Зашто нису на страни жртве? О проблематичном феминистичком читању Дизнијеве „Пепељуге“

Шта је то у човеку – дубоко сакривено – што чини да не верује жртви?

Не постоје речи којима бих предочила свој емотвни потрес када гледам два Дизнијева цртана филма, Пепељугу и Дамба. Иако сам се одувек идентификовала са Алисом – наивном, дружељубивом, радозналом – коју на крају расплачу – моја најдубља емоционална емпатија ишла је увек ка поменуто двоје.

Овога пута желим да предочим свој утисак поводом Дизнијевог цртаног филма Пепељуга који је последњих година стављен под лупу феминистичке критике. Предложак за овај анимирани филм била истоимена бајка Шарла Пероа, иако је у питању, заправо, народна бајка чије су варијације познате од давнина у многим културама.

Данас су водеће феминисткиње богате и класно привилеговане жене. Управо такве особе критикују Пепељугу којој је, кажу, брак био спас из околности у којима се налазила (била је слушкиња). Пепељуга је, кажу, спонзоруша и оличава концепт по коме слабу и пасивну жену само мушкарац, брак или новац спашавају из незавдних околности. Управо привилеговане особе имају проблем са Пепељугом јер је, чини се, у питању пројекција, чија дефиниција гласи:

Пројекција је један од најпознатијих механизама одбране. Састоји се од тежњи и склоности особе да своје жеље, импулсе или садржаје подсвести – који нису прихватљиви за сопствени его – пројектује на друге особе, приписујући им сличне особине. Пројекција је изражена тако да врши скривени притисак ради изазивања осећања кривице.

Данашњи феминизам (под наводнике феминизам) је дубоко корпоративан и острашћен бренд. Данашњи феминизам под наводнике – који је прихватио Бијонсе за свог нискокалоричног идеолога – осуђује Пепељугу, али не разуме суштину њеног проблема, односно проблем и решење наводи на ону идеолошку страну која њему највише одговара. Пепељуга младим девојкама не треба да буде узор, поручују нам.

Не.

Пепељуга свима нама треба да буде узор.

Пепељуга је, данашњим терминима речено, жртва породичног насиља. Она нема сопствену породицу. На почетку филма нараторка нам саопштава да је њена мајка умрла а да се отац поново оженио али да је и он убрзо преминуо. Њена маћеха има две ћерке из свог првог брака које по смрти Пепељугиног оца привилегује тако да оне уживају Пепељугино наследство. Пепељуга постаје слушкиња коју из дана у дан понижавају. Док она пере подове оне вежбају на клавиру и флаути. Оне јој се наглашено агресивно обраћају када им треба послужење, маћеха ју вишеструко злоставља закључавајући је у собу, допуштајући ћеркама да ју физички злостављају док јој цепају хаљину, претходно ју уцењујући. Иако је дословно свака девојка у обавези да иде на бал, односно свака девојка је позвана, маћеха се пита о Пепељугином одласку. Она јој допушта да иде на бал али ако претходно заврши са свим обавезама које су преобимне, које је она намерно учинила преобимним, и које Пепељуги не остављају могућност да буде одморна и да спреми хаљину за вече. Треба ли наглашавати колико се, пре свега, овде ради о емотивном и психичком насиљу?

У тако окрутним условима видимо да се Пепељуга не буни, не покушава да побегне, она трпи понижавање и пристаје на своје животне околности, али их превазилази емпатијом са угроженим животињама као што су дебељуцкасти миш Гас или пас Бруно, које на различите начине злоставља мачак Луцифер, кућни љубимац њене маћехе. Већ ту видимо идентификацију са другим жртвама злостављања и својеврсно симболичко удвајање.

Пепељуга живи у свом свету, високо у кули, и разговара са мишевима и птичицама, са којима пева и којима препричава шта је сањала. Пепељуга је измислила своју стварност. Да није Дизни био би Дејвид Линч. Прича би могла бити испричана и на том трагу.

Када смо већ код снова, ту долазимо до главног аспекта Пепељугине личности: она је тип особе која своју машту, своју склоност ка сањарењу и илузијама користи у сврху самоодбране, то је једини механизам опстанка који јој је преостао. Једино поље свог живота које она може да контролише и у коме је у потпуности слободна јесте њена машта.

Овај цртани филм нас учи о снази вере у своје снове (снове да превазиђемо стварност у којој смо и која је по нас ужасна),као и о томе како нас снови могу одржати и у најгорим тренуцима нашег живота. Ово је прича о снази имагинације над реалношћу. Њена машта је измислила мајчинску фигуру као што је вила, њена машта је њен кец у рукаву односно друга стаклена ципелица.

Пепељугин дневни живот је ужасно опресиван по њу. Зато се у ноћи одржава бал, она тада једино има простора за своју слободу – за измишљање. Она није слаба и немоћна особа коју мушкарац спашава. Напротив, она је јака особа (зашто нико не помишља на њене околности и зашто смо као гледаоци толико пасивни?) јер успева да превазиђе насиље коме је изложена и у коме живи од детињства.

Ја имам теорију по којој све од тренутка када маћеха и сестре поцепају њену прву хаљину за бал постаје игра њеног ума и да се, заправо, ништа од свега после тог ужасно трауматичног инцидента није „стварно“ догодило већ да је снага снова и маште превазишла реалност и надоместила хаљину, измислила кочију и одлазак на бал. Симбол куле је за мене важан – некада су у њима затварани лудаци. Сетимо се Хелдерлина или шта Шекспир пише за песнике, лудаке и заљубљене:

Заљубљеници, као и лудаци,
Имају мозак тол’ко разбуктан
И фантазију тол’ко стваралачку
Да виде више но што икад може
Да види разум хладни. Умоболник,
Љубавник, песник – то су ти створења
Саздана сва од уобразиље:
Један ђавола види тол’ко кол’ко
У свем их паклу пространоме нема,
А то је лудак;“

Принц је последњи стадијум њене маште. Она када плеше са њим на балу – не зна да је у питању принц. Његовим статусом много је више заузета маћеха, Пепељуга ни један једини пут у филму не помиње принца. Зашто се, уосталом, сва осуда своди на удају? Зашто би Пепељуга морала да се одрекне своје женствености? Шта није у реду са концептом брака и на основу чега ми можемо да тврдимо да она не воли принца?

Дизнијев цртанин филм је снимљен 1950. године и свакако је морао носити одлике времена у коме је настао. Међутим, он са собом носи и снажну поруку – буди фин према другима и онда када други нису фини према теби. Веруј у своје снове. Шта се десило са нама и са светом у међувремену па да престанемо да верујемо у те универзалне вредности потпуно их интерпретативно преокрећући?

Гледајте Дизнијеву Пепељугу – то је изванредна бајка!

Препорука: Stop Blaming the Victim (видео о овој проблематици који додатно разрађује читав проблем и феномен)

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.