Путница Луси

Каспар Давид Фридрих, „Жена и гавран у дивљем пределу“, 1803.

Вилијам Вордсворт (1770-1850)

Вордсвортов циклус песама о Луси састоји се од пет поетских остварења која су настала у периоду од 1798. до 1801.

Четири песме

  • Strange fits of passion I have known
  • She dwelt among the untrodden ways
  • Three years she grew in sun and shower
  • A slumber did my spirit seal

завршене су најкасније 1800. године и ушле су у друго издање Лирских балада.

Песма

  • I travelled among unknown men

написана је априла 1801. године али није ушла у треће издање Лирских балада из 1802. већ је објављена тек 1807. у самосталној Вордсвортовој збирци Poems, In Two Volumes.

Од 1850. године песме се посматрају као циклус, као јединствена и повезана целина. Песме немају називе, именују се према првом стиху. Свака од песама различитог је облика.

На српски језик преведено је свих пет песама. Ја тим преводима нисам била задовољна. Да би се одржала рима, или звучност, каква је дата у оригиналу, стихови у преводу морају се претходно потпуно изменити (различити језици имају различите структуре). Већина превода поезије енглеског романтизма у преводу на српски језик делује инфантилно и неадекватно, наивно и скоро банално, па сам, стога, одлучила да песме лишим терора версификације, метрике, бројања слогова, акцената, Прокрустове постеље риме, алитерације и асонанце која дела одређених епоха у потпуности „редукује“, приносећи пред читаоце нечитљива, апсолутно несавременог звука, тока, значења и смисла дела која у оригиналну нису оно што постану у преводу. Напротив. Дела која су у оригиналу стоје за врло савремена и универзална поетска дела, у духу заноса и романтике смемо написати да су, заправо, „генијална“. Међутим, та иста дела у преводу – њих нико не чита. Сматрала сам да би у том случају најбоље било превести песме у прозном облику. Не мислим да се у том случају губи њихова поетска драж. Песме се тада сасвим другачије „отварају“ у духу читаоца, а и сам Вордсворт је у „Предговору“ другог издања Лирских балада ову збирку ословио експерименталном, сматрајући да је мешање жанрова пожељно. Зашто бисмо ми, онда, робовали конвенцијама, када већ сама збирка позива на слободу, промену, експеримент и нов приступ поезији? У наставку следе моји преводи свих пет песама после којих долази њихово тумачење у контексту теме о путницима, природи и путовању у уметности романтизма.

СПОЗНАО САМ ЧУДАН НАЛЕТ СТРАСТИ

Спознао сам чудан налет страсти, и усудићу се тек да кажем заљубљенима, оно што ми се догодило.

Када је она коју сам волео била једра и чила, налик ружи у јуну, до њене колибе јахао сам, под вечерњим Месецом.

У њега сам гледао, и по широком пољу, док коњ кроз ноћ каскао је, стазама које су ми биле драге.

Када само стигли до капије врта, и док смо се пели уз брдо, пред кровом Лусине колибе Месец се мирно спуштао.

У једном од својих снова, добре Природе благодати, све време очи сам држао уперене ка Месецу који је ишчезавао.

Мој коњ је наставио, кас по кас узбрдо и више није застајао, када је доле, иза крова колибе, изненада пао Месец!

Какве мисли би могле тада проћи кроз главу заљубљеног? Рекох себи: „Господе! Је ли Луси жива?!“

Песму у оригиналу можете читати овде.

БОРАВИЛА ЈЕ МЕЂУ НЕУГАЖЕНИМ СТАЗАМА

Боравила је међу неугаженим стазама, недалеко од реке Дав, девојка коју нико није помињао, а само су понеки волели.

Љубичица поред камена обраслог маховином, делимично скривена од ока, лепа као звезда коју једину видимо на небу.

Живела је непозната, и ретки су могли знати када је престала да постоји. Она је сада у свом гробу, а ја разлику примећујем.

Песму у оригиналу можете читати овде.

ТРИ ГОДИНЕ РАСЛА ЈЕ НА СУНЦУ И КИШИ

Три године расла је на Сунцу и киши, а онда је Природа рекла: „Љупкијег цвета на земљи није било, ово дете узећу к себи, биће моја, и ја ћу од ње начинити своју пратњу.

