Годину дана једења јабука

Пре тачно годину дана, двадесет петог септембра 2019. године, штампар ми је донео неколико кутија у којима су били примерци моје друге књиге коју сам насловила Јабуке. У питању је књига прича, укупно их је шест, настајале су у размаку од две године, од лета 2017. до лета 2019.

Приче су у мени биле одавно, формиране су дуго, најчешће кроз размишљања током ретких шетњи, иако су брзо написане. Искуство писања, баш као и васпитавања деце или гледања одрастања мачака, увек је другачије. Доказ да су и књиге бића по себи и да ми ту немамо пуно утицаја.

Воће које сам највише јела у свом животу биле су јабуке па је назив ове књиге био врло личан, аутобиографски. Годину дана једења јабука није само метафора. Заиста ми се дешавало да у години дана једем углавном јабуке. Памтим један воћњак у близини куће мојих родитеља. Био је напуштен, јабуке није имао ко да бере. Новембар, мени се пријеле јабуке. Обујем каљаче па преко њиве, преко зарђале ограде пуне шиљака и упутим се у туђи воћњак. Извадим кесу из џепа и сакупљам јабуке са мокре земље. Неке су биле труле, већина их је била сасвим очувана. Онда бих, тако повијена, видела пацова како, вероватно, исто ради што и ја. Природа и њени начини. Ларс фон Трир на неочекиваном месту.

Сећам се и неких сцена из детињства. Одлазак породице на море. То је вероватно нешто што сви памте. Мајка је купила мале зелене киселе јабуке од којих су ишле сузе на очи. Стали смо поред пута и јели их. Сећам се да смо се смејали. Увек сам више волела киселе јабуке него слатке. Сећам се и једења кожара зими. Сећам се и малих црвених јабука са црним кратерима. Скоро сваку би начео црв. Баба би ми рекла да нема потребе да се гадим. То је знак да су здраве. Кад сам порасла, читала сам Вилијама Блејка. Увек би ми те мале црвљиве бабине јабуке из дворишта прве пале на памет.

Последњих година не једем јабуке. Купим их, по две, три, и врло ретко на пијаци. Стоје данима. Неке се и смежурају па их на крају бацим. Права мртва природа која ме растужи. Мој стомак их одбија. Нема више трења, жеље, потребе, између мене и објекта. Нешто се догодило. Вратиће се она. Природа има своје начине.

Теодора Коврлија, уредница онлине часописа Плезир прва ме је контактирала и предложила ми да објавимо једну причу. Њој се допала прича „Острво“ па смо исту објавиле у 74. броју који је изашао новембра 2019. Причу можете читати овде (страна 110).

Милена Илић Младеновић и Александра Јовичић, уреднице електронског часописа за књижевност и уметност Либартес контактирале су ме и изразиле жељу да објаве једну причу. У 18. броју, чија је тема борба, објављена је моја прича „Коњ“. Можете ју читати овде.

Жељко Белинић, невероватан ентузијаста и антологичар наше генерације, позвао ме је да објавим једну своју причу у његовом часопису Човјек-часопис. Њему се највшие допала прича „Пчеле“ па ју је објавио на свом сајту и својој фејсбук страници. Причу можете читати овде.

Мирко Јовановић, уредник часописа Словополис, контактирао ме је и изразио жељу да објавимо једну од прича. Одлучили смо се за причу „Школа“, једну од првих објављених прича на овом новом интернет месту посвећеном савременој српској књижевности. Можете ју читати овде.

Да поменемо објаву и у једном штампаном издању. У 52-53. броју часописа Сент објављена је прича „Коњ“. Критичарка Тијана Копривица ми је послала конкурс за овај број и наговорила ме да пошаљем једну причу. Темат броја био је посвећен животињама.

О књизи су опширније писали и дали свој критички и читалачки допринос Стефан Танасијевић, Виктор Шкорић и Мухарем Баздуљ. Њихове есеје можете читати на приложеним линковима.

Захвалила бих Синиши Лекићу који је први читао моје приче и помно их коментарисао, са увек конструктивним сугестијама. Захвалила бих се и Мануели Рађеновић, мојој лекторки, која је увек имала на уму бољи синоним и предлог како да реченица буде једноставнија а ефектнија, како да у истом пасусу не поновим два пута исту реч и како, најзад, да оно што осећам најлакше изразим.

Хвала и читаоцима, ја верујем у њихов стваралачки допринос овој књизи јер је читање, исто тако, облик стварања. Читање је креативни чин подједанко као и писање. Оно је један од темељних градитељских принципа сваког књижевног и уметничког дела. Неки од читалаца Јабука написали су следеће:

Песме су ме инспирисале а приче искрено дирнуле. Пишите! – Марија Ђурић, сликарка

На часу литерарно-новинарске секције читала сам ђацима осмог разреда причу „Пчеле“. Били су шокирани крајем али мислим да ће ту причу упамтити. – Нина Кадић, професорка српског језика

Обома нам се допала естетика и визуелни идентиттет књиге, корица и прелома. Минималистички, а са јаким утиском. У том маниру су и приче. – Харис и Илда Имамовић, правник и психолошкиња

Бесмисао као нит која повезује ове приче разара широко прихваћену идеју да се ствари дешавају са разлогом. Твоји јунаци, најчешће деца као чиста и невина бића, страдају без кривице. Допада ми се алузија на Чеховљеву „Шалу“, материјализација наших жеља, макар и умишљена у причи „Бицикл“. Она ме је по основном мотиву подсетила на роман Славенке Дракулић „Оптужена“ у коме је сјајно обрађена тема родитељског немара. – Александра Јовичић, песникиња

У месецу новембру срео сам се са једним занимљивим човеком. Одлучио сам да му испричам причу коју сам неколико дана пре сусрета прочитао, веома ме је дирнула. Ради осе о причи из кнјиге „Јабуке“. Уследило је готово шаманско искуство у трајању од два сата које ћу заувек памтити а кренуло је причом о коњу који се дави. – Игор Мирчев, психолог

Најзад, треба рећи нешто и о дизајну књиге. Дизајн, пропратне илустрације за овај текст, као и за друге текстове написане о књизи, осмислила је Ана Арп тј. ја, водећи се следећим узором: црно-белим експресивним корицама првог кола библиотеке Кентаур која је била посвећена научно-фантастичној књижевности. Сиров фонт куцаће машине, јак контраст, експресивност ликова, црно-бела естетика, ренесансна чудовишта са Севера, све ме је то инспирисало јер мислим да се амалгам тих визуелних представа атмосферски савршено уклапа у моје приче. Књигу је припремио за штампу Синиша Лекић. Он је и аутор моје званичне фотографије за књигу која се нашла на задњој клапни.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A