Никола Милошевић о роману „Јунак нашег доба“ Михаила Јурјевича Љермонтова

Кад прочитамо роман Михаила Јурјевича Љермонтова Јунак нашега доба и кад мало размислимо о ономе што смо прочитали, не наилазимо на неке особите тешкоће око разумевања такозваних споредних ликова. Једини стварни проблем, једину стварну загонетку представља главни јунак Печорин. Овај проблем и ова загонетка састоје се, укратко, у следећем: биће изузетног ума и изузетне воље, Печорин се користи тим својим умом и том својом вољом на један прилично бесмислен и неадекватан начин. Тако, рецимо, он без икакве дубље сврхе, искључиво ради своје разоноде и разбибриге, заводи младу књегињицу Мери, мада је према њој иначе потпуно равнодушан. Истовремено с тим, Печорин скоро сасвим запоставља Веру, једину жену коју истински воли и која га, једина од жена, до краја схвата и разуме.

Љермонтовљев јунак нам, додуше, пружа извсна објашњења за овакво своје понашање. Он је, према сопственим речима, још врло рано искусио све што се могло искусити. Сазнао је и несталност пријатеља, и варљивост жена, и таштину славе, после чега му је преостало само једно – да се досађује и да зева. Живот је почео да му личи на неки већ давно прочитани роман. Из животних бура он је изнео само неколико мисли и ниједно једино осећање. Већ дуго Печорин живи умом, не срцем. А један такав хладан, моћан човек који се досађује, шта би друго могао учинити да своју досаду и хладноћу разбије него да заводи неискусне московске књегињице и убија романтично расположене младе јункере.

Разуме се, ово Печориново објашњење није сасвим задовољило критичаре који су размишљали о лику Љермонтовљева јунака. Белински је, на пример, мислио да Печорин није у стању да довољно добро разуме и објасни самога себе. По Белинском, Љермонтовљев јунак пролази кроз једну одређену, неизбежну, али пролазну фазу у процесу развитка личности, фазу рефлексије у којој човек долази у супротност са самим собом, видећи у себи и другима само оно што је негативно. Отуда потиче Печориново незадовољство и огорченост, отуда потиче супротност између његове дубоке и изузетне природе и његове плитке и бесмислене акције.

Према мишљењу Белинског и објективно неразумевање које Печорин показује за самог себе има свој корен у рефлексији. Један прелазни и пролазни ступањ у развитку сопственог бића, ступањ раздвојености односно рефлексије, Печорин тумачи као своју коначну и дефинитивну личност.

Али док Белински узноси и глорификује Печоринов шарм и Печоринову снагу, дотле други велики руски критичар Доброљубов има друкчије мишљење о овим особинама Љермонтовљева јунака. Доброљубов сматра да Печорин, у крајњој линији, представља књижевни израз „обломовштине“, једне специфичне тежње ка пасивности која је оваплоћена у лику Иље Илича Обломова, главног актера истоименог романа познатог руског писца Гончарова.

Печорин је, сматра Доброљубов, само привидно и споља предузимљив и енергичан, а у суштини његов идеал је тиха и мирна срећа обломовског типа. Да би то доказао, Доброљубов се, поред осталог, позива на једно место у роману на коме се главни јунак с неком чежњом пита зашто није ступио на пут „тихих радости и душевног мира“ који му је судбина открила у лику књегињице Мери.

По мишљењу Доброљубова, слични Печорину могли су се још чинити активни и енергични у време кад није било стварних и озбиљних друштвених задатака, чиме се и објашњава околност што Љермонтовљев јунак, бар споља, не личи на неко пасивно, обломовско створење. Према Доброљубову, Печорин се упушта у бесмислене и тривијалне подухвате зато што није способан за нешто боље, зато што је његов стварни идеал већ поменута обломовска идила „тихих радости и душевног мира“. То што у стварности Љермонтовљева доба није било места за одговарајућу и истинску акцију, служило је разним Печоринима само као добродошао изговор и оправдање за једно јалово и празно обломовско понашање. Истина, Доброљубов допушта могућност да би под неким другим околностима Печорин био друкчији него што јесте, али додаје да то важи и за самог Обломова, као и за све Обломове уопште.

Новија руска критика прихватила је гледиште Белинског, по коме Печорин представља лик једног заиста изузетно енергичног и снажног човека у сукобу са друштвом и самим собом, али разлоге за овај сукоб она налази, пре свега, у самом друштву. Друштво у коме се креће Љермонтовљев јунак онемогућава сваког изузетнијег и енергичнијег човека да адекватно испољи своје снаге и то је, према овоме мишљењу, главни узрок што Љермонтовљев јунак узалудно расипа своју моћ у завођењима и убијањима.