Ја ћу мојој најдражој бити и закон и нагон, са мном она међу планинама, и у равници, на земљи и на небу, на пропланку, кроз жбуње, осетиће моћ да озари и моћ да обузда.

Биће окретна као лане што неспутано, разиграно креће се ливадом, или поред извора, и њени ће бити мелеми, и њена ће бити тишина непомичних ствари.

Облаци што промичу застаће, врбе ће се пред њом повити, она неће пропустити да види и у кретањима олује лепоту која ће ју обликовати, уз нему наклоност.

Поноћне звезде биће јој драге, и чуће шум скровитих места, тамо где потоци својевољно плешу, и лепота дражи звуцима, сви они биће њено лице.

И животодавна осећања задовољства узвисиће њен облик и њене девичанске груди начинити једрим. Такве мисли даћу њој док заједно будемо пребивале у овој шумовитој долини.“

Овако је говорила Природа – дело је учињено – кратак је био дах моје Луси! Умрла је и оставила ми је пламен, непомичан призор, сећање на то шта је било, и чега више неће бити.

Песму у оригиналу можете читати овде.

ЗАПАМТИО САМ ЈЕДАН САН

Запамтио сам један сан. Нисам био уплашен. Изгледала је као беживотна ствар која није могла да осети пролазност времена.

Она је сада без покрета, без снаге, не чује, не види, непрестано кружи са стенама, камењем и дрвећем.

Песму у оригиналу можете читати овде.

ПУТОВАО САМ МЕЂУ НЕПОЗНАТИМ ЉУДИМА

Путовао сам међу непознатим људима, по земљама иза далеких мора. Тада нисам ни слутио, Енглеско, да те толико волим.

Тај прошли, сетни сан. Нећу по други пут напуштати твоје обале јер ја те и даље волим, и све више и више.

У твојим планинама осетио сам радост жеље, и она за којом сам жудео прела је поред твоје ватре.

Твоја су јутра откривала, твоје су ноћи скривале гајеве у којима се Луси играла, и твоја су зелена поља последње што су њене очи виделе.

Песму у оригиналу можете читати овде.

Каспар Давид Фридрих, „Жена и паукова мрежа између два дрвета“, 1803.

Баладе су приче у стиху. То је најкраћи и најједноставнији начин да знамо са каквим обликом стваралаштва се сусрећемо. Баладе могу бити народне и уметничке и углавном се односе на причу о догађају који се збио у прошлости. У Речнику књижевних термина пише и да су

Њезине карактеристике у начелу најбоље изражене у Гетеову схваћању, према којему балада треба да има у себи нешто тајанствено. Тајанственост произилази из начина приповједања (не из грађе); предмет, личности, њихова дјела и само збивање морају бити предочени тако да узбуђују читаочеву уобразиљу и дух. Користећи се лирским, епским и драмским састојцима, емоционална пратња баладе, ипак, наглашено лирска. (Живковић 1992: 71)

Брана Миладинов у својој докторској дисертацији Функција нарације у песмама „Лирских балада“ Вилијама Вордсворта, на чије ћемо се редове у овом раду ослањати, и која је можда најбоља адреса за тумачење овог Вордсвортовог циклуса на српском језику, пише о балади следеће:

Народну баладу на енглеском језику одликује нагли почетак „in medias res“, којим се отпочиње приповедање о једном догађају или једној епизоди […] Смена догађаја, односно епизода, је нагла, без повезних делова – историчари и критичари ће је упоређивати с брзом филмском монтажом – што, уз дијалог, остварује нарочиту драматичност и ефекат симултаности збивања, казивања и рецепције, упркос ретроспективном моделу приповедања. (Миладинов 2016: 144-148)

Ове два цитата су значајна за нас како бисмо отпочели са писањем о првој песми из циклуса о Луси. На основу Колриџових бележака из поетичко-критичко-песничке књиге Biographia Literaria знамо да је рад на песничкој збирци Лирске баладе био подељен:

Колриџ је требало да напише песме у којима се појављују „особе и карактери натприродни, или макар романтични“ […] Вордсвортов задатак био је да […] да чар новине свакидашњим стварима и да побуди осећања аналогна натприродном тако што ће пробудити пажњу духа из летаргије навике и усмерити је на лепоту и чудесност света пред нама. […] Предмет треба да буде одабран из обичног живота; ликови и догађаји треба да су такви какви би се могли наћи у сваком селу и његовој близини, тамо где постоји медитативни и осећајни дух који би их потражио, или их уочио, кад се прикажу. (Biographia Literaria, XIV: 145) (Миладинов 2016: 142-143)

Ова подела је доста условна јер, како ћемо видети, Луси је „натприродан“ и „романтичан“ карактер али песме о њој, призори, догађања и мотиви свакако буде наша осећања из „летаргије навике“ и усмеравају их „на лепоту и чудесност света пред нама“, посебно када се сетимо тако једноставних призора, а у свету песме магичних, заоденутих у тајну, као што је слика камена обраслог маховином или девојка која преде крај камина у тмини своје собе.

