koraku, u kome se senzibiliteti menjaju, od Enciklopedije, kao materijalizacije (pokušaja) zaokruženog znanja koje može izvesti pojedinca iz pećine mraka i neznanja do nemačkih reči Sehnsucht i Unheimlich, ovaploćenih najviše u umetnosti. Od beskrajne, bespredmetne čežnje, nejasne indicije o pojavama koju imaginacija ima da dovrši i kroz umetničko delo uobliči, do neprijatnog i nepoznatog koji su nam, ipak, pomalo i poznati, krijemo ih u sebi, od sebe, ali ih kroz umetnost i snove otkrivamo.

Roza slika filozofa, mladića tankih, skupljenih usana, pogleda koji je uperen u stranu, na dole, koji označava sumnju, na čijoj tabli, koju on pridržava, piše da treba da ćutimo, osim ukoliko ono što ćemo reći nije bolje od tišine. Na drugoj slici predstavio nam je poeziju. Devojka, koja više izgleda kao devojčica, raščušane kose, nju skuplja neobavezno nešto nalik na turban (umetnik je odustao od idealizovanja, od lire, oblaka i pogleda uperenih u Apolona, od kupidona i Helikona), i njen pogled je strog, odražava sumnju baroknog čoveka, temeljnu uzrujanost sveta. Njeno rame je otkriveno, rukav isuviše kratak.

Sedamnaesti vek voli ekstaze, patnju, spektakl bola, religiozne zanose, naročito voli grimase i deformisana lica koja izražavaju gnev (Berninijev David), iznemoglost (Berninijeva Sveta Tereza u ekstazi), zlobu (Berninijev Had), strast (Hadova ruka na Persefoninoj butini). Sve nas to podseća na kasnije junake i umetnike. Barok je „uzlet duha pre nego radoznalost čula“, kaže nam Mario Prac kada ga poredi sa romantizmom. U romantizmu, pak, umetnik će „tražiti da proživi te izopačenosti mašte ili da bar kod čitaoca stvori utisak da su plod iskustva.“

Pored pisanja o Fjuzeliju, Goji, Roberu, Piraneziju, Greju, Blejku, tamnu stranu meseca 18. veka kristališemo, tek neznatno, i ovim tekstom. Geteov šešir, stoga, morao je biti onako širok. To nije bio Tišbajnov prikazivački hir i kapricioznost dvorskog umetnika kome je plaćen boravak u Rimu. Sve ima svoje simboličko opravdanje.

Citati: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974, str. 55.

Slike: Vrišteća lobanja, 1640; Pustinjak i demoni, 1660; Demokrit razmišlja, 1650; Filozofija, 1641; Poezija, 1641.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.