Новија руска критика прихвата и оцену Доброљубова да је Печорин „сувишан човек“, али налази да та сувишност има свој извор у социјалним условима а не у некој личној слабости главног јунака романа.

Међутим, већина критичара, од Белинског до Доброљубова па све до савремених совјетских тумача књижевности, у једноме се ипак слаже: Печорин искрено покушава да расветли природу својих поступака, без обзира на то полази ли му то за руком или не.

Али проблем управо и јесте у томе што Љермонтовљев јунак није ни издалека онолико искрен као што се показује.

Читаоцу ће, свакако, пасти у очи да је Печоринова искреност углавном, на овај или на онај начин, усмерена против самог Печорина. Печорин највећим делом отворено говори о оним својим поступцима и особинама које други људи, а и он сам, сматрају рђавим с једне моралне тачке гледишта.

На то се, наравно, може приговорити да је Љермонтовљев јунак заиста рђав, па стога и мора о себи говорити углавном рђаво ако жели да остане искрен. То би било сасвим прихватљиво кад у „јунаку нашег доба“ не би постојало једно место из кога се јасно и недвосмислено види како Печорин себе приказује не онаквим какав уистину јесте него у ствари горим но што јесте. После неуспелог покушаја да стигне Веру, Печорин пада на мокру траву и – плаче. И кад треба да објасни овај свој излив осећања, Печорин га објашњава на најгори могући начин по себе. Он, тобоже, није плакао зато што нешто осећа према Вери, него просто зато што су му нерви били растројени, зато што целу ноћ није спавао, јер је два минута стајао пред пиштољем Грушњицког и зато што му је био празан желудац. Осим тога, „плакати је здраво“, па ће захваљујући томе моћи лепо да спава.

Нема сумње, Печорин се овде очигледно свесно труди да фалсификује своја осећања. Из контекста се јасно види да главни јунак плаче зато што је још сачувао способност да осећа и пати, а не зато што су му растројени нерви или зато што му је празан стомак.

Ни у односу према књегињици Мери наш јунак није онако и онолико неосетљив како би желео да се чини. Један једини детаљ уверљиво нам то документује. У сцени опраштања с књегињицом налазимо једно драгоцено Печориново признање. Како сам Печорин каже, да је ова сцена потрајала само још који минут, он би, иако неосетљив и хладан, какав тобоже јесте, пао пред ноге књегињице Мери.

Према томе, ко тако рони сузе за женом која је одбегла и ко допушта могућност да падне пред ноге једне друге жене, очигледно не може ни издалека бити хладно и разумно биће. У то нас, уосталом, уверава и сам тон Печоринове исповести, пун неког уздржаног бола и горчине. Тај тон нам открива праву природу Љермонтовљева јунака. Основна одлика Печоринова карактера није хладноћа већ огорченост. Тиме се и објашњава Печоринова склоност да самога себе приказује горим него што јесте. На једном степену огорчености често се јавља оваква тежња к једном оваквом печоринском самооптуживању, или, да будемо прецизнији, према једном оваквом печоринском самоунижавању. Печоринова тобожња искреност умногоме је само један специфичан облик самоунижавања.

То још не значи да главни јунак измишља све своје мане; то само значи да их он преувеличава. Тамо пак где их не преувеличава, он у њима види не толико предмет свог објективног и непристрасног испитивања, него средство којим себе унижава на моралном плану.

За потпуније разумевање овог психолошког момента у структури лика главног јунака од посебног је интереса проблем порекла Печоринове огорчености и самоунижавајуће реакције која се одатле развила. Писац, међутим, није изабрао развојни пут у сликању Печоринова карактера. Он нам понашање свог хероја приказује као нешто готово и завршено. Упркос томе, Љермонтов се постарао да преко неких неуралгичних тачака у Печориновим размишљањима и реаговањима покаже где је корен необичне психологије његова јунака.

Пре свега треба имати у виду да Печорин показује особиту осетљивост кад је у питању проблем морала у међуљудским односима; како у односима између човека и жене, тако и у односима између пријатеља. Бројне су и редовно горке Печоринове медитације о теми неверства у љубави или издајства у пријатељству.

Друга Печоринова неуралгична тачка види се у његовим, додуше знатно ређим и скривенијим, али ништа мање горким исказима који се тичу друштва и друштвених односа. Такав је случај, рецимо, с Печориновим мишљењем о слави и њеној таштини и повременим резигнирано-ироничним примедбама на рачун његова положаја кавкаског официра.