Јунак прве песме, онај који ће нам и у наредним песмама сведочити о Луси – претпостављамо да је реч о истој особи, песнику, путнику и приповедачу, иако нам то у самим песмама није експлицитно назначено – налик је витезу, попут јунака неке давне романсе. Он ће нам говорити о Луси, иако ће она, упркос централном месту у његовој причи, као актер, као делатно биће, бити одсутна и пасивна. То сазнање у нама ће побудити извесну недоумицу, подстаћи ће нас на размишљање да ли је збивање било тако као што нам приповедач о њему сведочи. Размишљаћемо и о томе ко је Луси, али не да ли је то нека реална особа или метафора, већ ће нас скоро барокна илузија нападног присуства које искључиво сведочи о одсуству запитати о нестабилном конструкту саме јунакиње, баш као и када смо писали о Шелијевој Медузи. Обе јунакиње централна су тема песме, али све што знамо о њима знамо посредством гласа неког другог, оне се нигде не појављују, њих у песми нема.

У првој песми циклуса о Луси, „Спознао сам чудан налет страсти“, приповедач нам ретроспективно прича причу и своја осећања поводом догађаја који су се збили у прошлости: „Балада отворено ставља до знања да је превасходни интерес песме причање приче.“ (Миладинов 2016: 190-203). Приповедач наглашава да ће чудан налет страсти који је спознао испричати једино заљубљенима, антиципирајући да је он можда њима сличан, или да тематика која следи може бити блиска егзистенцијалној ситуацији заљубљених. Лирски субјект је коњаник, скоро витешки галантан у свом односу према драгој, о којој нам говори да је живела у колиби окруженој вртом, на брду, и да је он, опет смо на пољу романтике, ка њој путовао ноћу. Његова пратња, поред коња, био је Месец.

Јунак јаше уз брдо. Док се на коњу креће навише чини му се да се Месец креће наниже. Ту сасвим једноставну слику, лишену сувишних детаља, можемо лако замислити. Геометријска схема слике, уз контраст таме (ноћи) и светлости (Месеца), доминира овом песмом која је, заправо, представа једног симболичког путовања које нам сведочи о нестабилности света којим се јунак креће. Ми остајемо у недоумици: да ли нам он прича свој сан или нам сведочи о свом некадашњем реалном искуству? Сан и јава у овој песми чине симболичку плетеницу. Један ниво прелази и укршта се са другим.

