„Немогуће дериште“ 18. века: Волфганг Амадеус Моцарт

Још једна икона 18. века било је „enfant terrible“ – Волфганг Амадеус Моцарт.

Овде га видимо на слици односно инсталацији савремене енглеске уметнице Хелен Мартен. Његов портрет повезан је са флашама алкохола које сугеришу Моцартову склоност ка боемском животу (ко се још усуђује да оспорава биографски приступ?).

Флаше могу бити визуелна референца и на филм Милоша Формана у коме је Моцарт приказан као панк дериште (сетимо се розе перике и чувеног кикота) које је неким случајем генијално и трагично.

Уметница користи пастелне боје, исте оне које је користила и Софија Копола у филму о Марији Антоанети (где се Моцарт, такође, помиње, и где је Марија, исто тако, приказана као инфантилна особа и неснађено дете у неопанк фази које никако да прихвати свет одраслих).

Питамо се шта је то што толико повезује последњу дворску уметност – рококо – са панком (у накнадној интерпретацији) односно панкерским (читај: бунтовним) понашањем аристократије времена пред револуцију из 1789? Чак је и Вивијен Вествуд покушала да нам на та питања одговори.

♫ ♪ Моцарт ♫ ♪

Пастелне боје и фриволна тематика својствене су лепршавој и циничној рококо уметности. Таквом нам се чини и Моцартова музика, радосна, компонована у славу живота а, ипак, у њој има и толико озбиљности, техничке перфекције, меланхолије.

Пошто смо говорили о Француској револуцији која је почела у јавном мишљењу 18. века – почела је у књижевним салонима – како нас о томе обавештавају браћа Гонкур у незаобилазној књизи на ову тему, Историја француског друштва за време револуције, ми ћемо приложити и једну арију из Фигарове женидбе, настале 1786. То је опера рађена према Бомаршеовом драмском предлошку у којој је учитавана скривена револуционарна тенденција.

Фигарова женидба је опера буфа, комичнa оперa. Порекло тог оперског жанра историчари музике виде у Напуљу, он датира из прве половине 18. века и одликује се свакодневним сценама и локалним дијалектом. Најпознатија опера буфа, поред Моцартове, јесте Росинијева опера Севиљски берберин, посебно је чувенa њенa увертира која може послужити као музички предложак предреволуционарне епохе.

Најзад, ево кратког прегледа Моцартовог дела:

  1. Оркестар: педесет две симфоније, шездесет и један дивертименто, серенаде, касације и маршеви, двеста три игре за разне инструменталне саставе.
  2. Камерна музика: двадесет и три гудачка квартета, едам гудачких квинтета, осам трија, два квартета и два квинтета са клавиром, четрдесет шест соната за клавир и виолину.
  3. Клавир: осамнаест соната, пет фантазија, петнаест варијација, двадесет осам разних комада за две руке, шест соната, једна фуга, варијације за четири руке, једна фуга и једна соната за два клавира.
  4. Концерти и комади са оркестром: седам концерата за виолину, двадесет пет концерата за чембало или клавир, као и разни концерти за разне инструменте: флауту и харфу, рог и кларинет.
  5. Песме: арије, дуети, трија, концертни квартети, тридесет четири песме, канони.

Слике: Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.

Извор: Музика (људи, инструменти, дела), приредио Норбер Дифурк, Вук Караџић, Београд, 1982.

Извор слика: Кениг галерија

Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.
Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.
Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.