Из свега тога може се наслутити да је Љермонтовљев јунак неко ко је доживео извесна горка разочарања на личном и друштвеном плану. Ту слутњу појачава у читаоцу и околност што Печорин често говори о слому својих илузија о свету и људима, а посебно околност што је Печорин у таквој служби и на таквом месту на коме се обично они официри који су кажњени због неког друштвеног преступа. То нам даје за право да Печориново понашање третирамо као својеврсну реакцију на губљење неких илузија о људском моралу и друштвеној правди.

Ова реакција има два основна вида. Један од њих, о коме је већ било говора, огледа се у Печориновој тежњи ка самооптуживању. Печорин, видели смо, оптужује себе за хладноћу, неосетљивост, себичност и читав низ других порока који су, рекло би се, управо и проузроковали слом његових илзија. Љермонтовљев јунак као да ужива у томе да себе понизи и погоди баш оним што је, како нам писац то сугерише, као био првобитни разлог његових разочарања.

Међутим, ово своје самоунижавање Печорин најчешће испољава у једном агресивном облику. Објекти његове агресивности увек имају, нимало случајно, неке везе с оним илузијам које је главни јунак изгубио. Кнегињица Мери је романтично наивна и занесена природа, Вера је у извесном смислу идеално одана Печорину, па чак и јункер Грушњицки, иако у једном карикираном и грубом облику, ипак подсећа на Печоринове младалачке заблуде.

Печоринов агресивни а опет самоунижавајући став најјасније се изражава према женским ликовима романа. Љермонтовљев јунак као да свесно хоће да озледи она женска бића која то у ствари најмање заслужују. И према кнегињици Мери и према Вери Печорин се понаша као да су оне безосећајне и превртљиве кокете. Другим речима, он хоће да види оно што га је огорчило и разочарало, чак и тамо где тога очигледно нема.

Сличан психолошки механизам делује и у Печориновом ставу према његовом пријатељу доктору Вернеру. Без икаква стварног разлога Печорин хоћe да у Вернерову држању нађе потврду за своје цинично мишљење о пријатељству као једном облику издајства. Може се, дакле, рећи да Љермонтовљев јунак на губљење својих илузија о људима и свету одговара тако што у себи и другима тражи оно што га је погодило. Овако сликајући два вида самоунижавања свог јунака, један пасивни и један агресивни, Љермонтов се појављује као непризнати али законити претеча Достојевског.

Међутим, видели смо да у Печориновим поступцима има и нечег од начина реаговања који је карактеристичан за људе који пате од осећања инфериорности на друштрвеном плану. У јендом разговору са доктором Вернером Печорин подвлачи разлику у друштвеном статусу између њега, обичног кавкасог официра, и угледне московске кнегињице. Тиме нам писац ставља до знања да у Печоринову демонизму треба видети један посебан вид воље за моћ. Печоринов однос према кнегињици Мери у том смислу је, поред осталог, и нека врста компензације за осећање друштвене запостављености.

Али без обзира на сва могућна објашњења, у лику Печорина има, мора се признати, доста тамних и магловитих места. То особито важи за генезу његовог понашања, а у првом реду за социјални моменат те генезе, што нас наводи на помисао да за ову страну лика главног јунака потражимо објашњење у књижевној и животној делатности самог писца.

Михаил Јурјевич Љермонтов огледао се у различитим литерарним врстама; поред прозе он се с великим успехом бавио писањем лирских песама и поема. Он је за собом оставио и неколико трагедија које се не могу мерити по својој уметничкој вредности с осталим његовим књижевним остварењима.

За оно што нас овде занима, најважније је, међутим, то што је Љермонтовљево књижевно стваралаштво инспирисано и неким мотивима које налазимо у лику самог Печорина. На пример, исте оне године кад се појавило интегрално издање Јунака нашег доба, Љермонтов је написао три изванредно карактеристичне песме. У једној од њих („И досадно и тужно“) долазе до изражаја у изванредно сажетој уметничкој форми скоро све печориновске теме. Ту је и досада, ту је и хладно, трезвено размишљање, ту су и страсти које ишчезавају пред судом објективног разума, ту је презрив однос према сопственој личности, и ту је, пре свега, радикалан скептицизам у погледу могућности да човек нађе ослонац у другим људима онда када му је најтеже. Чак и сама атмосфера и емоционални тон песме имају нечег типично печоринског.

Друга два поетска остварења из овог времена („Како често шареном гомилом окружен“ и „Збогом, неумивена Русијо“) инспирисана су једним жучним и горким социјалним протестом. За писца ових песама, људи и жене из племићког круга његова доба само су једна шарена и бездушна гомила, а Русија је за Љермонтова „земља робова и земља господе“.