Месец је слика Природе а њено је кретање (време) кружно. Пут којим се коњаник и његов коњ крећу слика је праволинијског, људског, времена односно времена свих живих бића. Читајући ову песму нама може, асоцијативно, пасти на памет једна слика Каспара Давида Фридриха која је настала нешто касније у односу на циклус песама о Луси али која се савршено уклапа у тему. Призор на слици смештен је у долину, али симболика је иста. Приказана је девојка са леђа која је на крају пољског пута, једне праволинијске стазе. Пред њом је Сунце а до ње камен. Слика носи у себи симболику кружења, односа људског времена и вечности природе, људског као пролазног и природних циклуса као константи које су у сталном поретку кружења и поновног враћања (Сунце излази и залази). Тако је и у песми, све док коњаник не дојаше до капије Лусиног врта. Нарацију прекида романтичан детаљ, а чест за Вордсворта: уметнуће сна. Ми нисмо сигурни да ли је оно што се збило до краја песме, у петом, шестом и седмом стиху, сан или сећање на исти, и да ли је коњ заиста наставио, без застајања, напред, ка ноћном небу и звездама или је то сневач видео у сну. Последњи стих је изненадан и двосмислен, са злокобним завршетком: док је јахао узбрдо витез је гледао у Месец за који је често напомињао да се спуштао. Месец се није спуштао, у питању је перцептивна илузија. Међутим, када је стигао до врха, јунак је видео како је Месец пао. Ми остајемо у недоумици: да ли је јунак видео у сну Месец који пада или је исти призор видео у тренутку завршетка свог путовања, када је дошао до капије врта. Ова сцена нас подсећа на призоре из филма Меланхолија Ларса Фон Трира, али и на још једно уметничко дело, настало нешто раније у односу на песме. Реч је о слици Хајнриха Фјузелија Ноћна мора која нам приказује онесвешћену девојку – она није заспала већ је под утицајем опијума. Њен положај тела, нарочито руку и главе која је пала са кревета, неприродно извијеног врата, сведоче о сну услед опијености. На њеном стомаку чучи демонско створење, а ту је и коњ који сабласно помаља главу иза црвене завесе. Када читамо песму она нас асоцира на ову слику у чијем је центру девојка, али обамрлих чула, телом присутна у самом центру слике, али духом одсутна, неделатна. Тако је и Луси, присутна у песми посредством приче протагонисте, али, истовремено, одсутна из исте. Ово, најзад схватамо, није песма о Луси већ о лирском субјекту који заљубљенима приповеда свој страх од смрти (услед помисли на смрт вољене). Он креће на путовање када је Луси била млада, једра и чила. Како се успиње, тако и време тече, тако се и Месец креће. Његов пут, за који верујемо да је трајао једну ноћ, можда је био читав један живот. Осим нестабилног присуства Луси, овде је, такође, проток времена веома двозначан и нестабилан. Песму додатно дестабилизује и питање које јунак самом себи, на крају, поставља: „Је ли Луси жива?!“ Одговор ћемо сазнати у наредној песми из циклуса.

Друга песма, „Боравила је међу неугаженим стазама“, више нам казује о Луси. Простор у коме она борави у центру је пажње онога ко приповеда и посредством простора нам саопштава о егзистенцији лирске јунакиње. У претходној песми читали смо да она борави у колиби која би могла бити на брду. Сада се природни амбијент у коме је Луси додатно разрађује. У првој строфи сазнајемо да је она боравила међу неугаженим стазама, поред реке Дав (коју је могуће лоцирати у средишњој Енглеској), сазнајемо да су њу ретки могли волети, претпостављамо јер је живела одвојена од цивилизације, у окриљу природе, и непозната људима. Ретки који су је волели били су други облици и бића у природи: животиње, биљке, инсекти. Ми њу замишљамо као хероину Дизнијеве верзије Успаване лепотице која живи у колиби са три виле и разговара са совама, зечевима и другим шумским животињама (овде и овде). Нешто од елемената својствених бајци, које имају корене у фолклору, можемо препознати и у овој песми. Друга строфа нам описује један сасвим једноставан призор, који бих по својој једноставности и лепоти, поредила са чувеним пределом нарциса поред језера. Ту сазнајемо за љубичицу која расте поред камена који је обрастао маховином. Та слика може бити у служби поређења: Луси је налик љубичици која је полускривена од ока ретког пролазника. Она, истовремено, може бити и антиципација која има везе са глаголима у прошлом времену из прве строфе. Тај камен обрастао маховином са љубичицом која се привила уз њега може нас асоцирати на Лусин гроб а звезда на небу на њен дух који бди над пределом. У трећој строфи сазнајемо да је Луси мртва и да онај ко нам о њој говори „ту разлику примећује“. То значи да је наратор познавао Луси и пре њене смрти, када је предео био испуњен њеним присуством, али и да он и сада, у времену песме, ходи тим пределима, када ње ту нема, и да му разлика бива очита. Он осећа horror vacui. Ако је у првој песми владао страх због смрти, у другој песми приповедач нам, уместо страха, саопштава о својој тузи (посредством недостатака вољеног бића у датом пределу). Опет се питамо је ли ово песма о Луси или о ономе ко о њој сведочи. Брана Миладинов тим поводом је писала:

Следећи логику аргумента, песма на крају захтева ревизију теме: она не говори о животу и смрти изоловане девојке, већ о потресу који смрт вољеног бића доноси ономе који песму казује. Тај тематски преокрет поентира исповедну матрицу ове песме, наглашава тематизацију субјекта и, као и претходна песма, измешта Луси на маргину. (Миладинов 2016: 220-221)

