Господине Линч, јесте ли Ви психопата или геније?

Овом приликом писаћу о свом искуству са гледањем филмова Дејвида Линча. Почела сам, сматрам, од погрешних филмова. То је допринело да дуго одбијам овог редитеља као неког чијој би се уметности детаљније посветила.

Прво сам гледала Плави сомот – погрешан корак у старту. Била сам на факултету, имала сам око деветнаест, двадесет година. Тај филм ме је толико одбио да речима нисам могла да опишем бес према самој себи и својој глупој, штреберској навици да филмове гледам, не као део спонтаности или ритуал задовољства, већ као обавезу, јер – „То треба познавати, то је део опште културе“. Ништа ми се није допало. Отворено насиље над женом која патолошки пристаје на то насиље, бизарно понашање силеџије који користи пумпицу за ваздух, огромна количина агресије у филму, одсечено уво, читава палета филма.

Прошло је неколико година и онда сам погледала Eraserhead. Све сам разумела: индустријско насеље, отуђење, надреализам као уметнички поступак, бизарност, аутентичан ауторски језик. Ипак, мој одговор је био – „Не, ово није за мене“.

Уследио је Човек-слон, опет након неколико година. Морам да истакнем да је то једини филм, уз Триров Плес у тами, који ме је емотивно потпуно поломио. Плакала сам у биоскопској сати десет минута, сав чемер мога живота излио се у мраку. То се, ваљда, зове катарза. То могу само најбољи редитељи и најбољи филмови. Ни овај филм ми се није допао, ако као критеријум за допадање узмемо питање да ли бих га по други пут гледала. Мој одговор је да не бих. Међутим, сматрам да овај филм треба да буде обавезна лектира деци у средњој школи. Ово малтретирање јединке зато што је другачија, мучење једног бића, а да не можете да разумете људску потребу за бестијалношћу, може да буде од изузетно едукативног значаја за тај узраст. Посредством уметности се може снажно образовати личност, и не на нивоу информација, колико на нивоу етичког формирања.

Уследила је серија Твин Пикс. Она ми се допала и, поводом оног бруталног и отвореног насиља над женама, сада сам га боље разумела. Сада га нисам схватала као пуко приказивање зарад сензације већ као критику, а посредством наглашавања и афирмације истог унутар сценарија. Све ми се допало. Читав симболизам, коњ који се привиђа после чаше млека, музика као градитељски принцип, фотографија, костими, јунакиње, американа, сецирање подземног талога малог места, шума, сексуалне девијације, поовски мотив мртве невесте (кеса око главе Лоре Палмер налик је младином велу).

Потом сам гледала филмски наставак серије, Ватро, ходај са мном. Мислим да сам са овим филмом коначно разумела Линча и шта он то покушава. Та количина зла које он уочава и сецира на својим часовима анатомије, зла у свакоме од нас, дубоко потреса.

Најзад, Булевар звезда односно Mulholland Drive. Без конкуренције нешто најбоље што сам гледала а да је изашло из света снова и фантазија Дејвида Линча. Све изазива поштовање: врло компликована наративна нит филма, фотографија, подтекстуална критика Холивуда, замршени нивои реалности, разбијање каузалне структуре поимања света односно начина на који људи перципирају стварност (реч која овде мора ићи под наводнике). Структура сна је наративна структура овог филма, који се још и користи ониме што је Бодријар назвао симулакрум (и сам француски филозоф је издвојио Mulholland Drive а не Матрикс, како га многи наводе, за идеалан филмски пример употребе симулакрума). Ако постоји неко уметничко дело за које сам пожелела да сам га ја написала, онда су то два филмска примера: трилогија Депресија Ларса фон Трира и Mulholland Drive Дејвида Линча.

Линча сврставају у надреалисте. Надреализам јесте надхронолошки појам и Линч га, свакако, много користи, у филму Eraserhead отворено, на нивоу слика, али на другим местима редитељ се „спушта“ много, много дубље од самг приказа. То „спуштање“ јесте технички савршено одрађено, а у функцији је детаљнијег сецирања појединачне свести и саме стварности као такве. То није оно хичкоковско спуштање у поноре лудила људске психе, већ нешто много разрађеније, што значи још потресније, још ужасније.

Многи сматрају да тај део рада на филму омогућава трансцедентална медитација коју Линч практикује, „откључавање“ свести на једном дубљем нивоу (отуда, можда, симболика кључа и плаве кутије у филму Mulholland Drive). Сасвим је могуће да та врста медитације „откључава“ идеје, које Линч често помиње у интервјуима, идеја је за њега најбитнија, иако ју он никада јасно не дефинише, не саопштава нам шта је то конкретно за њега идеја, али тешко да та врста медитације има икакве везе са реализацијом тих идеја. Техничка страна Линчових филмова је крајње практична ствар. Прилично је тешко препричати сан, а камоли написати га, па још и снимити филм који има наративну структуру сна, и да милиони људи то воле.

Нисам гледала све Линчове филмове. Морам да се поново вратим на Плави сомот, као и да погледам Дивље у срцу, Унутрашње царство и, најзад, Lost Highway. Надам се да ћу одређену нит, која ми стално измиче, успети макар поводом једног да ухватим у тами и на основу ње напишем појединачну анализу односно есеј. О филмовима се може писати на различите начине. За сада сам поводом Линчових само у стању да овако пишем, износећи појединачне утиске, али не и детаљније разраде истих.

Напомена: Наслов је цитат једне канадске новинарке која је интервјуисала Линча. Његов одговор, на питање да ли је психопата или геније, гласио је, уз осмех који је одавао благу непријатност: „Не знам ни сам“.

Препорука: Анализа филма Mulholland Drive, Анализа серије Twin Peaks, О генералним одликама Линчових филмова

Постер: Јана Хајдерсдорф

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A