Али за потпуније и дубље разумевање печоринских мотива у Љермонтовљевој литератури, и особито за њихову генезу, морамо се обратити и пишчевој биографији.

Михаил Јурјевич Љермонтов рођен је 1814. године у Москви. Рана смрт његове мајке била је повод за избијање једног породичног сукоба који се веома неповољно одразио на душевну равнотежу младог писца. Љермонтовљев отац и Љермонтовљева баба водили су дуго времена борбу (из које је баба увек излазила као победник) око тога коме ће од њих двоје припасти млади песник. Непосредан одјек те борбе види се у пишчевим раним књижевним покушајима.

У првим песмама и првим трагедијама Љермонтова нашла је свој израз и једна друга пишчева лична драма: његова несрећна љубав према Наталији Фјодоровној Ивановој. По свему седећи, ова несрећна љубав била је, како је то показао у својој књизи Ираклиј Андроников први извор пишчевог печоринског разочарања у жене и пријатеље. Како се чини, Наталија Фјодоровна Иванова изневерила је песника с једним његовим блиским другом.

Од посебног је значаја што се последице овог младалачког разочарања пишчева опажају и касније у његовом односу према В. А. Лопухиној, који у једном смислу подсећа на Печоринов однос према Вери. Оправданост ове претпоставке потврђује и недовршени роман Књегиња Лиговска, који умногоме служи као прелудијум за Јунака нашег доба и у коме се већ појављују будући Печорин и будућа Вера.

Пишчева биографија пружа доста материјала и за разумевање његова друштвено-политичког става. Слободоуман и бунтован човек, Љермонтов је релативно рано дошао у сукоб са социјалном средином која га је окруживала. За људе његова кова историјске прилике у Русији онога времена нису биле ни најмање погодне. На руском престолу био је окрутни и сурови Николај I, болесно осетљив на било какву критику свог режима. Друштвене прилике биле су погоршане и тиме што се 1825. трагично завршио покушај једне групе младих и напредних племића, познатих под именом декабристи, да нешто измене набоље у заосталој, феудалној царевини.

Своје незадовољство постојећим друштвеним поретком Љермонтов је изражавао у више махова на различите начине. Његов став према социјалној атмосфери оног времена одразио се с особитом снагом у песми коју је испевао поводом смрти великог руског песника Пушкина. Прва, краћа верзија ове песме била је у мањој мери прожета социјалним протестом, али када је писац сазнао да поједини људи на одговорним положајима налазе извињење за Пушкиновог убицу Дантеса, додао је овој својој првој верзији још известан број стихова у којима је ставио до знања властодршцима да друштвена правда постоји само на небу, а да се око царскога трона окупљају људи којима су се још очеви прославили подлошћу.

Лако је замислити шта се морало догодити кад је једна оваква песма доспела у руке Николаја I, уз следећи коментар анонимног достављача: „Позив на револуцију“. Положај Љермонтова био је утолико тежи што је писац у то време, после завршене официрске школе, био у војној служби. С обзиром на то, командант жандармерије Бенкендорф одлучио је да га упути у један драгонски пук који је буио у Грузији, на бојишту на коме се у то доба глава могла изгубити веома лако.

Међутим, захваљујући интервенцијама своје бабе и песника Жуковског, Љермонтов је после неког времена ипак добио царев „опроштај“. Али не треба мислити да је отада наступила нека врста примирења између бунтовног песника и племићке средине. На нову годину 1840. Михаил Јурјевич Љермонтов допустио је себи нешто по званичним појмовима и схватањима нечувено. Увредио је никог другог него велику кнегињу Марију Николајевну, рођену кћер цара Николе I.

Последице ове увреде осетио је писац индиректно, непосредно после свог двобоја са сином француског посланика де Барантом. Мада је Љермонтов прихватио позив на двобој у првом реду зато што је де Барант начинио једну погрдну алузију на рачун песникове земље и мада је Љермонтов свој хитац опалио у ваздух, цар је био неумољив; глумећи привидно милосрђе, он је песника по казни поново упутио на Кавказ, где су се тада водиле жестокjе борбе између Руса и Чеченаца.

Али песнику није било суђено да погине од метка неког Чеченца. Љермонтов је погинуо од руке глупог и самољубивог руског официра Мартинова, једног дана на Кавказу, у подножју планине Машук. Док је песник цев свог пиштоља држао оборену ка земљи и не покушавајући да пође ка граничној линији с које је требало пуцати, Мартинов је опалио и на месту убио једног од највећих руских писаца.