У наредној песми, „Три године расла је на Сунцу и киши“, сазнајемо више о природи саме Луси. О њој смо посредно могли сазнати кроз дескрипцију предела у коме је пребивала а сада можемо спознати шта је била суштина њеног облика и њене егзистенције. Приповедач нам казује, већ на почетку прве строфе, да је Луси након три године, током којих је била изложена зрацима и киши, дакле непосредно самим природним облицима, прешла у окриље Природе (Природе са великим почетним словом што алудира на персонификацију читавог система природе) која је одлучила да ју усвоји и да ју учини својом „пратњом“ која ће, преко стицања моћи „да озари и да обузда“, задобити њене прерогативе. „Да озари“ се односи на дародавну и афирмативну моћ Природе а „да обузда“ на онај сегмент природе који је у романтизму често истицан, моћ да се наметне човеку, да га упозори на хибрис и истакне свој супериоран положај у поретку. У овој песми Луси нам је предочена посредством Природе, а Природу и оно што је она рекла „цитира“ приповедач. Два говорника у песми стоје између нас и Луси. Сада смо двоструко удаљени од јунакиње за коју на крају песме сазнајемо да је одавно мртва. Међутим, сама Природа о њој све време говори у будућем времену. Она биће неспутана као лане или планински поток у динамици свога кретања, пред њом ће и олуја показати своју наклоност, Луси биће и тишина, и мелем, и шум, и облак и врба, сви ови облици природе биће њено лице. Природа, међутим, све те прерогативе пројектује у будућност и наглашава да ће све то бити када она и Луси буду заједно. После њеног исказа следи последња строфа у којој сазнајемо да оно што је Природа рекла то је и испунила али да је све то било кратког даха јер је Луси, ипак, умрла. Луси нам се, сада, чини још тајанственијом.

Луси се не појављује као формирано биће у физичком свету фикције, она ништа не чини (осим у експозицији, где стасава у прошлости која је изван фабуле песме) и присутна је само као могућност и као сећање. Паралелизам два говорника утврђен је својатањем Луси – обоје је зову „мојом” – и употребом будућег времена, истина, с различитим наменама: Природа да исприповеда шта ће бити, лирски субјект да каже чега неће бити. Употреба презент перфекта у претпоследњем стиху сугерише трајност прошлости и презентност успомена. Зачудна темпорализација уклања Луси као јунакињу из песме: она је функција стваралачког потенцијала Природе и афективног бића лирског субјекта који су уједно и прави протагонисти. Овакав закључак унеколико коинцидира с тумачењем карактеристичним за читања „Lucy Poems“ у другој половини 20. века, где се одустаје не само од потраге за биографском Луси, већ и од идеје да је реч о персони – Луси је празни центар песме који се онда разматра у кључу симбола или мита који катализује стање или увид лирског субјекта. (Миладинов 2016: 217-220)

Наредна песма, чији су почетни стихови „Запамтио сам један сан“, најпознатија је из овог циклуса, највише цитирана и тумачена. Око ње, и даље, трају полемике и као да је вео мистерије око речи и стихова претерано наглашаван и сам по себи подразумеван. Не мора бити тако. Тема ове песме, посредно, јесте сан. То није прва песма у којој су снови тематизовани када је у питању Вордсвортово стваралаштво. Снови су изузетно честа тема у романтизму. Сан се појављује, у функцији удвајања реалности и додавања атмосфере бајковитости, у првој песми. Овде је контекст другачији, посредством сна лирски субјект је, сада, назначен као, за тренутак, пасиван актер. Први стих је изузетно тешко превести упркос његовој једноставности. Дух сневача је „запечатио“ сан. Шта би то могло да значи? Ја сам се одлучила за верзију која је, уједно, и тумачење, а одговорност за погрешку унапред прихватам. Мој превод стиха „A slumber did my spirit seal“ гласи „Запамтио сам један сан“ коме сам, преводећи, у заграду ставила и алтернативу „Дух ми је овладао сном“. Сам превод захтевао би разјашњење. Шта значи када дух овлада сном? Шта то подразумева? Стога, та варијанта превода прве строфе је у загради. Пошто, током песме, и посредством претходних песама, сазнајемо да Луси није међу живима („No motion has she now, no force“) ја сам одлучила да други стих прве строфе („I had no human fears“) преведем „Нисам био уплашен“ јер је природа самог сна мртва Луси (а сневање мртвих људи обично је непријатно по сневаче). Луси је свом сневачу деловала бестелесно, попут духа вечног кретања и пулса природе. Најзад, друга строфа нам може саопштити нешто и о правој природи Луси: она не мора нужно бити људско биће, она је у свакој пори, у сваком делићу и атому природе, она је и у њему, и он сам. Она, као Месец из прве песме, кружи, са стенама, камењем и дрвећем.

