Devet godina A . A . A

Zašto si zatvorio vrata
od svoje prazne sobe?

U njoj ničega nema,
niko ti ne može ništa odneti.
Zašto čuvaš tu prazninu,
zašto čuvaš te senke po zidovima?

Brat ti je uzalud kucao,
pas je dugo cvilio na pragu.

Kad bi sad naišao lopov
koji ume bez ključa da ih otvori,
kad bi se odnekud pojavio razbojnik
da ih razvali,

bio bi to Božji znak
da nisi zaboravljen i da ti spasa ima.

Petar Pajić – Prazna soba

A.A je pisac i putnik.

A.A piše žanrovski nedefinisane knjige, priče i eseje. Među prvima u svetu je počela da sajt koristi kao kalup/formu za umetničko delo.

Jednom godišnje putuje. Tom prilikom fotografiše i piše fragmentarnu prozu o utiscima, snovima, sećanjima, ljudima, bojama, umetnosti, voću i oblacima.

Rođena je 1985. godine u Beogradu. Za svoj drugi rodni grad smatra Napulj jer je to grad u kome je pronašla svoju dušu. Svi njeni pretci – bez izuzetka – rođeni su u Crnoj Gori. Svi njeni pretci bili su seljaci. Njeni roditelji su prva visokoškolovana generacija svojih porodica.

Voli tišinu koju povremeno prekinu zvuk voza ili zvona crkve ili kad se deca vraćaju iz škole.

Osoba kojoj ona duguje činjenicu da je postala pisac jeste njen deda (majčin otac) koji ju je bezrezervno podržavao i hrabrio da čita i da piše. On je bio taj koji joj je prvi kupio „pravi“ pribor za pisanje, veliki blok u kožnom povezu, a kasnije mašinu i papir na kojoj bi ona kucala svoje tekstove. Dok se stiglo do lap topa deda je preminuo.

Ne može se poreći i uticaj njenog oca koji joj je „za odličan uspijeh i primereno vladanje“ na kraju prvog razreda osnovne škole, juna 1993. godine, kupio Bajke i priče H. K. Andersena koje su trajno izvršile uticaj na njenu imaginaciju, čitalački, slikarski i muzički ukus. Pored Andresena, osobe od ključnog značaja za njen formativni razvoj bile su Agata Kristi, Ana Frank, Žil Vern, Madona i kraljica Draga Obrenović.

Svoje prvo razočaranje doživela je na moru (to je već opisala).

Dela koja bi volela da ih je ona napisala, a to su uradili drugi, jesu: trilogija Depresija Larsa fon Trira, Linčov Mulholland Drive, Smrt u Veneciji Tomasa Mana i još neke kratke priče koje joj sad ne padaju na pamet (u stilu Borhesovog Asteriona ili Fuentesove Aure). Marsel Prust je njen omiljeni pisac.

U ovim mračnim sobama gde provodim
teške dane, vrtim se tamo-amo
da pronađem prozore. Kad bi se jedan prozor
otvorio – bila bi to uteha. –
Ali prozora nema, ili ja ne mogu
da ih nađem. Možda je i bolje da ih ne nađem.
Možda bi svetlost bila novo nasilje.
Ko zna kakve bi sve nove stvari obelodanila.

Konstantin Kavafi – Prozori

Zbog dugogodišnje upućenosti na zatvoren prostor, a u njenom slučaju to je bila soba odnosno stan u kome je živela, razvila je poseban odnos prema uređenju enterijera koji nije sam sebi svrha i koji se ne završava u lepom rasporedu predmeta, kao na instagramu ili u nekom časopisu. Predmete je tretirala drugačije, kao neku vrstu materijalizacije vremena, dokumenta trenutka, prošlosti koju iz sadašnje perspektive ona iznova stvara. Priča u prošlosti, pripovedanje u vezi sa predmetom istom daje neku vrstu svetlosti koja zrači iz njega. Tada stvar prestaje da bude stvar i postaje predme, prošlost skrivena u tami sobe čija su se vrata upravo otvorila. Mlaz svetlosti navire suptilno, ima širinu talasa koji se kreću u suprotnom smeru, od obale ka pučini, i taj mlaz prožet je osećanjem otkrivalačkog zanosa a često i besmisla. U njenom slučaju, najčešći predmeti bile su knjige. Polica za iste se tokom vremena menjala, prateći dinamiku njenog kretanja, selidbi i finansija, ali svaku je tretirala kao neku vrstu instalacije. Tu su i lampe, slike, vaze sa buvljaka, stakleno zvono pod kojim su grančica ruzmarina (Pompeji) i žir (Bomarco), lupa, kutije sa razglednicama i ilustrovanim flajerima iz muzeja. Polica je, kao i sajt, kao i njihova autorka, u stalnom nastajanju, uvek u promeni a, čini se, uvek statična. Predmeti, najzad, podstiču sve oblike imaginacije: perceptivnu, retrospektivnu, prospektivnu. Svet nije sačinjen samo od onoga što ona u njemu vidi, nego i od onoga što ja u njemu zamišljam.

Fotografije: Ana Arp, 2010.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.