По одлуци самог цара, судске трошкове на које је Мартинова после тога осудио војни суд, платила је руска држава. Очигледно, убица песника Љермонтова изашао је у сусрет жељкама господара Русије.

Овај кратак и суморан преглед неких података о песникову животу и раду наводи нас на претпоставку да однос између личности писца Љермонтова и лика његова јунака Печорина није неки строго објективан однос. Да писац показује тенденцију идентификовања са својим јунаком, о томе је говорио још Белински. Љермонтов се није случајно одлучио да за главног јунака свог романа изабере неког ко је доживео разочарање тамо где и он сам: на пољу љубави и пријатељства и на пољу друштвених односа у ширем смислу те речи. Исто тако није случајно што су алузије на ово последње разочарање Печорина и самог Љермонтова оскудније и дискретније у структури самог романа. Један политички сумњив писац у једно такво време као што је време Николаја I није смео себи допустити луксуз да отворено изрази своје друштвено-политичко разочарање, па макар то било и у специфичном и индиректном кључу књижевности.

Али зато је утолико већа снага са којом Љермонтов индиректно и скривено изражава своје незадовољство људима и друштвеним односима свога доба. У уводу романа, као и у уводу за дневник главног јуанка, налазимо речи и мисли печорински обојене, а пре свега ону исту жучну и болногневну атмосферу којом одише и Печоринов стил. Та атмосфера, која трепери као пламен, емотивна је квинтесенција свих оних разлога који су изазивали пишчево дубоко незадовољство постојећим стањем ствари. С обзиром на то, може се рећи да је у лику Печорина Љермонтов на један посебан, књижевни начин изразио и свој интуитивни став према животу и свету, било директно (кад су у питању међуљудски односи), било индиректно (кад је у питању друштвено-политичка критика режима).

То, наравно, још не значи да је Печорин нека врста аутопортрета Љермонтова или нека врста пишчеве исповести. То значи само да су у лику Печорина нашле свој израз и неке битне тенденције ауторове личности. Јунак нашег доба је и значајно књижевно остварење, па самим тим у извесном смислу и измиче пишчевим тенденцијама. То се можда најбоље види по томе што Љермонтов, иако субјективно расположен да се солидарише са самоунижавајућим склоностима свог јунака, ипак објективно и уметнички није потпуно на његовој страни. Кад то не би било тако, Печорин никад не би заплакао за Вером нити би икад осетио потребу да падне пред ноге књегињице Мери. Сем тога, да нема пишчеве уметничке објективности, ликови Вере, кнегињице, Максима Максимича и Черкескиње Беле били би игурно приказани на један знатно циничнији и „хладнији“ начин.

Печоринска црта личности песника Љермонтова у роману је на један начин и преувеличана. У роману Печорин у двобоју убија јункера Грушњицког, за разлику од Љермонтова који у стварности није убио ниједног од двојице својих противника. Неке пишчеве склоности, захваљујући свакако и специфичној диференцији између уметничке фикције и реалности, у роману су узеле један пренаглашен, односно један претерано агресиван облик.

Међутим, ако нам неке тенденције у ауторовој личности помажу да боље схватимо психолошко порекло и психолошку структуру његова јунака, у извесном смилу и у извесној мери, тачно је и обрнуто. У недостатку одговарајућих података, неки постпуци писца Љермонтова могу бити објашњени управо из перспективе Печоринова лика. Тим поводом желели бисмо да читаоцу скренемо пажњу на једну црту Печоринова понашања која се испољава непосредно пред двобој с Грушњицким.

Печорин, наиме, ипак није сасвим сигуран да га Грушњицки неће убити. Упркос томе, он упорно и тврдоглаво настоји да услови двобоја буду такви да скоро обавезно условљавају смрт једног од дуеланата. Ово своје необично и помало загонетно настојање објашњава нам сам Печорин кад каже доктору Вернеру да он „можда и жели да буде убијен“.

Ова Печоринова чудна жеља – ма колико се то можда парадоксално чинило – баца нову светлост на држање самог Љермонтова за време двобоја с Мартиновом. Зашто је писац непокретно и с обореним пиштољем чекао да му Мартинов метком одузме живот? Није ли, попут свог јунака, разочаран и огорчен неправдама и патњама које су га снашле, и сам у ствари желео да буде убијен? Само ако Грушњицки нијe испунио Печоринову жељу, Мартинов пишчеву, на жалост, јесте.

Слика: Вилијам Павел Фрит, Аутопортрет, 1838.

Извор: Никола Милошевић, „Предговор роману Јунак нашег доба“, у: Михаил Љермонтов, Јунак нашег доба, превео Кирил Свинарски, Нолит, Београд, 1966. 

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.