кружење орбитом у дневном ритму земље изводи јунакињу (she) из линеарног историјског времена телесног човека у циклично време природе, чија непрекидна повратност трансцендира у вечност. (Миладинов 2016: 222-228)

Стихови о Луси подразумевају одбијање материјалистичке концепције света, као и ново виђење смрти које се ослобађа окова разума и каузалитета. Смрт се сагледава, не као крај физичке материјалности која се распада и нестаје, већ као трансценденција, неограничено кретање, неодвојиво од космоса, од закона природе у којима доминира кружност. Луси је визија апстрактне природе, негде персонификована, негде дата као пантеистичка идеја коју бих повезала са каснијим стиховима једне мање познате америчке песникиње, Мери Елизабет Фрај (Mary Elizabeth Frye), који су настали 1932. године.

Do not stand at my grave and weep
I am not there. I do not sleep.
I am a thousand winds that blow.
I am the diamond glints on snow.
I am the sunlight on ripened grain.
I am the gentle autumn rain.
When you awaken in the morning’s hush
I am the swift uplifting rush
Of quiet birds in circled flight.
I am the soft stars that shine at night.
Do not stand at my grave and cry;
I am not there. I did not die.

Вордсворт је намеравао да ову песму назове Епитаф. Епитаф је кратка, лаконска форма посредством које се одржава памћење на преминулог и подстиче на размишљање о смрти а, због своје сведености, епитаф остаје недоречен, загонетан, и онога ко чита – путника, пролазника – подстиче да причу доврши или оформи сам. Вордсворт је писао о епитафу. За ту форму је казао да она треба да сажме живот и смрт неке особе тако да преминули буде виђен „као дрво кроз измаглицу или светлуцава испарења, што га одуховљује и чини га лепим.“ (према Миладинов 2016: 227).

Последња песма, „Путовао сам међу непознатим људима“, помиње на директан начин путовање лирског субјекта, али ван предела којима се Луси кретала. Он у помало патриотском заносу изражава љубав према својој домовини, Енглеској, али не због ње саме, колико због своје вољене Луси која је том земљом ходала и њена зелена поља посматрала пре своје смрти. Лирски субјект више не жели да напушта обале Енглеске јер је у својој земљи осетио радост због оне која је том земљом газила, због Луси. Ова песма, чини нам се, има најмање скривених кутака, симбола и места која нас остављају у недоумици. Вољена земља изједначава се са вољеним бићем и географска површина, држава, предео, имају смисла уколико у њима има, или је било, некога кога волимо или кога смо волели.

Видимо да циклус песама о Луси значајно утиче на формирање теме којом се бавимо, да јој доприноси на различите начине. Осим директног помињања путовања, видимо да је физичка динамика само предуслов динамике духа која се очитава у сновима, у новом начину виђења природе, смрти и љубави. Појединац се изједначава са свиме што је у природи, појединац је и део природе и сам појавни облик унутар ње, што је специфичан облик пантеизма у коме више није бог изједначен са васељеном и природом већ једно људско биће. Оно, додуше, нема творачке прерогативе а, како смо видели, није ни вечно. Луси се највише приближава божанским прерогативима онда када добија моћ „да засени и да обузда“, како каже њена Заштитница, али сама стваралачких способности нема, што је сасвим супротно од онога ко о њој мисли и ко нам о њој приповеда. Лирски субјект, неименовани мушкарац заљубљен у Луси је, заправо, путник и песник. Ово што смо ми до сада тумачили јесу домети његовог стваралаштва.

Цитати:

Branislava Miladinov, Funkcija naracije u pesmama „Lirskih balada“ Williama Wordswortha (doktorska disertacija), Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet, Beograd, 2016. (линк)

Речник књижевних термина, уредник Драгиша Живковић, Нолит, Београд, 1992.

Напомена: Овај есеј у потпуности је ауторски текст Ане Арп који садржи и потпуно ауторске преводе. Есеј се ни у деловима ни у целини не сме присвајати, у штампаном или електронском облику, без претходне помене и дозволе ауторке.